Foto: Miroslav Dragojević

Odlučio je da svoju slavljeničku predstavu „podeli“ sa mladim pevačicama koje će takođe prvi put pevati uloge Amelije, Oskara i Urlike – Jelenom Radovanović, Vesnom Marković i Višnjom Popov. Višnji Popov će večeras biti uručena nagrada operske Fondacije „Breda Kalef“ za najbolju mecosopransku ulogu u prethodnoj sezoni u NP.

– Ja nekako mislim da je mladost nešto na čemu treba da se, između ostalog, bazira repertoar jedne umetničke kuće. Zato sam želeo da ovo veče podelim sa, pre svega, dobrim pevačima za koje sam siguran da će opravdati očekivanja Direkcije i Uprave Narodnog pozorišta. Ne mogu da kažem da sam uticao na to ko će se zajedno sa mnom naći na sceni, ali sigurno da mi je stalo da to budu ljudi koji će moj mali jubilej uveličati na pravi način i pored kojih ću se i ja osećati lepo dok budem pevao ulogu Rikarda – kaže za Danas Dejan Maksimović.

Razgovor je vođen u pauzi probe na kojoj su svi članovi ansambla pevali punom snagom, što se u Operi na beogradskom Trgu republike ne događa tako često. Maksimović objašnjava da to samo govori da će se večeras „na sceni naći ljudi kojima je stalo da ‘Bal pod maskama’ uspe i glasovno i vizuelno“.

* Zbog čega ste se odlučili za godišnjicu slavite „Balom pod maskama“ u kome će večeras biti čak četiri debija?

– Taj naslov je logičan sled u mojoj karijeri. Posle otpevane „Travijate“, „Rigoleta“, „Moći sudbine“ iz Verdijevog repertoara mislim da sam dovoljno fizički, mentalno i glasovno sazreo za ovako ogroman tenorski „zalogaj“. Nadam se da ću opravdati očekivanja ansambla, publike i da neću samog sebe izneveriti u tome. Verdi je u ovoj operi maksimalno dao prostora svim pevačima – ne samo u ulozi Rikarda, nego i Oskara, Amelije, Urlike da se iskažu i pokažu sve svoje glasovne i scenske bravure.

* Kad pogledate unazad 20 godina, koji su Vama najznačajniji momenti u karijeri?

– Ne mogu da kažem da su me ti momenti nalazili u pravim trenucima, na pravom mestu, kad sam bio potpuno spreman – malo su me i zaticali. Nekako sam uvek bio onaj koji je celu stvar „spasavao“ na kraju, kao neko ko je drugi ili treći u podeli, neko za kog sigurno nije bila planirana premijera. Tako je bilo do „Vertera“ kad mi je Uprava Narodnog pozorišta sa Dejanom Savićem dala šansu koju mislim da sam na pravi način opravdao. Od te produkcije moje pevanje je u blagoj uzlaznoj liniji. Svakodnevnim radom, zalaganjem, usavršavanjem, nesebičnim davanjem tokom svake predstave želeo sam da usrećim ljude oko sebe i da opravdam sopstvena očekivanja. Ja se nadam da će tako biti i u „Balu pod maskama“ i da ću ostati u sećanju ljudi kad napuste pozorište kao neko ko je na pravi način uspeo da donese lik koji je pevao.

* Da li je uloga Lenskog u „Evgeniju Onjeginu“ neka vrsta okosnice u Vašoj karijeri?

– Ja sam prvi put radio Lenskog u Operskom studiju kod gospodina Bore Popovića zajedno sa gospodinom Nikolom Mitićem. Bilo je rada na toj roli i pre, pre svega, ariji još na fakultetu. Nekako, Lenski jeste rola koja kroz čitavu moju karijeru provejava u mom repertoaru i jako sam srećan da sam svih ovih godina uspeo da je nadogradim u pogledu kvaliteta, mada „Evgenije Onjegin“ ne ide tako često. Nikad nisam u novu rolu išao tako da bi zapostavio nešto što već imam na repertoaru. Svaki put kad izađem na scenu gledam da se maksimalno spremim i za nešto što sam već otpevao. Onda možete da zamislite kako sam se spremio za Rikarda – koliki je rad tome prethodio mesecima, ako ne i godinama.

* U subotu ćete pevati na koncertu povodom 50 godina rada primadone Radmile Smiljanić. Da li su danas moguće takve operske karijere?

– Sigurno da su moguće i postoje, ali u manjem obimu i ne tako grandioznom obliku. Stalno slušam „zlatno doba“ Beogradske opere. Ne, to je bilo zlatno doba opere uopšte – opere u svetu. Danas su se mnoge operske kuće u svetu ugasile. Sve je manje prostora za pevače. Nije danas lako biti operski pevač. Ne mogu da kažem da je pevačima iz tog doba bilo lakše, ali sigurno se mnogo više vodilo računa o operskom pevaču. Glas je instrument koji treba negovati, koji neko treba da nadgleda, jer svaki instrument treba održavati. Operski pevač je sad nekako prepušten sam sebi i kroz odabir rola i kroz rad na repertoaru. Tu je i broj predstava koji su pevači tada pevali. Danas niko ne može da zamisli jednu „Normu“ koju je Radmila Bakočević otpevala 500 puta. Pa, ja nisam toliko predstava otpevao u životu. Pitanje je da li mogu i umetnici koji pevaju u svetu da zamisle tako nešto – imaju dve do tri ili četiri produkcije i nekoliko koncerata. Danas je maltene nezamislivo da neko peva više od 100 predstava godišnje, kao što se nekad pevalo. Evo, čak i ovaj „Bal pod maskama“ nadam se da ću ponoviti u nekoj bliskoj budućnosti i da ću dobiti šansu ponovo da otpevam rolu Rikarda.

* Ne zadržavate se samo na operskom pevanju – držite koncerte, recitale. Koliko je važno za pevača da izađe iz tog strogog operskog faha?

– Nije lako raditi koncerte. Scena je mesto gde možete, da kažem, i da se „sakrijete“ ako niste dovoljno fizički i glasovno spremni u nekom trenutku ne bi li doneli od rola koju radite. Koncert je nešto gde morate sto posto da ste u tome, sto posto da ste u partituri i muzici. Ja sam to radio zato što je, pre svega, solo pesma deo mog muzičkog bića. To je i opera svakako, ali nisam ostao uskraćen za ljubav koju gajim i prema tom vidu muzičkog izražavanja. Nikada neću zaboraviti trenutke provedene s jednim Mladenom Jaguštom, filharmonijama u Beogradu i regionu, Orkestrom RTS i drugim zemljama u okolini. To je samo obogatilo moje muzičko biće.

* Šta znači biti umetnik u Srbiji 2018. i kako vidite svoju karijeru u budućnosti?

– Svuda u svetu teško je jesti hleb umetnika, pogotovo operskog. Kod nas postoji sistem koji nije stađone i operski umetnik jeste uhlebljen u nacionalnom teatru. S te strane može da živi kao što živi prosečan građanin naše zemlje. Ne mogu da kažem da sam nezadovoljan, ali mislim da bi odnos države prema ljudima koji se bave umetnošću danas mogao da bude mnogo bolji – da im se da više prostora i da se finansijska situacija malo popravi. Što se tiče dalje karijere, ona je svakako u operskoj umetnosti, ako postoje mogućnosti i angažmani. To nikako ne zavisi od mene. Angažman jednog operskog pevača jako puno zavisi od spleta okolnosti, poznanstava, ispijenih kafa… Nažalost, manje od toga koliko će čovek provesti vremena sa jednim pijanistom kao što je divan ukrajinski umetnik Gleb Borbunov, s kojim radim već pet-šest godina i koji mi je dao vetar u leđa ne samo za rad na „Balu pod maskama“, nego i za prethodne tri-četiri premijere koje sam radio u Narodnom pozorištu.

* Da li mislite da kao društvo dovoljno brinemo o načinu formiranja muzičkog ukusa i stvaranju operske publike?

– Ne samo operska nego uopšte klasična muzika je kod nas u krajnjem zapećku u uređivačkom i izvođačkom smislu. Želim joj mnogo bolju budućnost i da dobije daleko veći prostor nego što je imala u poslednjih 15 do 20 godina u Beogradu i našoj zemlji. Sem Beograda jako su mali pomaci i mizerna dešavanja u nekim centrima poput Novog Sada i Niša, a da ne govorim o nekim manjim gradovima. Narod je sigurno željan kvalitetnijeg zvuka i muzike nego ono što im se trenutno pruža. Uredništva televizija i drugih medija morala bi mnogo više da rade na popularizaciji ne samo klasične muzike nego uopšte kvalitetnijeg zvuka – nečeg što može da obogati ličnost, a nikako da osiromaši što je slučaj poslednjih više od 20 godina.

Nemoguća misija

Dejan Maksimović kaže da je ljubav prema muzici poneo iz porodice. Najpre je svirao harmoniku, što ga je odvelo do OKUD „Lola Ribar“, a kasnije i Muzičke škole „Mokranjac“ kod profesorke Mirjane Vlaović. Na FMU diplomirao je solo pevanje i usavršavao se kod Rite Susovski. Tokom studija bio je laureat svih značajnih pevačkih takmičenja u zemlji. U NP debitovao je kao grof Almaviva u Rosinijevom „Seviljskom berberinu“. „Posle završene Akademije radio sam sa mnogobrojnim našim velikim operskim umetnicima i stvaraocima. Devedesete godine nisu uopšte išle naruku pevačima koji su morali i želeli kontakte sa svetom zbog audicija i usavršavanja. To je praktično bila nemoguća misija za celu tu generaciju koja je, ipak, uspela i da dan-danas ‘drži’ nacionalni teatar i svaki naš ansambl“, kaže Dejan Maksimović, koji je kao solista pevao u Nemačkoj, Sloveniji, Italiji, Grčkoj, Velikoj Britaniji, Mađarskoj, Kanadi, Danskoj i Kini.

Podela

Osim četvoro debitanata u glavnim muškim i ženskim ulogama, u „Balu pod maskama“ večeras pevaju i: Dragutin Matić (Renato), Marko Pantelić, Mihailo Šljivić, Strahinja Đokić, Slobodan Živković i Siniša Radin. Horom i orkestrom NP dirigovaće Zorica Mitev Vojnović. Reč je o produkciji iz 2005, koju je režirao Božidar Đurović. Scenograf je Aleksandar Zlatović, a kostimograf LJiljana Orlić.