Božanstvena kontorzija

Za sve one koji bi aktuelni Bad Music Boogaloo nastup DŽejmsa Čensa i njegovih evropskih Die Contortions nazvali tragedijom genija i našim ponovnim proživljavanjem posrtanja Ejmi Vajnhaus 2011. u Donjem gradu, da kažemo samo još ovo – Čens je svoj ‘no wave’ pregurao do daske onomad u NJujorku i nastavio da ga upražnjava bez ostatka i decenijama kasnije. Ako ne možete da gledate svoje idole kada ih sustignu godine, raznorazna stanja organizma i bujice emocija, možda ništa od svega niste razumeli ni kada su bili u boljim danima. Onoliko minuta koliko je proveo na sceni Kluba Doma omladine Beograda, uključujući i svoju preneražavajuće rasklimatanu i beskonačno dirljivu interpretaciju Kurta Vajla, što ju je posvetio životnoj partnerki DŽudi Tejlor – tačno toliko je DŽejms Čens bio on sam lično, esencija svake vrste otpadništva, beskompromisan, izazivački, nepokoran, ćudljiv, nepredvidljiv, prkosan… i veličanstven onda kad bi se rešio da radi ono što najbolje ume – da peva i svira poslednjim delićima snage jednog gotovo pa već sedamdesetogodišnjaka, sa svom dušom koju još uvek nosi u malom prstu.

Krenemo li ipak ispočetka u priču o drugoj večeri ovogodišnjeg Bad Music Boogaloo festivala #3, moramo odmah da se poklonimo novim rokenrol boginjama The Darts. Tri crna anđela i jedan plavokosi za opakim setom bubnjeva, momentalno proizvode odličan provod i zauzimaju muški energičan klupski kurs. One su glamurozne gotovo na način grupe Kiss, samo bez maskiranih lica, njihova garaža je vedra i razdragana, tvrdi zvuk i kompaktnost uverenja sežu istorijski do Girlschool i nema nikakve sumnje da bi mister Lemmy rado sa njima zasvirao da nije zauzet drugim obavezama u rokenrol raju. The Darts su vesele i fine devojke koje biste inače rado pozvali na sastanak sa buketom cveća u ruci, ali se na sceni naglo pretvaraju u miks Tine Tarner, iz vremena sa Ajkom i Ikettes, i nekih imaginarnih Beastie Boys kod kojih je pretegla horror-punk žica. Nasmejane i dominantne za svojim instrumentima, The Darts su bend koji možete da slušate ponovo i ponovo, a da zaista nikada ne dosadi…

Ali, šokantni DŽejms Čens, maestro ekscentričnosti, čiji mladi bend rezbari tvrdi fank-fri džez u vašim žudnim ušima, dodaje preko svega fovističku pank glazuru, bilo da peva ili sumanuto svira svoj saksofon i klavijaturu. Ta glazura nikako nije slatka, naprotiv, ali ni vremena na prelazu 70-ih u 80-e, u kojima je stvarao svoje ime za muzičku povest budućnosti, nisu bila slatka takođe. Ako možete da zamislite umetnika iz čijeg je zvučnog izraza proterana svaka pomisao na pop i dopadljivost uopšte, onda je to DŽejms Čens. Briljantan trenutak u kojem nam on lično prosipa čistim captain-beefheartovskim umetničkim postupkom svoje iskidano biserje zvukova pred sluh, zamalo padajući po bini pri tom zauvek će ostati zabeležen u nekoj vašoj neuro-stanici da ga svaki sledeći put uporedite sa artističkim akcionarima i inim prodavcima magle kojih ima kao pleve.

Ovde je svaki krik, grcaj, neprilagođenost i nelagoda koju na sceni ovo staro momče vizuelno i zvučno proizvodi, deo onog istog besa iz ‘no wave’ pradavnina, nespokoja i borbe prsa u prsa sa sivim kulisama stvarnosti, među koje je jedna (samo jedna?!) čitava generacija ubačena da je se establišment reši. Kakvo gorko podsećanje na našu sadašnjicu i perspektive. Premda, ni to nije važno. Jer, život je možda stvarno kratak, ali ova božanstvena kontorzija DŽejmsa Čensa traje uprkos svemu, a ograničenja ljudskog tela joj samo smetaju. Pa, vi sad razmislite o tome.