Dimitrije Vojnov vas vodi kroz 51. Fest: Britanski diptih

Stiven Frirs je veliki majstor režije i svaki njegov novi film treba pogledati sa velikom pažnjom. Posle filma Filomena, ponovo radi sa Stivom Kuganom na jednoj „maloj“ priči o ženi koja odlućuje da istraži istorijski osnov iza uvrežene šekspirijanske slike Ričarda Trećeg. Ona se pridružuje jednoj maloj, gotovo andergraund mreži njegovih fanova koji pokušavaju da dokuče ko je on bio, gde je sahranjen i da li je zaista bio telesno deformisan, zao i samozvan.

Na tom putu ona otkriva da je čak i sama kraljevska porodica u stvari prihvatila verziju ličnosti koju znamo iz drame a danas se ona smatra propagandom rivalske plemićke kuće a ne punom istorijskom istinom.

Ona napušta posao, i već komplikovanu životnu situaciju usložnjava svojom potragom te ova istinita priča dobija sve predispozicije jednog rasnog ostvarenja koje bi trebalo da inspiriše publiku na podvige, što on ipak nikad ne postane.

Frirsov postupak, rad sa glumcima i neodoljiva jednostavnost izlaganja priče čine Izgubljenog kralja jako zanimljivim za gledanje, mada za moj ukus možda pre u formi TV filma nego bioskopskog ostvarenja. Izbor teme, njena realizacija i ukupan utisak su na visokom nivou, smisao za humor je neprekidno tu, ali prosto danas za bioskop je potrebno nešto više. Frirs je u svojoj karijeri uradio dosta filmova koji su krenuli kao televizijski pa završili na velikom ekranu, setimo se recimo Kopileta koji smo svojevremeno s velikom pažnjom gledali na Festivalu autorskog filma i u distribuciji. U slučaju Izgubljenog kralja stvari možda stoje obrnuto, ali kod Frirsa uvek ima šta da se vidi.

Način na koji prepliće pozorišnu verziju lika sa istorijskom je recimo jako zanimljiv, prikaz neobične porodične dinamike glavne junakinje takođe, kao i opšti cinizam naučne i društvene zajednice na koji nailazi ovo istraživanje. Na kraju, u filmu postoji i jedna doza šekspirijanskog u postupku gde junakinju nekad više a nekad manje vode snoviđenja, vizije, slučajnosti u kojima ona vidi znak itd.

Uprkos tome što je ovaj slučaj danas dosta poznat pre svega onima koji se bave istorijom i pozorištem, film ga je prikazao na svež način i kao da ga susrećemo prvi put.

S druge strane, Sem Mendes je reditelj čijim filmovima prilazim sa velikom skepsom i još od veoma uspešnog početka sa Američkom lepotom, nikada nisam sasvim prevazišao averziju prema ovom izvorno pozorišnom reditelju. U novom filmu Carstvo svetlosti, Mendes se bavi odnosima grupe zaposlenih jednog bioskopa u britanskom primorskom gradu, tokom zime na prelazu iz 1980. u 1981. godinu.

Zli jezici bi se tu već upitali – šta Mendes zna o bioskopu, ali ovo mu je možda i najzaokruženiji film, jedna nostalgična ibzenovska melodrama o nezadovoljnoj sredovečnoj ženi koju igra sve uspešnija Olivija Kolman, nekada više komičarka a danas više karakterna glumica, i njenim pokušajima da se snađe u životu i brodolomima zbog kojih povremeno završava na psihijatrijskom lečenju.

Kad se Mendesovo ime pojavi na špici očekuje se nešto „veliko“, zapaženo na dodelama nagrada itd. Međutim, Carstvo svetlosti je jedan sveden i jednostavan film, odlično glumljen i nepretenciozan, sa veoma delikatnom temom koju izvodi prilično decentno.

Mendes u ovom filmu zapravo uspeva da ispuni ono što stalno njegovi filmovi obećavaju, snažnu melodramu visoke vrednosti ali to pruža za promenu na jedan jednostavniji način nego inače, sa opipljivom emocijom.

Projekcije Izgubljeni kraj

1. MAR
Vreme: 21:30
Cena: 500 RSD
Cineplexx Galerija Belgrade – Sala 7
3. MAR
Vreme: 19:30
Cena: 500 RSD
Cineplexx Galerija Belgrade – Sala 5
5. MAR
Vreme: 20:00
Cena: 500 RSD
Cineplexx UŠĆE Shopping Center, sala 2

Projekcije Carstvo svetlosti

1. MAR
Vreme: 19:30
Cena: 500 RSD
MTS dvorana, sala 1
2. MAR
Vreme: 12:00
Cena: 300 RSD
MTS dvorana, sala 1
3. MAR
Vreme: 16:00
Cena: 300 RSD
Jugoslovenska kinoteka, sala Makavejev
4. MAR
Vreme: 19:30
Cena: 500 RSD
Cineplexx Galerija Belgrade – Sala 5