Da li će biti svetskog prvenstva u fudbalu bez Boža Koprivice

Kada ću pokušati da sastavim omaž koji bi zadovoljio visoke oratorske kriterijume govora koji se u ovakvim tužnim prigodama neguju u Božovoj rodnoj Crnoj Gori i mitskom gradu N. iz koga je ovaj Ajant potekao.

Poslednji put sa Božom sam se čula početkom ove godine, isto tužnim povodom.

Ovaj put pitala sam ja njega da napiše in memoriam svom prijatelju pesniku Miodragu Miju Raičeviću koji je preminuo na samom kraju prethodne godine.

Nije se osećao najbolje a i već je jednom drugom časopisu obećao da će to uraditi.

Na moje zabrinuto pitanje kako je, odgovorio je kao i često do tada – „borbeno“.

Nema predaje, zaključili smo razgovor oboje.

Često je svoje tekstove završavao sa – „Smrt fašizmu!“ i dodatka iza toga, kao: „Živio Kiš!“ ili „Živi Jugoslavija.“

Svoj „dug“ Miju Raičeviću, svojevrsno ohrabrenje da ne klone zbog bolesti, odužio je Božo kolumnama na stranicama Danasa koje je, osim što je u njima pisao o svim za njega važnim temama, događajima i doživljajima iz sopstvenog i života nekih slavnih ljudi, iz umetnosti, sporta, fudbala i košarke pre svega, završavao Mijovim pesmama.

Iz njih je nastala i poslednja Božova knjiga „Bluz dva prijatelja u 54 tjedna“ koju je, kao i nekoliko pre nje, objavio kao samizdat u izdavačkoj kući Karioke, kako se zvao fudbalski tim za koji je igrao, a za izdavača potpisan je Đorđije K, njegov otac koji je preminuo pre više od 60 godina.

Božo je, ne nužno ovim redom, voleo: Partizan, Danila Kiša, Jugoslaviju, fudbal, poeziju, pozorište, glumice i glumce, more…

U svojim tekstovima povezivao je fudbal i poeziju sa lakoćom, u kadru u kome se nije mogao primetiti montažni rez jer je sve, govorio je, u ritmu i ritam je sve, kao u muzici.

Božo je voleo žene a njega su žene obožavale, počevši od njegovih najbližih – Dubrovkinje i njihovih kćeri Ivane i Jovane.

Bio je naočit i otmen i, kako je sam to znao da kaže drugima umesto komplimenta, dobro „kostimiran“ – košulja, najčešće bela, svetlo plava, leti lanena i u boji lana, isključivo sa ruskom kragnom, džins i duboke cipele, nonšalantno raspertlane, zimi još i sako i kaput, i dug crveni šal.

Znao je mnoštvo pesama napamet i znao je da igra lopte, da dubokim glasom, prilično nerazgovetno i pomalo mistifikatorski, priča nešto uvek iznova uzbudljivo.

Božo je bio borben, neki bi rekli čak naprasit i ljut.

Umeo je da izađe na crtu svakome, ali sa onim uličnim osećajem za viteštvo, u borbi „na šake“.

„To je floskula – kako je važno domaće vaspitanje“, govorio je. „Šta će moja djeca da budu nego smradovi ako sam ja smrad. A na ulici je ipak škola – jači ne bije slabijeg, vulgarnog dobacivanja nije bilo nikad jer svako je mislio da to može da bude njegova sestra, ni slučajno nije bilo da se ne pomogne starijoj ženi.“

Trebalo je da igra Apaša u filmu „Kad su cvetale tikve“ Živojina Pavlovića. Bio je neko ko mistifikuje stvari igre radi, istine radi.

U knjizi „Vježbanka Danilo Kiš“, ispod fotografija Feralovaca Borsa Dežulovića i Predraga Lucića stoji potpis „narodni heroj 1941–1995.“

„Prema podacima Švedske filmske akademije, igrao sam u filmu Boa Videberga ‘Klinac, fudbalski reprezentativac’. Ja nisam siguran“, pisao je u svojim knjigama.

U prvih pet filmova na njegovoj „ATP listi“ stoji, takođe je pisao, Videbergova „Velika ljubav Elvire Madigan“.

Voleo je i strah ga je bilo da gleda film „Roko i njegova braća“ koji je poistovećivao sa sobom i svojom braćom. Voleo je da sluša muziku, radio, emisiju „Od zlata jabuka“, između ostalih. Naučio me da volim pesmu „Bjeturane cveće, ko li mi te bere“.

O sebi je napisao: „Nisam književnik, bolujem od lenjosti“.

Kao i ovo: „Levičar sam, pilot-lovac, španski borac, Crnogorac. Ne znam da pevam, ali volim. ‘Konjuh planinom’, ‘Mlad se Jusuf oženio’, ‘Sa nok sedam Treno’, ‘Udade se, jagodo’, ‘Marjane, Marjane, ča barjak ne viješ’, ‘Laži, laži, Vere’, ‘Brezo, brezo, Manco Košir’, ‘Oj, djevojko, drugarice, ispleti mi rukavice, sa njima ću da se zorim, za slobodu da se borim’. Navijam za Partizan. Smrt fašizmu, živi Jugoslavija.“

Ovog leta održaće se prvo svetsko prvenstvo u fudbalu u poslednjih sedamdeset i kusur godina kome neće svedočiti Božo K. Ako svetskog prvenstva uopšte bude. Ako sveta – a nek propadne, nije šteta – uopšte bude.

A i ako ga bude, biće to, bez Boža, jedan potpuno drugi, nepoznat svet.