Cveji smo kao društvo ostali dužni 1foto Miroslav Dragojević Danas

Poznavao sam ga više od 60 (šezdeset) godina. Bili smo drugari, prijatelji, saradnici, kumovi. Pohađali smo istu Petu beogradsku gimnaziju i od 1978. godine živeli u istom soliteru.

On se, kao što je poznato, bavio glumom i brigom o svom matičnom Jugoslovenskom dramskog pozorištu, još od studija na beogradskom FDU (Fakultet dramskih umetnosti) pa do kraja života.

Pored toga nalazio je vremena i želje da snima filmove i uspešne TV serije i da se tako bavi i mojim problemima.

Zbog svega toga ne mogu a da ne budem ličan kad je Branko Cvejić u pitanju…

Cveja (tako smo ga zvali) je bio vrlo neobičan glumac i čovek.

Nije bio glumac „za sve“ uloge.

Prema svom habitusu, pojavi, prirodnoj gestikulaciji ili govoru, razlikovao se od mnogih svojih kolega svih generacija.

Međutim, kad bi mu uloga „legla“, kad bi imao punog poverenja u reditelja i njegov koncept, on bi se ulozi predavao do kraja i postizao izuzetne rezultate.

Kako u pozorištu tako i na filmu i televiziji…

Dugo godina je Cveja bio i pomoćnik Jovana Ćirilova dok je ovaj vodio Jugoslovensko dramsko pozorište.

Nadgledao je radove u nimalo jednostavnoj obnovi JDP posle požara.

Kao samostalni direktor JDP se strasno trudio i desetak godina uspevao da, u sve nesrećnijim okolnostima za našu kulturu, sačuva „dobri duh jugoslovenstva“ u kome je njegovo matično pozorište i osnovano posle Drugog svetskog rata i vremena Bojana Stupice, Velibora Gligorića, Mate Miloševića.

Cveja je dovodio reditelje iz „regiona“, organizovao uzajamna gostovanja sa pozorištima iz bivših „republičkih centara“ i Evrope.

Uspeo je da JDP postane član Unije pozorišta Evrope.

Za sve to vreme i oko 60 izvedenih premijera – Cveja je odbijao da glumi u svom matičnom pozorištu.

Smatrao je da nije pravedno da „sam sebi dodeljuje uloge“!

Bila je to izuizetno moralna odluka, tako retka u našem podneblju.

U penziju je otišao „željan glume“, kao da je tek počinjala njegova glumačka karijera.

Bolest i smrt su ga prekinuli u radu na najvećoj pozorišnoj ulozi koja mu je u životu bila ponuđena.

To je bila uloga Čezarea u predstavi „Sitnice koje život znače“, prema knjizi Lorenca Maronea, u režiji Andreja Nosova.

Strasno i savesno se pripremao za tu ulogu odlažući ozbiljnije odlaske na lekarske preglede.

Sad tu ulogu sprema drugi glumac.

„The Show Must Go On…“

Cveja je bio neobično dobar, energičan i veseo čovek.

Nije, naravno, bio bez mana kao ni bilo ko od nas, ali je pre svega voleo život i ljude.

Poštovao je svačiji život i integritet.

Imao je prijatelje u Sarajevu, Ljubljani, Podgorici, Zagrebu i Skoplju.

Nije se obazirao što više ne živimo u istoj državi.

Radovao se obećanoj ulozi u novom filmu Dina Mustafića.

Često mi je pomagao i oko podele uloga u mojim filmovima.

Retko sam se pokajao što sam poslušao neki njegov savet…

Pedeset i nešto godina je živeo u braku sa suprugom Vesnom, što je u našem vremenu uspeh svoje vrste.

Dvoje njihove dece, Bojana i Žarko su uspešni i odrasli ljudi i već imaju i svoju decu: Zoru, Ajle i Branka.

Ipak, usuđujem se da mislim da smo Cveji kao društvo ostali dužni.

Zar je moguće da u obilju raznih glumačkih nagrada on nije zaslužio nijednu „veću“, ili da kao glumac ili makar kao „delatnik u kulturi“ nije dobio ni „nacionalnu penziju“…?

Dragi Cvejo, ostaje nam da se nadamo da ćemo tvoj veliki značaj za našu sve jadniju kulturu shvatiti tek sad kad te nema.

I da tebe i tvoj doprinos nećemo lako zaboraviti…

 

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.