Treći kat, stan 8, Karađorđeva 27, grad N, adres belih Rusa: Viktor i Nina Bulgakov. Nina iz Odese, Viktor iz Petrograda. Ona je bila profesor latinskog i francuskog, pevala je devojkom u horu Grčke crkve u Odesi. Pevala je alt, hodala je kao da lebdi.

Viktor, inženjer šumarstva u dobrim godinama, al još uvek atleta. Na zidu njihovog stana, u dnevnoj sobi, ikona Svetog Nikole. U Rusiji Sveti Nikola gotovo da je ravan Hristu jer on štiti mornare, beskućnike, fiskulturnike, cipelare, cirkuzante, astrologe, kradljivce bicikla, i kradljivce citata… Na zidu i crtež njihovog sina Andreja, portret devojke s crvenom naušnicom: Kad naušnice na mojim uškama zadrhte,/znam, ti si se pomakao u mom srcu.

Andrej na studijama arhitekture u Beogradu. Viktor je još u Rusiji bio prijatelj s Nikolajem Krasnovom. Arhitektom. On je po dolasku u Jugoslaviju puno radio: palata Ministarstva šuma i ruda u Beogradu, pozorište Manjež, Državni arhiv, zgrada Banske državne uprave na Cetinju… Na zidu i fotografija mladog Viktora: Viktor kao bokser beli Arči Mur.

Nikad nikog nisam ništa slušao u ulici: ono pođi molim te za novine, cigarete, germu, šećer u kockama, imalin… Ali kad bi gospođi Nini došao ugalj sam bih ga ubacio u njihov podrum. Ili uz pomoć nekog od drugara – Dragan Vučinić, Tomo Filipovski, Mališa Maksimović, Peća Milatović. Viktor je uredio naše veliko dvorište, dobili smo tobogan, klackalice, vrtešku.

Zasadio je kestenove ispred vešernice u centar dvorišta i gledao s balkona kako rastu. Rano je počelo naše uporedno obrazovanje: dečaci iz Karađorđeve, Narodnih heroja, Vardarske, Vuka Mićunovića. Voleo je Viktor Puškina, Bloka, Gumiljova… i pričao o Sindelaru, Zamori, Meaci, Leonidasu, Žengeleru, Hitrecu, Moši Marjanovića, Ivici Bek, Bobrovu, Netu, Vukasu, Bobeku…

U vreme Olimpijade u Melburnu, Australija 1956. pričao je o polufinalnoj u takmici Bugarska-SSSR. Igrali su se produžeci, Kolev je doveo Bugare u vođstvo, 105. minut, izjednačio je Eduard Streljcev, 112. minut, Tatušin je pogodio u 116. minutu i pobedio SSSR 2:1. O mladom Eduardu Streljcovu beli Rus je pričao sa zanosom komsomolca. Tako je i navijao za SSSR u finalu protiv Jugoslavije. Jugoslavija: Radenković, Košćak, Radović, Šantek, Spajić, Krstić, Šekularac, Papec, Antić, Veselinović, Mujić. SSSR: Jašin, Bašiškin, Osejnikov, Kuznjecov, Barišnjikov, Neto, Tatušin, Isajev, Simonjan, Saljnikov, Ilijin. Najbolji fudbaler mladi Eduard Streljcov nije igrao jer je bio povređen. Pobedio je SSSR sa 1:0.

Viktor je imao apsolutno, fotografsko pamćenje. Ono što pročita, usvojio je. Govorio je da petrogradske ulice prolaznike pretvaraju u senke: Sam sam jer se sabraća inate/i rečju i slovom da mi slome vrat./Građanin sam kao što već znate./I u tom smislu demokrata. I odsečno je rekao to je Puškin. Odigrao bi Jurodivog i zagrade iz Borisa Godunova: Narod: Car, car ide! (Izlazi car iz crkve, boljar ispred njega deli prosjacima milostinju. Boljari.) Jurodivi: Borise, Borise, Nikolicu vređaju deca. Car: Dajte mu milostinju. Jurodivi: Zapovedi da ih zakolju, kao što si zaklao malog carevića… Boljari: odlazi ludače! Uhvatite tu ludu! Car: Ostavite ga na miru, moli se za mene, jadni Nikolice. (Odlazi.) Jurodivi (za njim.): Ne, ne! Ne može se moliti za cara Iroda, Bogorodica to ne dopušta. I dečak B.K. bi nestao među petrogradskim senkama. Mozak treperi. I petrogradskim i moskovskim… I senkama grada N.

Leto 1960. i neke, sede dečaci na Zidu u Karađorđevoj, tu je i Nina učiteljica uličnog teatra, a Viktor u sandalama s debelim đonom maršira: Žil da bil na svete kadet/V krasnoju šapočku kadet bil odet. Pa dalje: Revolucija je negde/ču kadet začeta,/ali je kapica još uvek na glavi kadeta./Ko bubreg u loju živeli za kadetom kadet,/i otac kadeta i kadetov pradeda./Podiže se jednom neki silan vetar,/u parčiće razdra kapicu kadeta/i on ostade crn. Videć ga de šeta,/vuci revolucije proždraše kadeta./Kad se budeš bavio politikom dete/ne zaboravi priču o ovom kadetu. Na Zidu Danilo Kiš, i ja s njim.

Ova je pesma objavljena na vreme veli Bulgakov. Al’ uzalud je odmarširao u decembru 1917. Vladimir Majakovski. Nedeljom, zimi, posle podne švercao sam se na časove ruskog uz gimnazijalku Oliveru Perović. Kakav lep sopran, govorila je Nina Bulgakov i pustila bi nam horove Musorskog. Zvuci iz opere s gramofona s trubom. Donela ga je Nina u Petrograd iz Odese. Iz Pitera u grad N. Onda bi nam poslužila slatko od dunja u malom elegantnom staklu, ali ne mogu da se setim ruske reči za to staklo. Zaboravio sam ali nikad neću zaboraviti pesmu Mija Raičevića Smrt malog Rusa:

berući divlje kruške

sa grane nad rekom

utopio se nikita

mada gorko plakala je

njegova devojka

punačka komsomolka

nikita se nije vratio

reka i dalje teče

kruška ponovo cvate

i kompot je spravljen

ali ga nikita

probati neće