Bjork protiv Trampa: Pevačica podržavala Kosovo, Tibet i Škotsku, a sada brani Grenland

Ovim istupom islandska pevačica, kompozitorka, glumica i producentkinja još jednom je potvrdila da umetnost za nju ne postoji izvan društvenog i političkog konteksta.

U svojoj objavi Bjork je podsetila da Island dobro pamti osećaj olakšanja nakon oslobađanja od danskog uticaja 1944. godine, naglašavajući da razume težnje Grenlanđana ka samoopredeljenju.

Kao dugogodišnja aktivistkinja, osvrnula se i na istorijske nepravde prema domorodačkom stanovništvu Grenlanda, uključujući praksu sprovođenja prisilne kontracepcije nad devojčicama i ženama između 1966. i 1970. godine — slučaj koji je poslednjih godina pokrenuo ozbiljnu institucionalnu i društvenu raspravu u Danskoj.

„Kolonijalizam mi je više puta izazvao jezu, a pomisao da bi moji dragi Grenlanđani jednog okrutnog kolonizatora zamenili drugim previše je brutalna da bih je uopšte mogla zamisliti“, istakla je Bjork.

Ovo nije prvi put da javno podržava pokrete za samoopredeljenje i nezavisnost.

Tokom karijere otvoreno je iskazivala podršku Kosovu, Tibetu, Škotskoj i Kataloniji. Njena pesma Declare Independence često je na koncertima posvećivana narodima i regionima u borbi za političku autonomiju, što je neretko izazivalo međunarodne kontroverze.

Bjork je i dugogodišnja ekološka aktivistkinja u Islandu, naročito angažovana u borbi protiv projekata hidroelektrana i aluminijumskih topionica koje ugrožavaju prirodni pejzaž.

Osnovala je organizaciju Náttúra, sa ciljem promocije zaštite prirode i održivih, lokalnih industrija, kao i investicioni fond BJÖRK, u saradnji sa Audur Capital, namenjen podršci ekološki odgovornim projektima.

Više puta je koristila muziku kao sredstvo za prikupljanje sredstava u humanitarne i ekološke svrhe.

Međunarodnu popularnost stekla je kao pevačica benda The Sugarcubes, a nakon raspada grupe početkom devedesetih uspešno je izgradila solo karijeru.

Publiku je zadivila i glumačkim talentom u tragičnom mjuziklu Larsa fon Trira Dancer in the Dark (2000), za koji je napisala muziku zajedno sa dugogodišnjim saradnikom Markom Belom.

Film je na Kanskom festivalu nagrađen Zlatnom palmom, dok je Bjork osvojila priznanje za najbolju glumicu.

I njen autfit pratio je umetničke faze: od androgine pojave u mladosti, preko  bojenja obraza u jarko crveno, do čuvene haljine u obliku labuda na dodeli Oskara.

Kod Bjork, stil nikada nije bio modni hir, već još jedan vid izraza i slobode.

Možda je ipak najtačnije opisuje rečenica koju je sama izgovorila:

„Nikada zapravo nisam razumela reč ‘usamljenost’. Kako sam je ja doživljavala, bila sam u potpunom zanosu sa nebom, morem i prirodom.“