Budite ono što jeste, Torbarev bluz

Tri dana kasnije na Adi, već je stigla vrućina, Dušan Prelević i ja petljamo oko opreme, čekamo da pristignu drugi fudbaleri. Struji jara, ćutimo: Hoćeš li da napišeš tekst o roku, tri šlajfne. Prele dugo ne odgovara: – Ne znam šta je šlajfna. – Dvadeset i osam redova i margina dva prsta. – Do kad to treba? – Za tebe do dana preloma. To je tu u Vlajkovićevoj, štamparija Glas. I napisao je Prele kratku priču , esej Uvek ostaje rock and roll.

Deset ispovijesti, deset zapovesti Dušana Prelevića: Za neke rok počinje sa Bitlsima. Za mene on počinje 1948. Te godine sam rođen. …Prvo pio popio sam uz Elvisa. Cigaretu mi je pripalio Čak Beri. Prvu ribu mi je podveo Otis Reding. Potukao sam se sa Bilom Helijem. Kad sam jurcao za loptom na Crvenom Krstu mislio sam na Pol Enku .

Mala dubrovačka fusnota: Cevčim špricere kad neki kovrdžavi pita jel slobodno. Na engleskom. Strovali se, kažem. Družimo se tako dan-dva, kad me srete jedan prijatelj: Otkud ti sa njim? Što, pa on se prišljamčio meni. Pa to je Art Garfrankl iz čuvenog dua Sajmon i Garfrankl. Kasnije sam ga gledao u filmu Kvaka 22…

Pratio sam mu dva pisma. Pratio je i on meni. Eto, to su vam rokeri. Ko zna možda ste i vi pripadnik našeg plemena? Tablice Preletove: Probajte, odbacite šablone i opustite se. Muzika čak i nije najvažnija. Uradite bar jednom ono čega ste se plašili. Pređite sa skupih na jeftine cigarete. Opsujte glasno. Pročitajte ove redove ako ništa drugo. Nemojte da se složite sa mnom. Isecite kravatu makazama. Javite se bivšoj ljubavi koja sve teže bije bitku sa kilogramima. Budite ono što jeste.

Prele je kao i svako darovit bio autodestruktivan. Sledio je jedino samog sebe: Nisam slušao majku ali kad god mi je teško poslušam Boba Dilana. Sahranio sam Galeta ali živim uz Stivija Vinvuda. Sebi ponekad ne verujem, ali ne sumnjam u Džems Brauna. Eto, to vam je rock and roll .

Nisu mi rekli u redakciji ali su dobro znali da sam doneo najbolju priču. Prošle su tri nedelje, pratim Preleta sa Vračara, fudbal u ponoć, od ulice Radivoja Koraća do Lole Ribara 14.

Pre nego što izađe iz taksija kaže: Doneću ti nešto. Darovao me u bifeu Ateljea 212, sutradan, sa deset priča. Prvo čitam priču Grozda i kozak. Po oslobođenju Beograda čuvari provode zarobljene Nemce prema utrini gde je danas Obilićevo igralište. Da ih streljaju.

Izveli su narod da gleda: Moja baba Grozda, onako duševna, zaplače. Bi joj žao tih odrpanaca. U tren oka kraj nje i Save, stvori se kozak sa epoletama i isukanim naganom: No babuška, žal tebja! Malo je falilo da i Grozdu sprate u stroj. Tišina među gledaocima: Moj deda steže zube i dršku noža u gunju.

Čuo je, drška se znoji. Gleda kozaka ispod oka i penali – gde da mu ga skrka?! Prvi put moj deda kočijaš uhvati svoju ženu pod ruku.

Pa priča Karudijanov osmeh o golubu visokoletaču. Može devet sati biti letu dok ne dođe u tačku u kojoj se golim okom jedva nazire. Golub Karudijan meta je kobca. I onda krene smrtonosna trka u kojoj golub obično strada.

Preletov Karudijan u finišu trke uleteo je u sobu, a kobac se zakucao kao ekser u orah na sred dvorišta: Kobca sam sahranio pored oraha kako dolikuje. Pa idu priče Bap, Zubi, Jan Palah, Baš Čelik, Poslednji krug u Monci …

Dam priče Miletu Perišiću. Znao je kao retko ko da se obraduje dobroj pesmi, priči, eseju, i kažem: Odabrao sam pet priča. I negde oko ponoći, zove me Perišić, glavni urednik: Objavićemo sve priče u posebnom dodatku, a ti, molim te, šarni nešto kao uvod.

Znao sam da će biti ovakav scenario iz rok, prijateljskog instinkta. Šarnuo sam šizofreno i strasno: Ne zanima me hoće li iz ovoga izaći neka knjiga. Dušan Prelević je ušao u moju antologiju kratke priče – muzičke, fudbalske, rokerske…. Među velemajstore.

Priče Prelevića su lekcije iz pripovedanja za mladu generaciju pisaca, koja neguje blef-konstrukcijsku priču. Praznu i folirantsku. U Prelevićevim istinitim bajkama i golub i priča imaju muda. Kao i njegov deda Sava.

I zvali su me velemajstori: Mirko Kovač, Živojin Pavlović, Želimir Žilnik, Dragoslav Mihailović, Abudulah Sidran… Svi listom oduševljeni pričama Dušana Prelevića.

Nedelju dana družili su se 1997. u Budvi Dušan Prelević i Miodrag Raičević. Raičević je bio urednik Trga pjesnika . Družili se sa tišinama i sa fusnotama. Dva bratučeda, dva firauna, dva rokera. I u slavu tog prijateljstva Torbarev bluz (Išmael razgovara s Gospodom)

Sve što si stvorio, Gospode,
nekako nije za mene. Koliko vidim,
samo ja od toga nemam ništa.
Stvorio si zemlju, i belog čoveka,
i on mi stalno govori šta da radim.
A koji je onda tvoj posao Gospode?

Ipak, hvala ti što si mi dao bluz,
kad mi nije lakše, bar da mi ne bude teže.

Znam, jednom ću otići tamo gde se neće
ovako dobro videti koliko sam crn.
Znam: i moja gitara ostaće negde da visi,
gitara će, možda i promeniti vlasnika.
I dok se taj bude mučio nešto da odsvira,
nevešto čerupajući žice, one će i dalje
biti nežne za dodir.
Tamo je sad moja duša,
jer ti si tako hteo, Gospode!

Niko se neće sećati čoveka koji te u molitvama
opominjao da se osvrneš za sobom,
da bar jednom posao uradiš kako treba.
Hajde, uradi to za mene, Bože
– Neću ti ostati dužan!

Ja sve svoje dugove plaćam srcem,
zato niko ne trguje sa mnom.