Đorđe Kadijević za Danas: Ako je neko izgledao kao da nikada neće umreti, to je bio Puriša Đorđević 1Foto Radmila Radosavljević/Danas

Od velikana jugoslovenske kinematografije čija su se dela upisala i u evropski film, legendarnog filmskog autora Puriše Đorđevića (1924 -2022), koji je preminuo u sredu, 23. novembra, s tugom se opraštaju kolege, prijatelji i brojne generacije filmofila koje su odrastale na njegovim delima.

– Ako je neko izgledao kao da nikada neće umreti, to je bio Puriša Đorđević – kaže za Danas reditelj Đorđe Kadijević. – Znam Purišu više od pola veka, znam ga iz jugoslovenskih vremena sa puškom, znam ga i kasnije, susretali smo se po montažama, po filmskim objektima, festivalima, znam njegove filmove, temperament, njegovu duhovitost i njegovu ćudljivost. Puriša je bio naočit čovek, bio je u stanju da promeni atmosferu u svakom društvu u kome se nalazi, u pozitivnom ili u negativnom smislu – njegov šarm i optimizam bili su beskrajni, a njegov bes je mogao da bude itekako neprijatan za onoga na koga se odnosi. Ali, njegov smisao za humor i promenu atmosfere u poztivnom smislu bili su nenadmašni. Smrt je naša sudbina, po mom mišljenju apsurda, kao što misli Alber Kami. Nestaje čovek koji je, u stvari, umeo da pobedi čak i samu smrt – nestaje samo njegovo telo, ali njegovo delo ostaje zauvek – istiće Kadijević.

– Iza Purišina ostaje filmska trilogija, „San“, „Jutro“, „Podne“, ostaje njegov „Pavle Pavlović“, ostaje sve što je stvarao, njegove knjige i brojni tekstovi. I što je najglavnije, ostaje nešto od njegove ličnosti, tako da smo samo ostali bez mogućnosti da ga vidimo i slušamo. A što se tiče njegovog života, on je zaista večan. Dok bude filma i interesovanja za film, dotle će Puriša Đorđević biti živ. Osećam potrebu da kažem da sam jako ožalošćen, osećam nekako lični gubitak, i postoji u meni jedna vrsta rastuženosti veća nego što može da se verbalizuje. Jednostavno, to je jedan bolan osećaj koji će u meni sigurno postojati dugo, jer dugo smo se Puriša i ja znali, dugo je bio sastavni deo sveta u kome sam ja živeo, i sad moram da prihvatim neki svet za koji mi se čini da sam ga uzurpirao, jer bez onih sa kojima sam živeo počinjem da pripadam nekom svetu koji i nije za mene, i u kome sam tuđi. Jer, oni koji su bili moji, njih više nema. Puriša je čovek koga sam osećao ne samo kao kolegu nego kao prijatelja, u mnogo smisla kao svog, na izvestan način pripadajućeg subjekta koji spada u celokupni korpus moga iskustva – kaže filmski autor koji je svojim delima takođe obeležio ovdašnju kinematografiju i kulturu.

– Gubitak za jugoslovenski film je i veliki, i nikakav, zato što je Puriša ostvaren reditelj, iako, nažalost, nije uspeo da realizuje brojne scenarije koje je napisao. Ali, ostavio je zaista veliko delo koje ne nestaje njegovom smrću. S druge strane, nedostaje nam on lično, sa svojim temperamentom, entuzujazmom, sa gestovima koji su bili tako upadljivi, duhoviti i, zapravo, nezaboravni. Bio je izuzetno darovit čovek koji je našao sebe i smisao svog života u filmu, i ostvario se u potpunosti. A ja sam vrlo žalostan i vrlo tužan, zato što među nama više nema onog koji se zvao Puriša Đorđević – ističe Đorđe Kadijević.

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.