Da li je previše nagradnih poziva za književne forme i da li to donosi kvalitet? 1Foto: Pixabay/Free-Photos

Još jedan nagradni književni konkurs, posle ekspanzije koju smo imali poslednjih godina je nedavno pokrenula izdavačka kuća Booka. Prethodno, pojavio se „Beogradski pobednik“, koji je po konceptu istovetan NIN-ovoj nagradi, ustanovljena je nagrada „Štefica Cvek“, a rasprave o priznanjima i onima koji o njima odlučuju, kao i konstatacija da svaka opština u Srbiji dodeljuje u proseku dve književne nagrade, te da ih ima previše postojale su i pre ovih novih koje su se pojavile.

Ima li ih previše, kome znače, kakav je status onih dugovekih u odnosu na nove, doprinose li one artikulaciji književnosti ili njenoj hiperprodukciji, i devalvaciji vrednosti sagovornice i sagovornici Danasa različito misle.

– Tačno je da književnih konkursa ima mnogo, ali je isto tako i činjenica da priznanja, nagrade i pohvale svima znače – izdavačima, piscima, najzad, i publici kojoj su književne nagrade svojevrsni čitalački putokaz, kaže za Danas Jovana Milovančević, književna kritičarka i autorka emisije „Rimovanje“ na Radio Beogradu 2, dodajući da je utoliko veća odgovornost žirija koji o njima odlučuju.

– Upravo zbog čitalaca, suda vremena i književnosti same, članovi žirija za svaku od brojnih nagrada, moraju biti svesni svoje odgovornosti, ugušiti u sebi svaki ideološki, politički, prijateljski glas i suditi na osnovu pretpostavljenih estetskih kriterijuma koje neprestano moraju preispitivati jer, uvek ostaje otvoreno pitanje: kako do kraja biti objektivan u vremenu raznovrsnih poetika, izraza i spisateljskih nastojanja, ističe Milovančević. Prema njenim rečima, da bi nagrada imala legitimitet, mora biti posvećeno koncipirana.

– Nagrada mora biti pažljivo osmišljena, ne sme biti tendenciozna, zavisna od vremena i vladajućih poetičkih paradigmi i mora računati na kontinuitet. Važno je nagraditi delo koje će potencijalno prevazići ovo vreme, biti izvan njega, ne nužno u skladu sa njim. Književnih priznanja nije mnogo ako o njima odlučuju kompetentni stručnjaci i ukoliko, u konačnom ishodu, delo koje je nagrađeno prevaziđe samu nagradu i postane merilo po sebi, ističe Jovana Milovančević.

Književnik i profesor Filološkog fakulteta Mihajlo Pantić tvrdi da nagrada nema previše i da se zahvaljujući njima afirmiše književnost.

– Pripadam manjini koja smatra da nagrade, uprkos već oveštalim, ciničnim prigovorima da ih ima previše, ipak doprinose kakvoj-takvoj afirmaciji književnosti u vremenu kada ona nema gotovo nikakav širi društveni značaj. U moru objavljenih naslova knjiga koja dobije neku nagradu ipak zasluži trenutak pažnje javnosti, a posredno i poveća izglede da će se poneki čitalac zainteresovati za nju. Izuzev NIN-ove nagrade, koja nagrađenom romanu donosi veću čitanost, a piscu i izdavaču i konkretnu korist, sve ostale nagrade iscrpljuju svoju funkciju u promociji nagrađenog dela, a efekat te promocije zavisi i od ugleda nagrade i od vrednosti nagrađene knjige, kaže Mihajlo Pantić.

Prema njegovim rečima, problem dugovekih nagrada je dvojak.

– S jedne strane one se suočavaju sa postepenim gubljenjem reputacije (svi najbolji su već nagrađeni), a s druge moraju da prate i afirmišu aktuelne promene književnosti, pri čemu je rizik „promašaja“ prilično veliki. Nasuprot tome, problem novoustanovljenih nagrada ogleda se u činjenici da se do važnosti, ili prestiža, kako se to konvencionalno i prečesto kaže, ne dolazi preko noći, već se takav značaj stiče trajanjem i spiskom nagrađenih pisaca i dela. U vremenu kada je književni život u dubokoj hibernaciji, a kritika svedena na jednu stranicu u ozbiljnijim listovima i nedeljnicima, ili osuđena na tavorenje u getu niskotiražnih književnih časopisa, nagrade su, ipak, znak da se i dalje piše dobra književnost, smatra Pantić.

Kada je reč o konkursima koje raspisuju izdavači, on kaže da ih vidi kao nastojanje da se u ogromnoj količini napisanih knjiga izdvoje naslovi koji vrede, kao i priliku da se afirmišu nova imena.

– Konkurse koje raspisuju izdavači vidim kao nastojanje da se u bezobalnoj, nikom potrebnoj produkciji novih rukopisa pronađe tekst koji ima makar i minimalne izglede da preživi duže od sutrašnjeg dana. Broj objavljenih knjiga je, naime, toliki da je i onima koji se decenijama bave praćenjem nove književnosti teško da se u tom bezmerju snađu. Mada, razložno je posumnjati da će neki afirmisani pisac poslati na anonimni konkurs svoj rukopis, pa su takvi konkursi dobra prilika za predstavljanje novih imena, odnosno nagradom povlašćeni trenutak njihovog predstavljanja čitalačkom auditorijumu, inače premalom za broj aktuelnih naslova koji mu se svakodnevno nude, zaključuje Mihajlo Pantić.

Vladislav Bajac, književnik, prevodilac i izdavač, smatra da imamo preveliki broj nagrada, ali da je sa nagradama kao i svemu ostalom u kulturi i uopšte potrebna stroga selekcija.

– Potrebna je strašno stroga selekcija. Nema sumnje da imamo preveliki broj nagrada – od suštinski bitnih, do potpuno anonimnih i velika većina njih je kao i u svemu drugom nepotrebna, što ne znači da ne treba prihvatati nove koje su podrobno osmišljene kakve su recimo „Štefica Cvek“ ili Bookina nova nagrada. Ja sam kao izdavač često bio u dilemi da li da pokrećem jednu nagradu za koju sam baš mislio da smo specijalizovani. Nismo to uradili zato što sam strog čovek prema onome čime se bavim… Ali je jasna stvar da je ogroman broj nagrada suvišan, konstatuje Bajac.

On kaže da ima nagrada koje su bile dobre, ali su se vremenom olinjale i nisu više ono što su bile, dok su retki slučajevi da su nagrade koje su bile prosečne postale bolje.

– Znate šta čini dobru nagradu? Utemeljen kriterijum, dobar žiri bez obzira na to da li je smenjiv ili nije i sami nagrađeni, to jest, knjige. Oni su uzajamno potrebni jedni drugima svi u krug, ali uvek u lancu nešto puca, a mi smo nedosledni, kao i drugim stvarima i u nagrađivanju. Posledica ovoga o čemu pričam jeste, nažalost, da imamo knjige koje nezasluženo dobiju nagrade i imamo one koji ne dobiju nagrade u drugim slučajevima. Ta neravnopravnost suviše talasa ovu našu oblast, primećuje Bajac.

Želja za popularnošću

Bajec kaže i da iza mnogih nagrada stoji želja za javnošću, za popularnošću, da se izađe iz tog anonimnog sveta, a što se tiče najvećeg sudije kada je reč o književnosti, zna se, kako kaže, da je to vreme. „Morate da dozvolite vremenu da pokaže da li su određene nagrade ili knjige kao posledice toga opstale ili ne. Tu vreme nepogrešivo i neporecivo daje rezultate“, zaključuje Vladislav Bajac.

Poezija nevidljiva u javnom prostoru

Da su nagrade znak da se i dalje piše dobra književnost, najbolje se vidi na primeru poezije. „To što je ona gotovo nevidljiva u javnom prostoru, ne znači da je manje važna ili vredna. Naprotiv, sve suprotno od toga, jer interesovanje za poeziju nije pitanje njenog inače visokog kvaliteta, potvrđenog nekolikim važnim nagradama, nego sistema kulture koji je odavno podlegao povlađivanju niskim strastima i jednodnevnim, plitkim, medijski prenaglašenim ili sasvim izmišljenim aferama“, konstatuje Mihajlo Pantić.

Vrbavac: Ime se ipak stvara godinama

Književna kritičarka Jasmina Vrbavac smatra da nije problem u broju nagrada. „Koliko god nagrada da se oformi, nisu problem nagrade već koliko će uspeti da se kvalitetom nagrađenih dela izbore za status vredne nagrade, a ime se ipak stvara godinama“, kaže Vrbavac za Danas. Što se tiče konkursa koji pokreću izdavači, ona smatra da ovi interni konkursi služe njihovim potrebama, kao i da je uvek podsticajno za pisce da učestvuju i za čitaoce da više obrate pažnju na knjigu koja je dobila nagradu.

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.