INTERVJU Corda Piano Trio: Pedagoški rad nosi posebnu vrstu ispunjenja, a razmena energije sa publikom nas uvek inspiriše

Corda Piano Trio nedavno je objavio svoji debi album The Art of Three, sa delima pisanim za klavirski trio, a nastalim u ključnim trenucima razvoja Forea, Rahmanjinova i Šostakoviča.

Album je dobio odlične kritike u zemlji i inostrastvu, pohvalio ga je i BBC, a Corda Piano Trio uspešno ga je predstavio u Kolarčevoj zadužbini.

Una, Nemanja i Vladimir odgovorili su nam na nekoliko pitanja o nastanku albuma i tome kako je biti profesor muzike i muzičar istovremeno.

Šta vas je inspirisalo da baš sada objavite debi album „The Art of Three“, da li su to bile godišnjice pojedinih dela ili nešto drugo?

Vladimir Milošević: U trenutku kada smo snimali album poklopilo se nekoliko značajnih jubileja – obeležavalo se tačno 100 godina od nastanka trija Gabrijela Forea i Dmitrija Šostakoviča, kao i godišnjica rođenja Sergeja Rahmanjinova. Te simbolične podudarnosti dale su nam osećaj da je pravi trenutak da zabeležimo naš rad.

Ipak, ono što je bilo presudno nije bio kalendar, već naš unutrašnji impuls. Trio se okupio godinu dana pre snimanja i vrlo brzo smo osetili koliko nam prija zajedničko muziciranje – ta razmena energije, stalno osluškivanje i oblikovanje zajedničkog zvuka. Ljubav prema kamernoj muzici i želja da taj trenutak, tu svežinu i intenzitet našeg susreta sačuvamo u zapisu, bili su najjači pokretač. „The Art of Three“ je za nas zapravo svedočanstvo tog početka – jedne iskrene, posvećene potrage za zajedničkim izrazom.

Koliko vam znači što ste pohvale za album dobili ne samo iz Srbije, nego i od britanskog BBC-ja?

Vladimir Milošević: Zaista nam mnogo znači. Velika je čast kada medij takvog ugleda kao što je BBC obrati pažnju na vaš debi album i predstavi ga kao jedno od najboljih novih izdanja. To je za nas bio trenutak istinski velikog uzbuđenja i zahvalnosti. Posebno nam je dragoceno to što je muzika koju stvaramo u vrlo intimnom i kamernom prostoru stigla do internacionalne publike i bila prepoznata u tako ozbiljnom kontekstu. Takvo priznanje nam daje dodatnu sigurnost i osećaj da ono što radimo ima odjeka i van naših granica. Istovremeno, to je i podstrek da nastavimo da radimo i stvaramo sa još većom strašću.

Da li ste se susreli sa posebnim izazovima tokom snimanja? Postoji li neki trenutak koji vam je posebno ostao u sećanju?

Nemanja Stanković: Od trenutka kada smo definisali konačan program i odlučili da album snimimo u Kolarčevoj zadužbini, proces je tekao izuzetno glatko. Pripreme su bile temeljne i studiozne — imali smo mnogo zajedničkih proba, kao i detaljne konsultacije sa našim muzičkim producentom Predragom Radisavljevićem, tako da smo u dvoranu ušli potpuno spremni i bez nepredviđenih situacija.

Ipak, period snimanja bio je vrlo intenzivan za mene lično. U danima kada nismo snimali, provodio sam vreme na setu novog filma Lordana Zafranovića, gde tumačim manju ulogu. Ta paralelna iskustva — filmsko i muzičko — zahtevala su veliku koncentraciju, ali su mi, gledano iz ove perspektive, donela jednu dragocenu promenu ritma i fokusa.

Kako se vaša uloga pedagoga na Fakultetu muzičkih umetnosti uklapa sa radom u triu?

Nemanja Stanković: Rekao bih da se te dve uloge prirodno nadopunjuju. Kao student, veoma sam cenio profesore koji su bili aktivni izvođači, jer sam smatrao da je dragoceno učiti od umetnika koji su stalno na sceni i koji svoje iskustvo prenose neposredno, iz živog susreta sa publikom. Verujem da upravo na koncertima svi mi najviše rastemo — tamo sazrevamo, preispitujemo sebe i dolazimo do novih otkrića, kako o muzici, tako i o sopstvenom izrazu.

To iskustvo potom unosim i u rad sa studentima. Budući da smo svo troje članova trija zaposleni na Fakultetu muzičke umetnosti u Beogradu, osećamo i posebnu odgovornost. Privilegija je da iza nas stoji institucija koja je najstarija i najeminentnija visokoškolska ustanova u oblasti muzike u Srbiji, a naš je cilj da svojim umetničkim delovanjem doprinesemo njenom ugledu i kontinuitetu tradicije koju predstavlja.

Koja je vaša omiljena publika – da li više volite rad sa studentima ili nastupe pred širim auditorijumom?

Una Stanić: Rad sa studentima i nastupi pred širom publikom predstavljaju dve različite, ali podjednako dragocene dimenzije našeg umetničkog života. Pedagoški rad nosi posebnu vrstu ispunjenja – pratiti razvoj mladog muzičara, svedočiti njegovom napretku, ohrabrivati ga da pronađe sopstveni umetnički glas i gledati kako se iz časa u čas gradi sigurnost i zrelost, za nas je ogromna privilegija. Taj proces zahteva strpljenje, posvećenost i iskren dijalog, ali donosi dugoročnu i duboku satisfakciju.

S druge strane, nastupi pred širim auditorijumom imaju jednu posebnu čar koja se ne može do kraja opisati. Razmena energije sa publikom, tišina koja „diše“ zajedno sa izvođačem i ta suptilna, neverbalna komunikacija koja se uspostavlja tokom koncerta – to je ono što nas uvek iznova inspiriše.

Šta biste poručili mladim muzičarima koji žele da se bave kamernom muzikom?

Una Stanić: Pre svega, da kamernu muziku ne doživljavaju kao „manju“ ili sporednu formu muziciranja, već kao možda najintimniji i najzahtevniji oblik umetničke komunikacije. U kamernoj muzici nema skrivanja – svaki glas je podjednako važan, a slušanje je jednako bitno kao i sviranje. Važno je razvijati otvorenost, fleksibilnost i spremnost na kompromis, ali i zadržati sopstveni umetnički identitet.

Dobar kamerni muzičar mora istovremeno biti lider i partner, imati jasnu viziju, ali i sposobnost da tu viziju deli i prilagođava u dijalogu sa drugima. I najzad – strpljenje. Prava umetnička povezanost ne nastaje preko noći. Ona se gradi kroz vreme, poverenje i zajedničko iskustvo na sceni.