Đura Jakšić: Portret razočaranog romantika i doživotnog rodoljuba 1Foto: Vikipedia

„Predstaviću vam ga kratko kao čoveka koji se mučio i stradao, kao idealistu koji je napisao stihove urezane na ovome kamenu: ‘U svetu, brale, nema ljubavi.” Ovako su govorili neki od brojnih poznanika i prijatelja o liku, delu i životu Đure Jakšića.

Poznat je kao svestran, čovek sa više talenata i zanimanja. Srpski slikar, pripovedač, pesnik, dramski pisac, ali pre svega rodoljub i čovek, rođen je 8. avgusta 1832. godine u Srpskoj Crnji.

Nije bio preterano naklonjen formalnom obrazovanju. Nakon završena tri razreda gimnazije, otac ga upisuje u trgovačku školu iz koje on dva puta beži. Hranu za svoju dušu našao je u slikarskim školama širom Evrope – od Temišvara, Beča, preko Pešte, Velikog Bečkereka, pa sve do Minhena.

Opšte ili književno školovanje nije stekao. Bio je usredsređen na slikarstvo kao životni poziv, te je i rano počeo da slika po narudžbini, pre svega ikone i portrete, a na taj način je obezbeđivao sopstvenu egzistenciju.

Iz Vojvodine u Srbiju prelazi 1857. godine i ostaje ovde sve do svoje smrti. Nakon što se preselio, radio je kao učitelj po seoskim školama, a prijateljima je umeo da kaže kako su ta sela „prava Sibirija”.

Uporedo sa periodom kada je radio kao seoski učitelj, on je predavao i crtanje u gimnazijama u Kragujevcu, Jagodini i Beogradu.

Kafane mu nisu bile strane. Svoje stvaralačke (i stradalačke) dane provodio je u čuvenim kafanama u Skadarliji, „Dva jelena” i „Tri šešira”. U jednoj se čak i zaljubio, a ta ljubav ostala je i do danas upamćena, pre svega zbog toga što ju je i sam ovekovečio kroz pesmu i sliku.

Đura Jakšić: Portret razočaranog romantika i doživotnog rodoljuba 2
Foto: Vikipedija/ BuhaM

Živeo je na samoj ivici siromaštva. Uvek se spretno i uz pomoć svojih talenata, ali i prijatelja, snalazio za osnovne potrebe.

Tužan, često i besan na svet i ljude oko sebe, u konstantnom sukobu sa drugima, ali i sa sobom, bio je tipičan primer književnog razdoblja, karakterističnog za Evropu na prelazu iz 18. u 19. vek, koji je nosio zvučan naziv od jedne reči – „Veltšmerc” – u našem narodu poznatiji pod prevodom „svetska bol”.

Nemirnog duha, bundžija i prgave naravi, često je dolazio u sukobe sa pojedincima, okupljenima u kafani ili sa ljudima koji su bili na vlasti, a zbog toga je često i otpuštan ili premeštan u druge službe. Nisu mu bili strani ni sudski sporovi zbog njegovog rada ili mišljenja koje se nije libio da javno iskaže.

Umro je od tuberkuloze 16. novembra 1878. godine i bio je sahranjen na Tašmajdanskom groblju, ali su njegovi posmrtni ostaci 21. oktobra 1907. premeštene na Novo groblje u Beogradu.

Šta nam je sve ostavio u amanet iz književnog opusa?

Da bi se razumelo njegovo pisano stvaralaštvo, neophodno je sagledati nekoliko ključnih uticaja na razvitak njegovog stila.

Preko surovosti života (nemaštine i svakodnevnih muka), njegove plahovite, buntovne i netrpeljive prirode, pa sve do društveno-političke atmosfere u Srbiji i nacionalno-socijalne situacije koja je zatekla narod tadašnje države, dolazimo do ključnih elemenata njegovog stila.

Pisao je pripovetke, čak četiri knjige, dok je objavio samo jednu zbirku pesama. Od elegije „Na Liparu”, preko rodoljubive „Otadžbine” i polemične „Ćutite, ćut’te, Jevropi”, pa sve do jedne od najlepših ljubavnih pesama inspirisane ličnim iskustvom „Mila”, ostavio je književno bogatstvo koje generacije izučavaju u školama, ali i van tih ustanova.

Inspirisan aktuelnom političkom pomračinom koja se nadvijala nad zemljom, Jakšić je u sebi nosio misao o otadžbini i njegovoj potrebi da je odbrani. Kada ga je prijatelj Vladan Đorđević upitao da mu napiše jedan prilog za časopis „Otadžbina” koji je pokretao, Đura Jakšić mu je poslao istoimenu pesmu koja je objavljena na uvodnom mestu, na prvoj strani prvog broja.

„Al jedan izraz, jednu misao,
Čućeš u borbe strašnoj lomljavi:
‘Otadžbina je ovo Srbina!’”

Nesrećna ljubav iz koje se rodila jedna pesma i jedna slika

Jednom prilikom, pozvan je da radi na ikonostasu u svom rodnom mestu, u crkvi posvećenoj svetom velikomučeniku Prokopiju. Nedugo nakon toga, tokom 1855. godine dolazi u Kikindu gde provodi usamljene dane pijući u kafani „Kod belog krsta”.

Njegovu samoću prekinula je mlada ćerka vlasnika kafane, Mila, koja je svakim danom kod Đure budila nove emocije i davala mu inspiraciju, kako za pesništvo, tako i za život.

Prve zapise o ovoj ljubavi izneo je Branislav Nušić 1907. godine u tekstu pod nazivom „Mila – prva ljubav Đure Jakšića”. On je bio živi svedok Jakšićeve tihe patnje za konobaricom kojoj se dugo nije usudio da iskaže svoje najdublje emocije.

Nije dozvoljavao da mu druga gazdina ćerka sipa vino. Uvek je tražio Milu, makar mislima i očima. Jednom prilikom, nije uspeo da je zatekne. Od lokalnih gostiju u kafani je načuo da je otišla u goste.

Dan po dan i naređalo se deset dana bez nje. Tom prilikom je nastao i jedan od stihova iz pesme posvećene njoj:

„Ana toči, Ana služi, al za Milom srce tuži”.

Znao je satima da uz vino crta po kafanskim stolovima ili salvetama njen lik, pa je gotovo napamet znao njene crte lica.

Stidljivo i iz daleka maštao je o zajedničkom životu, ni ne pomišljajući da joj saopšti svoja osećanja, sve do trenutka kada odlučuje da objavi pesmu „Mila” u listu „Sedmica” pod pseudonimom. Dok je list bio u štampi, drugi Đura, putujući glumac, „otima” mu Milu, ženi je i odvodi u Novi Sad.

Đura je tada ostao bez žene svog života, ali i same volje i želje za radom i stvaranjem. Smatra se da je i u pojedinim ikonama utkao njen lik.

Nakon jedne burne kafanske noći u rodnom selu, gde je završavao radove u crkvi, ali i dobacivanja stalnih gostiju, u besu odlazi i nožem oštećuje ikonu Bogorodice na kojoj je radio, u nameri da je u potpunosti uništi. Njegov „poduhvat” osujetio je njegov prijatelj koji ga je u tome sprečio.

U povorci tokom prenošenja posmrtnih ostataka 1907. godine nalazila se i njegova Mila. Postoje priče da su prisutni baš u licu tada sedamdesetogodišnje starice prepoznali lik sa čuvene slike Đure Jakšića „Devojka u plavom”.

Đura Jakšić: Portret razočaranog romantika i doživotnog rodoljuba 3
Foto: Narodni muzej

Iako se više nikada nakon njenog odlaska u Novi Sad nisu sreli, Đura je njene karakteristične crte imao urezane u pamćenju.

Prema pojedinim izvorima, Mila nikada nije shvatala Đurinu ljubav ozbiljno, a utehu i svojevrsno opravdanje našla je u činjenici da je Đura bio poznati boem i pijanica.

Jakšić se oženio, a sa suprugom Hristinom dobio je dve ćerke i dva sina – Miloša, Beluša, Tijanu i Milevu.

Kako su drugi govorili o Đuri Jakšiću i kakve su anegdote ostale upamćene

Prilikom svečanosti upriličene povodom prenosa posmrtnih ostataka Đure Jakšića, sa govornice se obratio govorom i tadašnji ministar prosvete i Đurin poznanik, Andra Nikolić, a govor je u potpunosti preneo list „Politika u svom izdanju za 22. oktobar 1907. godine.

„Ja mogu ovde svečano reći da taj veliki pesnik beše i veliki karakter, čiste duše bez trunke samoživosti, čovek koji neznađaše biti sebičan i koji ne gledaše na svoje koristi nego uvek gledaše na umetnost, ideje i svoj narod kao siromasi ribari u svoga apostola.”

U kafanama, osim što se pilo, nastale su brojne anegdote koje su pomne uši posmatrača čule, a ruke zapisale. Neke od njih, objavio je dnevni list „Politika” u svom izdanju za 21. oktobar 1907. godine.

Među prvim anegdotama našla se jedna pod nazivom „Pesnik i ludak”. Naime, jedne večeri na Kolarcu se okupilo obično, staro društvo, sa jednim novim, mladim gostom. Mladić se tek vratio iz inostranstva i produhovljen novim idejama, želeo je pred prisutnima da se pokaže i dokaže.

Sedeo je baš naspram Đure Jakšića i sa žarom pokušavao da ubedi prisutne o beskorisnosti poezije. Pesnik ga je ravnodušno slušao, gotovo ignorišući ga, sve do momenta kada je mladić pesnike uporedio sa ludacima.

„Najzad će zaključiti:
‘Pesnik i budala, to su dva vrlo bliska stvorenja; oni su vrlo blizu. jedan drugome.’
‘To i ja vidim!’ Reče Đura, misleći na sebe i govornika.
Mladi čovek sa novim ‘idejama’ nastavi:
‘Naravno…to morate priznati. Eto, recite mi kakva je razlika između jednog pesnika i ludaka, to jest šta stoji između jedne budale i pesnika, šta ih razdvaja?’
‘Ovaj astal ih razdvaja za kojim sedimo!’ reče nemarno Đura i okrete glavu na drugu stranu.”

Društvo koje se našlo u prilici da prisustvuje ovoj situaciji je prasnulo u smeh, a mladić zaćuta o „novim idejama”.

Još jedna od vanvremenskih anegdota, ali pre svega i svojevrstan kontekst društva u kom je Jakšić živeo i stvarao, dogodila se prilikom jednog Đurinog razgovora sa upravnikom policije.

Pošto je ostao bez posla, Đura je poželeo da „ode preko” tokom 1871. godine i pokuša da pronađe službu u Novom Sadu, a za to mu je bio potreban pasoš.

Upravnik, Jakov Tucaković, upitao ga je za zanimanje, na šta mu je Đura odgovorio kratko da je književnik. Pomalo ljutit, Tucaković podiže pogled i ponovo ga upita isto pitanje, na šta mu je Đura odgovorio: „Nemam drugog zanimanja, ja sam književnik.”

Đura Jakšić je bio veliki rodoljub, Život je proveo ponosito prkoseći sebi i drugima, u upornoj unutrašnjoj borbi protiv svega što je bilo izvan njega i njegovih mogućnosti. Gotovo da je svoj život uspeo da spakuje u samo tri svoja stiha:

„Ali moje srce, ali moje grudi
Ledenom su zlobom razbijali ljudi,
Pa se, mesto srca, uhvatio led.”

Podržite nas članstvom u Klubu čitalaca Danasa

U vreme opšte tabloidizacije, senzacionalizma i komercijalizacije medija, duže od dve decenije istrajavamo na principima profesionalnog i etičkog novinarstva. Bili smo zabranjivani i prozivani, nijedna vlast nije bila blagonaklona prema kritici, ali nas ništa nije sprečilo da vas svakodnevno objektivno informišemo. Zato želimo da se oslonimo na vas.

Članstvom u Klubu čitalaca Danasa za 799 dinara mesečno pomažete nam da ostanemo samostalni i dosledni novinarstvu u kakvo verujemo, a vi na mejl svako veče dobijate PDF sutrašnjeg broja Danas.