Dejan Tiago Stanković: Pravna država bila bi insekticid za svu gamad 1Foto: Miroslav Dragojević

Umetnost generalno nije isplativa delatnost osim za ekstremno uspešne, ali u Srbiji ništa nije isplativo, pa ko hoće da bude umetnik, nema izazov da ga odvuče pohlepa, nego se bavi tim što voli – to primećuje Dejan Tiago Stanković, srpski i portugalski pisac i književni prevodilac.

On je ovogodišnji dobitnik Nagrade Evropske unije za književnost za „Zamalek“, svoj drugi roman, nastao nakon više boravaka u Kairu. To je i povod za razgovor sa njim.

* Kakav značaj ima za vas lično, a kakav za ovdašnju kulturu Nagrada Evropske unije za književnost?

– Neumorno ponavljam da nagrade nisu takmičenje nego marketing, služe za skretanje pažnje publike na dela koja određena grupa ljudi smatra dobrim. Ove godine su u užem izboru bili i drugi pisci, Filip Grujić, Zvonka Gazivoda, Savo Stijepović, njihovo delo pratim, Filip mi je i drugar, i oni su svi odlični pisci, svako na svoj način, prosto mi bi žao što sam im oteo publicitet, međutim mladi su, biće još nagrada, inšala.

* Kako gledate na domaća književna priznanja? I sami ste bili u užim izborima za Ninovu nagradu, a svedoci smo da se oko ovog, kako se često smatra, najvažnijeg ovdašnjeg priznanja, podelila književna pa i kulturna javnost?

– Na domaća, isto kao i sva druga, gledam kao na marketinške mogućnosti. Napolju je to ipak malo manje aljkavo, ali i tamo postoje klanovi, interesne grupe itd. i sve to je u redu. Drugačije ne mora. Recimo ima nagrada „Crnjanski“, koju dodeljuje izvesni gospodin svojim političkim istomišljenicima, ima NIN-ova nagrada, koja ima žiri koji je oformljen ofrlje, jer moje kolege iz NIN-a nisu dobro proučile kako se to radi, tako da već neko vreme žiri ošljari, i publika masovno gubi poverenje u tu preporuku. To je nagrada sa tradicijom, nadam se da će se kolege iz NIN-a uzeti u pamet, i proučiti MenBukerove kriterijume za književne žirije, i shodno postupiti. Tada će mnogo teže moći da im se prigovori na bilo šta.

* Pomenuli ste da su nagrade marketing i služe za skretanje pažnje publike na dela koja određena grupa ljudi smatra dobrim. Da li u tom smislu postoji neka univerzalna vrednost ili preovladavaju ideje onih koji imaju jači marketing?

– Sve nagrade, ukoliko nisu korumpirane, imaju svrhu da promovišu književnost. Svaka ima neku svoju agendu, jedna promoviše angažovanu književnost, druga je ideološki obojena, treća promoviše samo književnice, četvrta pojedini književni žanr, samo je bitno da postoje jasni kriterijumi, onda nema ljutiš. Problem je što kad filmu date nagradu, pa neko taj film zbog vaše preporuke pogleda, i ne dopadne mu se, njega ste zeznuli za dva sata života, a ko kupi i pročita knjigu zato što je nagrađena i ne dopadne mu se, taj se mnogo više naljuti, jer čitanje oduzme mnogo više vremena i energije. Zato se publika često toliko ljuti na književne žirije.

* Kako vam, pogotovo iz perspektive nekoga ko je živeo i stvarao u drugim kulturama, izgleda trenutna književna i kulturna scena Srbije?

– Moj utisak je da je umetnička scena u Beogradu, posebno filmska i pozorišna, izrazito živa, u poređenju sa drugim gradovima slične veličine. To je, smatram ja, jer umetnost generalno nije isplativa delatnost osim za ekstremno uspešne, ali u Srbiji ništa nije isplativo, pa ko hoće da bude umetnik, nema izazov da ga odvuče pohlepa, nego se bavi tim što voli.

* Koji su prema Vašem mišljenju glavni socijalni problemi sa kojima se suočavamo kao društvo u Srbiji?

– Kad ne postoji pravosuđe, kad sudije nisu pravedne i kad potpadaju pod uticaj politike, ili su potkupljive, ništa u državi ne valja. Kako da bude dobro, kad se pravila primenjuju selektivno, zakon za jedne važi, za druge ne. Hapse bolesnike koji se leče kanabisom od epilepsije, kažnjavaju ih robijom, a državne strukture i mafija sarađuju na industrijskoj proizvodnji te supstance? Zatvaraju dečaka zbog džointa, a njihove vršnjake, koji su povlašćeni, oslobađaju na suđenjima za ubistvo zbog bahate vožnje, dok moćnicima podvodačima ništa ne mogu. Leži čovek u zatvoru jer je ukrao struju sa bandere, a drugi krade naveliko po monopolu na struju. Kada je takva država, svi napori da bude bolje su za džaba.

Vladavina prava, ili makar pravna država, bili bi DDT (insekticid prim. prev.) za svu gamad, samo da proradi pravosuđe, tužilaštvo, i bili bismo na konju.

* Nedavno ste sastavili tvit: „Zanimljivo je da Peter Handke više voli Srbiju nego ja Portugal (on pravda i šta se, osim iz slepe ljubavi, ne pravda) a ja znam portugalski kao da sam njihov, a on ne zna srpski uopšte, a lepo bi bilo.“  Imate li još šta da dodate ovoj izjavi o ljubavi između Handkea i (pojedinih) Srba?

– Nemam. Ja mislim da je tog čoveka neko nešto prevario. Da su ga naši nasamarili da se blamira po svetu za račun naših autokrata, od Miloševića pa do danas, a zašto on na to pristaje, nije mi jasno, a i ne zanima me. Ko sam ja da sudim Handkeu? A nije mi baš ni u fokusu, ja volim pisce koji su unekoliko duhovitiji od njega.

* Koliko književnost uspeva da „komunicira“ sa ljudima širom sveta, posebno prevođenjem književnih dela na strane jezike, s obzirom da živimo u svetu masovnih medija gde je komunikacija brža, ali često i obesmišljena ispraznim sadržajima?

– Svuda u svetu je taj trend brzih osećaja, preteranih emocija, treša i šunda, rijalitija i tabloida, ali kod nas se to baš, baš forsira sve, smatram ja, da bi se odvukla pažnja građana od bitnijih problema. Tako se pacifikuje nezadovoljna masa po principu hleba i igara. Još uvek postoji plemenitija, bolja umetnost, koja opstaje uprkos svemu. Književnost najteže komunicira, mnogo teže nego muzika, film, jer je čitanje dugotrajan posao, nedostaje audiovizuelni deo, čitalac mora puno da zamišlja, ali kad ljudi pročitaju knjigu, ona ih često mnogo više obeleži nego film ili pozorišna predstava.

O „romanu o kismetu“

Sažetak nagrađenog romana „Zamalek“ glasi: „U srcu Kaira, na ostrvu usred Nila, decenijama je postojala antikvarnica krcata svakojakim blagom kao Ali-babina pećina. Radnju, najčuveniju u tom delu sveta, vodili su Kosta, glasoviti egiptolog, i njegova poćerka Arna sve dok kismet, zbog nekih Kostinih misterioznih greha, nije odlučio drugačije. Ova priča u kojoj se mešaju ovozemaljski i zagrobni život nije mogla da se dogodi nigde osim u Kairu, pa su taj pustinjski megalopolis, njegova tiha mahala Zamalek, ljudi, običaji i vrelina grada jednako važni junaci romana kao i Kosta antikvar i pripovedačica Arna, prašina koja stalno pada i Nil koji teče kao život.“

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.