Čuveni gitarista Miroslav Tadić: Balkan mi je dao pečat i identitet u svetu 1foto Massimo Lesina

Gitarista, kompozitor, aranžer i pedagog Miroslav Tadić, jedan od najpoznatijih i najangažovanijih srpskih umetnika u svetu, večeras u MTS dvorani, nekadašnjem Domu sindikata u Beogradu, biće „domaćin“ koncerta „Etno veze“, na kome će prvi put scenu deliti sa pevačem Božom Vrećom, kolegom po instrumentu Đusijem Kovačom, Brankom Bakom Jovanovićem, virtuozom na tamburici, i violinistkinjom Ivet Holcvart.

Program koncerta, kojim će se završiti 23. Gitar Art Festival, najavljen je kao spoj različitih muzičkih tradicija: sevdaha, flamenka, makedonske, sefardske, romske, brazilske, tamburaške muzike i bluza.

– Goste i program sam manje-više sam izabrao. Poznato je da mi solistički koncerti nisu interesantni, zato što se „hranim“ energijom razmene, zbog čega je moj omiljeni format za nastupe uvek bio duo. Iako će nas na sceni večeras sve skupa biti petoro, najveći deo koncerta biće u raznim duetima. Biće puno žive energije koja proizilazi iz veze kompozitora i izvođača spojene u umetniku, a iako je ’ekipa’ prilično raznolika, postoji nit koja će držati sve to zajedno – kaže u razgovoru za Danas Miroslav Tadić, koji je posle dužeg vremena ponovo u Beogradu.

* Kako birate „para“ za duete?

– Nisam od onih koji planiraju. Kad me pitaju sa kim biste voleli još da svirate, ja shvatam da već sviram sa ljudima koji su stvarno fantastični. Sa nekima od njih sarađujem praktično čitav život, a okolnosti su se sklopile tako da jedno muzičko prijateljstvo vodi ka drugom. Ali, ako bi me pitali šta je dodirna tačka sa ljudima sa kojima delim scenu, odgovor je da to više ima veze sa samom osobom nego sa muzikom. Važan mi je senzibilitet, ali ne samo muzički, kao što je na ovom koncertu slučaj sa Brankom Jovanovićem, koji je, kao i Vlatko Stefanovski, muzičar potpuno različit od mene. NJih dvojica imaju solistički mentalitet, koji ja nemam. Meni odgovara da pratim ljude kao što su oni, da im stvorim muzički prostor u kome oni mogu stvarno da se izraze i ’sijaju’.

* Postoji li u Beogradu, gradu Vašeg detinjstva i mladosti, prostor kome posebno volite da svirate?

– U Beogradu sam svirao u većini prostora. Moram reći da su moja iskustva sa Centrom „Sava“ i Domom sindikata, već kako se sad zove, iako je reč o velikim scenama na kojima nisam navikao da sviram, vrlo pozitivna. Na koncertima sa Vlatkom, Teodosijem Spasovim, Radetom Šerbedžijom, uvek je bila neka intimna atmosfera i to je ono što želim da stvorim i večeras. Naravno, kad sam bio tinejdžer, simbol mi je bio ’Kolarac’, uz koji sam odrastao. To je lep prostor ne samo zbog sentimentalne veze, a u njemu sam imao koncert sa Teofilovićima i još nekoliko puta nastupao kao gost. Lepa sećanja imam i iz Narodnog muzeja i kao slušalac i kao izvođač. Ne znam da li Muzej i dalje neguje tu koncertnu tradiciju. Volim i otvorene prostore, ali moram da priznam da me jako privlače pozorišta. Moja majka je bila glumica tako da sam ja odrastao u pozorištu od druge-treće godine. Nekoliko puta sam svirao u Ateljeu 212 sa Radetom Šerbedžijom i Rambom Amadeusom. Jako volim takve relativno male prostore, a ako me pitate za prostor gde možda nisam svirao – to bi bilo Narodno pozorište. Čujem da su ove godine otvorili scenu za Gitar Art Festival, što je jako lepo.

* Da li je ljubav prema pozorištu bila razlog da sarađujete i sa Operom iz Los Anđelesa i Plasidom Domingom?

– Tad sam praktični još bio klinac – student ili sam tek magistrirao, a Plasido Domingo je bio umetnički direktor Opere u Los Anđelesu u to vreme. Nije to bila neka velika i dugoročna saradnja. Samo jedna opera – Verdijev „Otelo“ u kome pored velikog orkestra sa strane postoji i mali orkestar: gitara, mandolina, klarinet i ima nekoliko lepih numera u kojima Domingo peva Dezdemoni na balkonu, a ja sam bio deo toga. Sećam se da je Plasido morao da ide odmah posle predstave, helikopter ga je čekao na vrhu zgrade, a meni se činilo to tad baš „big tajm“.

* Da li ste kasnije sarađivali u operi ili pozorištu?

– Svirao sam u nekim savremenim operama. U jednoj od opera Rikija lan Gordona svirao sam električnu gitaru. Bila je vrlo lepa velika produkcija, koju je radio onaj isti Robert Vilson, koji je radio „Ajnštajna na plaži“ Filipa Glasa. Svirao sam i u jednom velikom delu Karlhajnca Štokhauzena koje se izvodi na otvorenom. To je bilo u vreme Olimpijade u Los Anđelesu. Pisao sam i muziku za pozorišne predstave, ali sam kao kompozitor više radio filmsku muziku. To mi je vrlo zanimljivo.

* Zašto je filmska muzika izazov za mnoge klasične muzičare?

– Mislim da je to pitanje senzibiliteta. Ja imam afinitet od najranijih dana prema primenjenoj muzici – interakciji između muzike i nečeg vizuelnog. Muzičar tokom svog razvoja crpi puno inspiracije iz drugih vrsta umetnosti, pogotovo filma. Ja sam bio i sad sam veliki ljubitelj i poznavalac filma, pogotovo iz sedamdesetih, osamdesetih i devedesetih godina, ali više evropskih nego holivudskih. Mislim da su književnost, vizuelna umetnost i muzika povezani. Meni je fascinantno kako muzika funkcioniše u filmu. To možda ima veze i sa onim što sam rekao da je nekim ljudima potrebno da njihova muzika bude u centru pažnje publike, dok je meni zanimljivo da ona bude deo neke druge priče.

* Kako vidite sebe kao umetnika – da li ste izvođač, kompozitor, pedagog ili sve to skupa?

– To se sve apsolutno prožima i zapravo je povratak onom načinu razmišljanja koje je bilo uobičajeno sve do sredine 19. veka. Ako pogledamo sve velike kompozitore – Baha, Vivaldija, Mocarta…, to su sve bili monstruozni svirači, izvođači i dirigenti. Dakle, to nije bilo podeljeno. Taj neki pristup razvijanja ’samo izvođača’ i njihovu muziku ne razumem. Nažalost, orkestri su danas puni svirača koji su izvanredni izvođači, ali ako ih pitate da improvizuju dva-tri akorda – zaboravite na to. Međutim, situacija se menja. Bar ja tako mislim. Deo mog pedagoškog rada je baš to povezivanje – sama ideja muzičkog stila nije razdvojena u pedagoškom radu zato što nije razdvojena teoretski. Ako uzmete neku Stingovu ili pesmu Bitlsa i neku od Mocartovih klavirskih sonata, videćete potpuno iste harmonske sklopove. E sad, student koji nije odrastao u familiji u kojoj se slušala klasična muzika, a slušao je Bitlse, grupu Kvin, Stinga… njemu je taj most, kad to shvati, zapravo ulazak u klasičnu muziku odistinski, a ne samo nešto da prođe na ispitu. Meni je to nedeljivo, a što sam stariji sve mi je teže da izvodim muziku drugih ljudi zato što nemam tako dobru memoriju. Ako sviram svoju muziku i aranžmane, to znači da ih potpuno poznajem iznutra i stalno ih menjam. To je u isto vreme sjedinjenje izvođača, kompozitora i improvizatora.

* Posle školovanja u SAD i velike karijere, u Americi predajete i muziku Balkana. Da li je to paradoks ili Balkan prati ovdašnjeg čoveka gde god bio?

– Ja nisam profesor na etnomuzikologiji muzike Balkana niti je tako dobro poznajem. Nemam te kvalifikacije da bih predavao tu muziku na akademski, muzikološki način. Moje znanje je vezano za ono što mene zanima i ja to gledam sa nekog izvođačko-kompozitorskog ugla. Prenosim karakteristike balkanske muzike koje zaista dobro poznajem – metrika, melodika, ornamentacija i repertoar. Ali to je samo deo onog čime sam se bavio i čime se i dalje bavim. Ja sam svirao klasiku, radio sam baroknu improvizaciju, basso continuo, jedno vreme jako me je zanimala savremena muzika i naručivao sam kompozicije dok sam bio mlađi, a Balkan je nešto što mi je dalo pečat i identitet u tom svetu van. I to je teklo prirodno. Mene je ta muzika počela da zanima tek kad sam otišao u Ameriku. Dok sam kao tinejdžer bio ovde, to su za nas bili „narodnjaci“, a mi smo slušali progresivnu muziku – savremeni džez, muziku DŽona Kejdža, Štokhauzena…, koja nam je davala status frajera. Međutim kad sam stigao u Ameriku, upoznao sam sve te legendarne kompozitore poput Kejdža i sve mi je to postalo nekako normalno. Iz te daljine počeo da shvatam vrednost i lepotu balkanskog folklora. Svake godine kad sam dolazio da posetim roditelje visio sam po prodavnicama ploča i kupovao sve što je bilo tradicionalno. Sad je zahvaljujući Jutjubu i novoj tehnologiji skoro sve to pristupačno svima.

* Šta ljude koji nisu sa ovih prostora privlači balkanskoj muzici?

– Što više imam iskustva, shvatam da je sve potpuno individualno. Nekog privlači tehnički deo – metrika, nekoga privlači zvuk i specifični instrumenti. Ako je neko čuo balkanske gajde – makedonske, bugarske, a samo je slušao škotske gajde do tada, onda im je to neka veza, a u isto vreme se zaintrigiraju jer je to potpuno drugačije. Ili čuju neke starije instrumente kao što je kaval, frula, makedonske zurle, tapane… Nekome je zanimljiv zvuk. Ali, mnoge je privuklo ono što je privuklo i mene, kao i sve sa ovog prostora – emotivna dubina i ta neka nit jača od toga što smo rođeni ovde. Ja duboko verujem u to da postoji i taj element muzike ili već deo nekakve mistike koji prevazilazi poreklo. Svirajući vrlo često sam bio svedok tome. Pre nego što sam počeo ovde redovno da sviram, dosta koncerata sam svirao u inostranstvu i uglavnom je taj moj program priman sa ogromnom toplinom, a ne kao neka intelektualna stvar. Najpre ide emocija, pa onda razmišljanje o harmoniji i metrici.

* Da li je onda „etno“ kao tema 23. Gitar Art Festival prava inspiracija za večerašnji koncert?

– Da, mada sam razmišljao šta zapravo znači etno. Praktično sve dolazi odnekud, a i akademski kompozitori uvek su crpeli ideje iz folklora manje ili više. Čak i sam Bah, a da ne pričam o kompozitorima koji su to počeli aktivno da rade kao Debisi, Stravinski, Bartok ili ovim iz nacionalnih škola kao Musorgski, Albeniz… Na neki način to je nešto što je i ranije postojalo, a sad samo mi tu vezu prikazujemo. To je neka muzika koja ima svoje ruho, kao što ga ima i barokna muzika u kojoj čujete kombinacije akorda, ali svirane na barokni način. Postoji suština koja je dublja i imate to ruho, što je slučaj i sa etno muzikom. Pogotovo ako pogledamo te klasične kompozitore kao što su Musorgski, Stravinski i Bartok. Tu imate vrlo zanimljivu upotrebu i kombinaciju folklornog i tog nekog akademskijeg razmišljanja, ali koje je urađeno na vrlo prirodan način. Zato su ti ljudi veliki kompozitori, uspeli su da to spoje.

* Da li je u SAD teško praviti muzičku karijeru bez većih kompromisa između umetnosti, egzistencije i nečeg što se zove muzičko tržište?

– I to je isto potpuno individualno – kako se kome složi priča. Kao i bilo gde drugde, vrlo je teško imati neku bezbrižnu materijalnu egzistenciju od muzike koja Vama isključivo odgovara, što znači bez ikakvog kompromisa. To jeste vrlo teško, ali je moguće. To nije neki raskošan život, ali sasvim dovoljan što se tiče materijalnih stvari. Ja sam prošao kroz to i imam jako puno studenata kojima je to važno pitanje. Sad smo u nekom vremenu renesanse ponovo i ne radi se samo jedna stvar nego su ljudi prilično vešti i deluju na nekoliko polja. Ivet Holcvart, koja će svirati na večerašnjem koncertu, dobar je primer. Ona je mlada muzičarka. Diplomirala je književnost, a magistrirala je na muzičkoj akademiji. Komponuje, ima svoju grupu sastavljenu od školovanih muzičara koja svira više popularnu muziku, radi i kao violinista, a često je zovu za filmsku muziku, sarađuje na privatnim projektima, ima privatne učenike, a deo je i nekih škola poput naših srednjih muzičkih. Takođe konkuriše i za projekte koje finansira država. Kod svakog je malo drugačije, ali to je primer kako radi neko je izvođač, kompozitor i pedagog. Naravno da je moguće i da je neko kao vrhunski izvođač prepoznat do te mere da time može da obezbedi kompletnu egzistenciju, ali isto tako je moguće da se egzistencija sklopi od više aktivnosti i disciplina, a da se radi bez kompromisa.

Pozitivan pogled na život

* Koliko je moguće praviti bilo kakvo poređenje prilika u SAD sa situacijom u kojoj rade Vaše kolege muzičari u Srbiji?

– Možda nije pravedno da kažem zato što ovde ne provodim dovoljno vremena, ali sam primetio nešto. Ovde se ljudi stalno žale, kukaju da im je teško, a u stvari situacija nije toliko različita. Sve nas pritiskaju stvari koje su izvan naših umetničkih i privatnih života, a na koje ne možemo da utičemo, od politike do komunalnih problema u gradu i praktičnih stvari, ali veliki deo je do samog odnosa prema životu. Primetio sam da su Amerikanci mnogo opušteniji oko svega toga. NJima nije veliki mentalni problem ako rade u prodavnici, prave hamburgere ili ako doktor violončela svira na nekoj svadbi. Iz tog pozitivnog gledanja mogu da se razviju neke dobre i prave stvari.

Od muzike zadarskih Arbanasa do sećanja na Olivera Dragojevića

* Šta posle Gitar Arta planirate da radite?

– Moja godina obično izgleda tako što zimi predajem u Americi. Tokom školske godine volim da budem tamo, da se ne odvajam puno. Imam dobar odnos sa studentima i dosta je intenzivan taj rad. Volim da snimam i da radim stvari koje su bez putovanja. Sviram poneki koncert u Americi. Preko leta – jun, juli, avgust voli da sam, kako kažu, na ovim prostorima. Plan posle Gitar Arta je: mali odmor, pa Ivet i ja imamo koncert u Tivtu. Onda opet mali odmor, pa imam nekoliko koncerata ovog leta sa Radetom Šerbedžijom, Vlatkom Stefanovskim, pa sa Vlatkom i Teodosijem. Imam i projekat sa dve muzičarke iz Zadra kojima je specijalnost muzika zadarskih Arbanasa. To su Albanci katolici koji su se doseli u zadarski rejon pre dvesta-trista godina. To je vrlo zanimljiva muzika, a biće i zanimljiv izvođački spoj. Sviraćemo Ivet i ja, one su Melita Ivković iz zagrebačkog gitarskog kvarteta i pevačica Dina Bušić, a tu će biti i Edi Karamazov. Još imam i koncert u znak sećanja na Olivera Dragojevića. Ja preko leta živim u Dalmaciji i povezan sam sa tamošnjim muzičarima. Trebalo je da sarađujem i sa Oliverom, ali se on, nažalost, razboleo i umro. Sa njim nisam nikad direktno radio, samo sam sarađivao na albumu „Familija“, koji je snimio sa Džibonijem.

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.