Dušan Kovačević: Pravimo se da je ova bolest deo jedne pozorišne predstave 1Foto: FoNet/ Božana Pavlica

Zvezdara je po svojoj organizaciji specifično pozorište, jer nema stalno zaposlene glumce i na tri scene, mislim na Veliku scenu “Bata Stojković”, Malu scenu i scene na kojima gostujemo širom Srbije desetak puta mesečno, imamo samo 17 zaposlenih ljudi.

Zbog ovih restrikcija taj broj je smanjen, tako da smo se, uz svu ovu muku oko kuge koja je zahvatila ceo svet, pa i nas, borili i sa ljudima koji su spoljni saradnici – kaže upravnik Zvezdara teatra Dušan Kovačević.

– Imamo oko 130 spoljnih saradnika, a oni su, kao i svi autori, vezani za blagajnu. Jedno vreme nismo radili uopšte, četiri meseca kada je na snazi bio potpuni lokdaun i kada su sve institucije bile zatvorene, a potom smo prihvatili mere zaštite, što znači da jedna sala radi sa 50 odsto popunjenosti, i da je 50 odsto prihoda manje. Od pedeset odsto koje smo nekada zarađivali kada su radile sve scene, odvajali smo novac za nove projekte i za ljude koji su u Zvezdari bili zaposleni honorarno, mnogi od njih su praktično i živeli od toga.

Susreli smo se, dakle, sa dva velika problema – jedan je izvođački, jer je dosta glumaca bilo bolesno, a pošto mi, kao što sam rekao nemamo stalni ansambl, onda smo morali da čekamo da nam se ljudi jave i da kažu da mogu da igraju. I to je bilo u zavisnosti od drugih pozorišta u kojima su zaposleni. Drugi problem je pristanak svih učesnika u radu u Zvezdari da rade za 50 odsto manji honorar. I to preživljavamo na taj način što je prodaja karata kod nas, kao i obično, skoro istog dana kada se objavi, završena.

I tako se nekako snalazimo. Ne bih rekao da živimo, ali životarimo. Izveli smo u ovoj sezoni dve premijere, monodramu “Knjiga o Milutinu”, i 4. decembra “Sportsko srce”, a treću, koja je u pripremi, verovatno ćemo izvesti krajem januara.

Za sledeću godinu planiramo opet tri predstave, uz božju pomoć da se situacija sa pandemijom bar zadrži na ovom nivou i da ne bude nešto radikalnije.

Da li se publika odvikla od pozorišta?

– Ne, naprotiv. Bukvalno, u roku od dva do tri sata kada objavimo repertoar, skoro sve predstave su prodate, ili direktno ili onlajn. Ali, to je u Zvezdari nekakva tradicija, ne samo zbog njenog geografskog položaja na opštini Zvezdara, već zbog činjenice da je Zvezdara oduvek bila skup najvećih i najpoznatijih pozorišnih imena. I kada uđete u foaje Zvezdare vidite desetak portreta velikana koji su svoje najveće, ili možda najdraže uloge odigrali u tom pozorištu tokom proteklih trideset šest godina. Tako je poseta Zvezdari garant da ćete videti nekoga koga volite da gledate, u repertoaru koji je specifičan, a koji sam ja, od kako sam u Zvezdari, a to je već trideset i više godina, na svoj način preuzeo iz Ateljea 212, gde sam odrastao. Da je prvenstveno domaći tekst u prvom planu, i da su te priče žanrovski negde između drame i komedije. Ono što je, u stvari, i tradicija naše dramaturgije, počevši od dela Sterije i Nušića, pa do svega onoga što je osnova srpskog pozorišta. To je nešto što mi očekujemo da radimo i ubuduće. I eto, borimo se, i pokušavamo da izgledamo kao da je ova bolest, i sve što se događa, deo jedne pozorišne predstave koju valja preživeti.

Novica Antić, upravnik Ateljea 212: Već smo naučili da plivamo na talasima epidemije

– Početak pandemije u pozorištu je delovao apokaliptično, baš kao i u našim životima. Ono prvo zimsko i prolećno zatvaranje 2020. zloslutno nam je najavljivalo kraj pozorišta kakvog poznajemo. Počeli smo tada sa emitovanjem starih snimaka predstava na našem sajtu, krenule su rasprave o digitalnom pozorištu, onlajn predstavama…, a onda, već krajem proleća, krenuli smo da se prilagođavamo. Ljudski rod je verovatno zato i najuspešniji (ili najopasniji, može se i tako tumačiti) na ovoj našoj planeti, jer poseduje tu neverovatnu sposobnost brzog prilagođavanja. Već u junu 2020. izašli smo sa predstavom „Lounli plenet“, koja govori upravo o koroni, izvodili smo je u „nepozorišnim“ delovima Ateljea, na terasi, u foajeima, na pjaceti, i to samo za sedam gledalaca, u skladu sa tadašnjim epidemiološkim merama. Shvatili smo da ćemo naredne sezone morati da radimo manje predstave, jer nam ta pretnja zaraze stalno lebdi u vazduhu. Sada smo već naučili da plivamo na talasima epidemije, izašli smo i sa većim, ansambl predstavama, kao što su „Sin“, „64“, „Balkan bordello“ i „Pristanak“. Radimo sa nekih 50 odsto kapaciteta na Velikoj sceni, Mala scena nam je zatvorena jer je ispod nivoa zemlje, i ne može da funkcioniše bez klimatizacije koja još uvek ne sme da se koristi. Prihodi su nam, uprkos rasprodatim ulaznicama, manji za oko 70 odsto u odnosu na „normalne“ sezone. Atelje 212 ima tu sreću da ga čini jedan moćan glumački ansambl, čiji se potencijal vidi upravo u ovakvim situacijama. Puno manje novca nam ostaje za ulaganje u nove predstave, za obnovu opreme, za honorarne saradnike. Nismo u dugovima, ali poslujemo na ivici isplativosti – ono što zaradimo ode nam na pokrivanje tekućih troškova koji su uvek veći od budžetskih sredstava. Ali, u situaciji kada su mnoga svetska pozorišta i druge umetničke institucije potpuno zatvorene ili se ciklično otvaraju i ponovo zatvaraju, kao recimo sada u Austriji, ne mogu da budem nezadovoljan i pesimističan – kaže Novica Antić, upravnik Ateleja 212.

Koliko je interesovanje publike za vaše predstave?

– Publika se nije odvikla od pozorišta, to je sigurno. Naši prepolovljeni kapaciteti sale su sada puni. Publika dolazi. To, naravno, nije realna slika stanja, jer sada kada kažemo „puna sala“ mislimo na prepolovljenu punu salu. Ne znam kako će se stvari odvijati jednoga dana kada sve ovo prođe. Korona će proći, ali će strah još dugo ostati. Ali, ova vrsta brige ne rešava probleme, naročito one koji su u budućnosti, i važno je da sada, u ovim prilikama, očuvamo pozorište i publiku. O nekim budućim krizama koje se možda naziru, razmišljaćemo onda kada za to dođe vreme.

Projekat “Ublažavanje socijalnih i ekonomskih posledica pandemije kovida 19 u Srbiji” realizuje Fondacija “Ana i Vlade Divac” uz podršku Balkanskog fonda za demokratiju Nemačkog Maršalovog fonda SAD (BTD) i Američke agencije za međunarodni razvoj (USAID).