Direktna veza s prirodom umesto kućnih video-klipova sa životinjama

On je bio naša direktna veza sa biljkama i životinjama, a danas su naša direktna veza sa životinjama kućni video-klipovi sa mačkama koje se plaše krastavca – kaže pisac Marko Vidojković.

Zato i naslov „Kraj jedne ere“ BBC news na srpskom jeziku povodom smrti Dejvida Belamija doslovno ilustruje značaj ovog prirodnjaka i TV voditelja za sve one koji su kao deca u Jugoslaviji imali privilegiju da o svetu oko sebe saznaju kroz njegove emisije na zanimljiv način. Harizmatični Belami je decu Jugoslavije u svet prirode i nauke uvodio uzbudljivom pričom i živom gestikulacijom, stimulišući njihovu intelektualnu radoznalost.

Svi sagovornici Danasa kažu da takva vrsta programa danas više ne postoji. Ivan Medenica, pozorišni kritičar, Belamija vidi i kao jednog od prvih TV performera.

– Prva asocijacija na Belamija je sećanje koliko su te njegove emisije bile zanimljive i koliko je on govoreći o biljnom i životinjskom svetu uspevao uvek da stvori efekat avanture, nečeg strašno uzbudljivog. Danas, s obzirom na to da nisam krenuo u pravcu prirodnih nauka nego pozorišta, imam utisak da je u pozitivnom smislu bio jako teatralan i da je to upravo bio kvalitet tih emisija, da je Belami jedan od prvih televizijskih performera i da je baš time privlačio i zadržavao pažnju mladih i dece na temama koje im možda drugačije ne bi bile zanimljive. On je zaista zaslužan za popularizaciju nauke što danas na televizijskim programima frapantno to jest zabrinjavajuće nedostaje. Tako da, u nekoliko reči: strast, energija, avantura i pozorište, to su neke moje prve asocijacije na Belamija.

Slikar Uroš Đurić kaže da zbog Belemija nije učio.

– Dejvid Belami je razlog zbog čega nisam učio pre podne. Gledao sam Opstanak, gledao sam „Don t Ask Me“ koji je Belami radio zajedno sa Magnusom Pajkom i Mirjam Stopard, koja je uvek bila trudna, s ogromnim grudima, a naravno, najviše mi se dopadalo što je muzička podloga špice bio moj omiljeni holandski bend Fokus – kaže Đurić. Prema njegovim rečima, ekipa koja je radila emisije na čelu sa Belamijem je to činila na poseban način.

– Oni su objašnjavali daleko ozbiljnije nego bilo ko drugi o tajnama prirode, o tajnama fizičkih zakona, o tajnama hemije i to tako ubedljivo da bi se posle toga do te mere dosađivao na časovima hemije, fizike i biologije pa bih dobijao loše ocene. To što su pisali naši nije moglo ni da se čita, to kako su predavali nije moglo da se sluša, tako da sam sve što sam naučio o svetu naučio iz te dve Belamijeve emisije o prirodi – konstatuje Đurić. On podseća da su obe Belamijeve emisije i Survival i Don t Ask Me išle u školskom obrazovnom programu Radio-televizije Beograd, kako se tada zvala televizija.

– Sećam se svega kao opšte slike. Voleo sam način na koji je on pričao o samoj prirodi, uzimajući te travke u ruke i pokazujući sa velikim oduševljenjem kako je sve to, u stvari, jedna živa stvar. Rekao bih čak da je postojala jedna seksi komponenta u svemu tome, da je priroda nešto što neprekidno seksualno opšti… I kada dobiješ jednu tako jasnu sliku, onda i prirodu gledaš drugačije – smatra Đurić. On kaže da su tadašnja predavanja u školi spram Belamijevih emisija o životu delovala kao „raščlanjeni život“.

– To je bila jedna sterilna kategorija raščlanjenog života u elemente koji međusobno ne znače ništa sem pukih podataka, ne vidite nikakvu dublju svrhu u svemu tome. Između seciranja i analize i sinteze analitičkog postupka i toga šta on zapravo predstavlja na kraju upravo je bila ta ključna razlika između poimanja života i sveta. Tako da je mene Belami, u stvari, naučio kako da vidim svet i razmišljam o njemu. To je jedna od glavnih odlika razvijenih društava kao što je ono iz kojeg i sam Belami potiče – primećuje Đurić, dodajući da je tim pre jasno zašto naš obrazovni i pedagoški sistem ne valja.

– LJudi tu uče informacije s kojima ne znaju šta bi dalje. Mnogi ljudi misle kako sam ja pametan, a nije stvar u tome nego da raspolažem podacima koje prikupljam. Tome su me ljudi kao Belami naučili – kaže Đurić, dodajući da školsko-obrazovni program danas ne postoji, te da su ono što bi mogle biti emisije o prirodi više prezentacije na tragu spektakla

– Danas školski i edukativni program prosto ne postoji kod nas. Postojao je tada jer smo ga uvozili. Skoro polovina TV programa RTB tada je upravo bio školski program koji je trajao od devet ujutru do podneva, a isto to bilo bi reprizirano posle podne za one koji su išli u prepodnevnu školsku smenu. Oko pet sati po podne bi počinjao program za odrasle kad dođu sa posla, prvi dnevnik na albanskom, mađarskom i srpskom, pa emisije za decu za predškolski uzrast, jer oni ranije idu u krevet, sve u svemu, što bi se reklo, znao se red. Ovo sada je medijski nered. Televizije su privatizovane, bore se za rejtinge, svet je danas potpuno drugačiji. Zato danas imate Bera Grilsa, koji radi atraktivnu emisiju, ide po zabitima planete u kojima jedva da postoji mogućnost da preživi i onda se pravi tenzija hoće li u tome uspeti ili neće. To uvek mora da ima komponentu spektakla i neodrživosti. Ovde se radilo prosto o ljubavi prema životu. Uz to, Belami je bio prirodnjak, a Ber Grils je bivši vojnik. Dakle, ogromna je razlika u pristupu – zaključuje Uroš Đurić.

Podstrek istraživanjima

Kulturološkinja Aleksandra Sekulić kaže da je Belami nju i čitave generacije inspirisao na istraživanje.

– Belami je jedan od ljudi u mom detinjstvu koji su mi približili prirodu i nas inspirisali na sopstvena istraživanja i bolja razumevanje ekosistema u kojem smo se zatekli. Jako mi je teško zbog toga što se suočavamo sa urušavanjem svega što je Dejvid Belami sa popularizacijom nauke i ekološke svesti predstavljao – kaže Aleksandra Sekulić za Danas.