Došlo je vreme kad mora da se „zatalasa“: Rediteljka Olivera Đorđević povodom beogradske premijere predstave „To smo mi“ Narodnog pozorišta Priština

U Kruševcu je gostovala je 9. marta, a veče kasnije u Beogradu, gde su na sceni „Raša Plaović“ Narodnog pozorišta iz prve ruke ispričane istinite sudbine šestoro glumaca NP Priština, od kojih su neki mlađi od 27. godišnjeg protektorata UN na KiM, u publici je izazivala smeh, suze i aplauze na otvorenom.

Nije bilo patetike, a ni ravnodušnih, na sceni se pulsirao stvarni život kojim Srbi na KiM žive više od četvrt veka.

– Specifična je situacija kad se ova predstava igra na KiM zato što tamo ljudi prepoznaju svoje priče. Ovde ne postoji ta vrsta identifikacije, ali mi je jako drago što je publika u Beogradu ovako emotivno reagovala i što to nije nešto što je njima daleko i strano, nego nešto čime su možda odabrali da se malo i ne bave. Mi smo ih ovim gostovanjem na neki način “primorali” da se osvrnu i na tu stranu – kaže u razgovoru za Danas Olivera Olja Đorđević, reditelj i dramaturg komada “To smo mi”.

Sticajem političkih okolnosti sve više se i javno govori o tom opštem ćutanju o događajima na KiM u ostatku Srbije – ćutanju vlasti, opozicije, intelektualaca, nacionalnih institucija poput SANU i SPC, akademske zajednice… Koliko se ovo kruševačko i beogradsko izvođenje može razumeti i kao pokušaj razbijanje tog muka?

– Umetnički krugovi moraju da se reše svog ćutanja. Generalno, u celoj zemlji problem je to što se svi rukovode time “ćuti, može i gore” ili “ćuti, ne talasaj”. Tako smo svi vaspitani. Ali, sad je došlo vreme kad mora da se zatalasa, jer se svi borimo sa nekim svojim detinjstvima, odrastanjima, ali i sa time da je vreme da se stvari menjaju, pre svega u nama samima, pa i oko nas. Mislim da kad čovek promeni sam sebe, onda menja i svoje okruženje, a to valjda počinje sa tim kad odlučite da kažete “ne” i da više ne ćutite.

Da li se izvan KiM nedovoljno obraća pažnja, čak i ne razume ta izmeštenost ne samo administrativna kad je reč o srpskim institucijama, nego pre svega izmeštenost života tamošnjih Srba i ta njena ljudska dimenzija?

– Ja sam zato i želela da ovu predstavu radim upravo sa njima. Ta njihova specifična situacija, ljudska i umetnička, je nešto što nema nijedno drugo pozorište, nijedan drugi ansambl u zemlji, a to je da su oni studirali na papiru u gradu u koji nisu kročili, zatim su na papiru zaposleni u pozorištu u gradu u koji takođe ne mogu da kroče i nad njima je neprekidno taj neki usud mogućeg zatvaranja, koji može da se dogodi u ovom trenutku dok pričamo.

Novi momenat je pretnja moguće “integracije” u sistem samoproglašene kosovske države.

– Da. Mi svi živimo jednu sveopštu nestabilnost decenijama, ali kod njih je to nekako izraženije nego bilo gde drugde. A oni su toliko mladi, pozitivni i nekako, po meni, neopterećeni time. Toliko su u stanju da iskreno pričaju o tome da je za mene to bilo osvežavajuće i neverovatno. Posle ove beogradske predstave mnogo ljudi pitalo me koji je deo predstave istina. Sve je istina, a to je važan momenat, jer ne znam koliko se predstava može naći, niti znam da za bilo koju svoju drugu predstavu za koju mogu da kažem da je u njoj sve istina. Uvek je nešto isforsirano, isplanirano, uvek postoji neka vrsta manipulacije bilo čime, a ovde je sve istina, svaka reč je njihova, sve je tako.

Iako ste skloni “totalnom” autorskom radu na predstavama – režija, dramaturgija, kostim, scena, pa i muzika, zbog čega ste u ovom komadu sve prepustili glumcima, baveći se samo režijom i dramaturgijom onog što oni govore?

– Da, da ja samo koordinator. Sam po sebi glumac je nestabilna osoba (smeh), a posao mu je takav da je stalno u situaciji da je neko ko je neprekidno na proceni, nekom ispitu i vaganju, gde nešto počnete, uradite odlično, završite i onda opet počinjete od nule. Nema mnogo profesija gde se to dešava, nema mnogo profesija gde je bitno koliko ste fizički spremni ili kako izgledate sa sedamdeset godina. Ovo je surov posao koji nagriza čoveka, a oni to rade u sredini kakvo je Kosovo i Metohija. Predstavu smo delom radili u Beogradu, gde oni nisu kod kuće. Oni nigde nisu kod kuće. Oni imaju razne birokratske probleme, čime se nismo toliko bavili u ovoj predstavi, ali su se osećali u procesu rada – od najelemetarnijih stvari da je osiguranje za dete kod njih nemoguća misija. NJihov život je veoma, veoma neizvestan i nestabilan.

Zbog čega je na kraju predstave bio potreban iskorak u budućnost, u kojoj su samo dvoje od njih šestoro videli svoje prozorište ponovo u matičnom gradu Prištini?

– Jeste. Donekle je bilo i plakanja i smeha, ali mislim da taj deo predstave važan, jer koga god da pitam i ovde kako vidi sebe za nekih deset-petnaest godina, ne bi imao neki tačan odgovor.

Kao neko ko je rođen u Beogradu, živi i radi u Subotici, sa ovom predstavom u NP Priština u neku ruku zaokružili ste ustavne granice Srbije. Gde je mesto i uloga pozorišta u ovom ludom zaraćenom svetu, na rubu globalne propasti?

– Kako ste čuli u ovoj predstavi, mi smo “paraziti, čije gluposti država plaća”. Pozorište je nekako uvek na kraju kolone, i sad je tako negde. A opstaje kroz sve ove vekove, valja ćemo preživeti i ovo sad.

Podrška kolegama

Komad “To smo mi” je izveden na sceni “Raša Plaović” NP, na čijem je redovnom repertoaru i Vaša predstava “Centrala za humor”, za koju se traži karta više. Šta mislite o odluci Sindikata glumaca NP da podnesu krivične prijave protiv aktulenog ministra kulture i uprave pozorišta zbog stanja u kući i njenog zatavarnja na početku sezone?

– Ja stojim čvrsto uz svoje kolege. Divno smo radili “Centralu za humor”. Drago mi je ona ide tako kao ide, jer ta predstava upravo govori o takvim stvarima. Dileme koje postoje – postoje, ali oni su tu zbog svog posla i to nije nikakav hir. Oni se stvarno bore za dostojanstvo svoje profesije.

Lična katarza

– Kad sam bila mala moja mama Radmila Saratlić, novinarka Politike, bavila se i pisala feljtone sa Kosova i Metohije. Ima i knjigu “Kosovska priča”. Ja sam odrastala sa njenim pričama o Kosovu na kome nikada nisam bila. A pošto je ona preminula prošle godine, ovo je i za mene bilo katarzično kao i za glumce – objašnjava Olivera Đorđević kako je iz rodnog Beograda i radne Subotice stigla u Prištinu.

Radna biografija

Osim režijom, Olivera Olja Đorđević uspešno se bavi i dramaturškim, kompozitorskim, scenografskim, kostimografskim poslom u svojim predstavama, kao i prevodilaštvom.

Rođena 26. februara 1974. u Beogradu u glumačko-novinarskoj porodici.

Posle tri godine u Trinaestoj beogradskoj gimnaziji, u SAD je pohađala Džefersonovu visoku školu izvođačkih umetnosti u Portlandu, Oregon.

Diplomirala na odseku za multimedijalnu režiju u klasi profesora Bore Draškovića, na Akademiji umetnosti u Novom Sadu.

Radila je u organizacionim timovima festivala BITEF, Sterijino pozorje i Radost Evrope.

Od 2006. do 2022. bila je direktor Drame na srpskom jeziku Narodnog pozorišta u Subotici, a sad je stalni reditelj u ovoj pozorišnoj kući.

Zaljubljenik u Suboticu, sarađuje i sa drugim pozorištima.

Posle beogradske premijere komada „To smo mi“ juče je već bila na probi „Balkanskog špijuna“ Dušana Kovačevića u Novosadskom pozorištu, čije je premijera najavljena za 27. mart.

U njenoj režiji publika je gledala komade: „Momci iz benda“ Marta Kroulija, „Ljubinko i Desanka“ Aleksandra Popovića, Šekspirove „Otela“ i „Mnogo vike ni oko čega“, „Feliks i Doris“ Bila Menhofa, „Pacijenta doktora Frojda“ Mira Gavrana, „Mračnu komediju“ Petera Šefera, „Važno je zvati se Ernest“ Oskara Vajlda, Nušićeve „Ožalošćenu porodicu“ i „Sumnjivo lice“, „Bubu u uhu“ Žorža Fejdoa, „Potpuno skraćenu istorije Srbije“, autorski projekat Danice Nikolić „Dok te ja hranim i oblačim“…