Elite su svoje nacionalističke projekte iskoristile da maznu lovu

Alternativna kultura je zatvorena u geto, ali ne sme da odustane od napada na konvencionalnu scenu. Participiram u mainstream, jer sam dobio šećer na zubu radeći na filmu „Pusher“, ali nikada nisam „sanjao“ da postanem glumac, to mi je neka vrsta redukcionizma. Sada živim u, nadam se, pozitivnoj šizofreniji, gde su mi aktivnosti dvostruke – participiram na oba polja – kazao je za Danas Zlatko Burić Kićo, pozorišni i filmski glumac i performer.

Burić je pre par nedelja održao koncertni performans Telepatske internacionalne grupe T.I.G. koju pored njega čine Henning Frimann i Jørgen Rasmussen, u Ustanovi kulture „Stari grad“ (Parobrod). Multimedijalna grupa T.I.G. postoji od 1994. godine, a u njoj Burić, kostimiran u voće i povrće, koristi brašno, griz i alevu papriku kao sredstvo umetničkog izraza. Jørgen Rasmussen peva punk pesme, a Henning svira instrumente načinjene od metalnih kolica iz supermarketa i sudopera. Nastupi T.I.G. podsećaju na muzički teatar-kabare i nalik su rok koncertima. Mešajući elemente popularne kulture i tzv. visoke umetnosti, njihova pojava izjednačava: avangardni teatar, underground film, eksperimentalnu muziku i dadaizam.

Burić je jedan od osnivača Kugla Glumišta – kultne pozorišne, interdisciplinarne i multimedijalne družine bivše SFRJ, poznate po novoj koncepciji promišljanja teatra, u kome je predstava akcija, a gledalac postaje akter predstave. Dobitnik je nagrade za debitantsku ulogu u filmu „Pusher“ Nicolasa W. Refena, a snima filmove ne samo u Danskoj, već i u Engleskoj, SAD, u novije vreme i u Hrvatskoj. Pet godina zaredom je na svetskoj turneji zahvaljujući predstavi „Tiger Lillies perform Hamlet“.

* Kako je oformljen T.I.G. ?

– U Dansku sam otišao 1983, a teatar je tamo bio tak dosadan, pa sam počeo visiti na muzičkoj sceni u Kopenhagenu, u zgradi Ungdomshuset gdje se odvijala alternativna scena. Kako je Kopenhagen blizu Berlina, odatle je dolazilo dosta bendova iz pokreta Genijalnih diletanata. Dopala mi se ta energija, stekao sam prijatelje i tak ostao visit na sceni daleko od kazališnog života Danske. Nisam muzičar, u to vreme nisam mislio ni da sam glumac, ali me je forma kabarea uvek zanimala, jer sadrži duh dadaizma. U kabareu scenu i publiku povezuje komentator, a mi to koristimo da se „zezamo“ sa idejama istorijske avangarde, što performans čini nehermetičnim. Henning, Jørgen i ja smo početkom devedesetih osnovali grupu Telepatska internacionalna grupa, a nazvali smo se tako jer nismo htjeli biti lažno sramežljivi (smeh). Kao što smo istakli u naslovu, telepatski kontakt je moguć među pripadnicima različitih naroda. U nekom trenu ja, koji sam nevješt u muzici, iskočio sam iz ormara i počeo pjevat.

* Šta je koncept vašeg performansa?

– U želji za stvaranjem neke vrste kabarea želimo podići empatički nivo publike jer cilj umjetnika vidim u tome. Umetnička akcija bi trebala snizit agresivnost u jednom moždanom procesu kroz stanje svesti, koje nije u sadržaju, već želji da publika dođe do drugačijeg perceptivnog stanja. Za to koristimo elemente različitih jezika. Nisam baš postmodernistički raspoložen, jer mislim da tu ima dosta prodavanja magle i sholastike, međutim u stvaranju koristimo elemente različitih umetničkih jezika. Koristim organske materijale da pravim slike, brašno, kukuruzni griz…

* Šta je na slici?

– LJudski lik, figura koju mogu otpuhat, sa kojom se mogu igrat… Materijal koji upotrebljavam ima asocijativnu vrednost – organski je i imam respekt prema tome. Kad ga stvaram, nekad sam nervozniji, nekad u drugačijem stanju svesti, uvek se nešto dogodi drugačije, pa zato slika ima slobodne okvire. Rado donosim predmete sa nekog mjesta jer verujem u tu vrstu mikro magije. Mislim da su upotrebni predmeti magični jer su ih ljudi voleli ili mrzeli. Mogu se sa poštovanjem odnosit prema tom predmetu, staroj kutijici kreme za cipele, koju je neko otvarao, upotrebljavao… Henning instrumente sam pravi od starih predmeta, slivnika za suđe, a uistinu je tu neko nekad prao suđe.

* Od kojih materijala improvizujete instrumente?

– Kolica iz samoposluge, neki radijator, slivnik… Nismo nažalost stigli to u Beogradu da uradimo, ali volimo otić na otpad. Henning je u početku bio radikalan i nije htio upotrebljavat nikakve instrumente, sad ima neke pedale. On smatra da industrija koja izrađuje instrumente u isto vreme izrađuje i oružje. To što on svira na slivniku proizišlo je iz stava da se bude što dalje od industrije koju mi vidimo kao prpošnu i veselu, a zapravo paralelno izgrađuje delove raketa. Publika možda ne zna da se o tome radi doslovno, ali oseća da postoji stav. U pitanju je kritika modernog društva i muzičke industrije.

* O čemu govore pesme koje izvodite?

– Različite su. Ima nasleđa iz punk bendova koje su članovi T.I.G. izvodili. Otvoreno radimo, postoji krug, pa ako neka ideja prođe u tom krugu jednostavno je napravimo. Volim radit lažne baladice, a interesira me forma psihodeličnih sličica iz života. Volimo da određenu vrstu političnosti izrazimo zarad menjanja percepcije, volimo se igrat s jezikom, da ga na dadaistički način demontiramo.

* Muzika koju stvarate ne može žanrovski konkretno da se odredi?

– Na svu sreću… (smeh)

* Šta predstavlja žaba?

– Žaba bi trebala zadržati skriveno značenje. Ona koja me zove u valoviti psihodelični svjet bi trebala ostati tajanstveno biće, koje svako sebi može protumačiti na svoj način. Mi se volimo igrat sa tim stanjima. Nisam uspeo prepevat reč „vand spejl“, to je kad neko gleda u vodu, vodeno ogledalo – odraz lika. Postavljanje spram tog trenutka kada se gubimo u odrazima u vodi.

* Zašto ste tokom performansa obučeni u povrće?

– Kao kabaretista moram napravit distancu spram sadržaja. Kad stavim taj kostim, imam neku brehtijansku poziciju, jer komentiram doživljaj. Postoji i pozitivan dodir prirode, tu energiju volim, a tu je i pošalica, jer je zapravo sve počelo od lika iz kabarea kog smo radili osamdesetih. Naime, priče o transformaciji ljudi u gradovima gde neki prelaze u ljude kristale, jedan hoda sa naslutom jegulja u glavi koje se idu parit… a ima nekih koji u tim transformacijama postaju ljudi-biljke. LJudsko biće se ne bi trebalo spustiti u vegetativno stanje. Mora biti priseban i ići u direktniju akciju, imati direktniji politički komentar. Kostim nosi opasnosti i to me privlači.

* Kako biste opisali trenutni odnos Hrvatske i Srbije?

– Ne bih… (smeh) Ta stanja mi izgledaju kao huškanje nacionalističkih elita koje su te svoje nacionalističke projekte iskoristili da maznu lovu. Te elite trebaju jedna drugoj i taj sukob, ako je sukob, jer se strukturalno radi o istim stvarima, trajaće kolko god može, kako bi se opažanje ljudi maklo sa bitnih stvari, od nezaposlenosti do revizionizma povjesti. Podržavam sve što se tome suprotstavlja.

* Kako se boriti protiv mržnje?

– Ne znam. Sa radošću ostajem deo mreže koji je ne prihvata. Kad dođem u Beograd sa prijateljima sam na istim razinama kao sedamdesetih. Nasuprot mržnji, jedino je razumno graditi mreže kontakta i centara na najintimnijem nivou, da bi iz njih proizašlo nešto dobro. Inače padaš u mrak. Zadatak umetnika i kulturnih aktivista je da rade na tome. Sve je teže, ali se ne sme odustati.

* Šta mislite o javnim radovima koji se obavljaju u Beogradu?

– Možete mislit šta mislim. Nisam video te u Beogradu, ali sam video Bandićeve fontane u Zagrebu i konje u Skoplju. Svugde je ista priča. Događa se propast urbanih prostora. Na mestima koje su ljudi oživili svojim postojanjem, stavljaju se simboli moći, kroz kičerajski tobože urbanizam, koji uništavaju komunikativne točke među ljudima.

* Kako komentarišete to što u Srbiji političari glumataju, a Vaše kolege glumci preuzimaju njihove uloge?

– Proteste podržavam, ali ne gledam sa simpatijom liderske pozicije. Lideri imaju problem da naprave strukturu koja je uistinu demokratična, horizontalna. Iako sam poluglumac, imam problema sa tim suviškom harizme koji mi ljudi daju. Svaki dobar umetnik mora biti političan, ali ne na način da bude liderska slika. Slika je nešto što u društvu spektakla treba razmontirati. Pozicija umetnika u društvu je da problematizira ulogu, a ne da na to još i naljepi liderstvo.

* Kako Vam izgleda svet u kome živimo?

– Odgovorio bih sa citatom mog dragog Bertolta Brehta: Pri ovim potopima koji će doći, nadam se da mi se cigara neće ugasiti od gorčine.

Cico, posluži kavu, stigli momci iz Zagreba

Kad je heroin došao u Zagreb, koncem sedamdesetih, važio je za „smart dope“. Jedan moj prijatelj otišao je u Beograd, u nabavku, jer se pročulo za prodaju opijuma iz Makedonije. Susret, koji je bio komičan, bio je inspiracija za scenu iz filma „Pusher“. NJega dočekuju domaćinski „Cico, daj ovdi posluži kavu, ratluk, stigli momci iz Zagreba“. Ta seljačka gostoljubivost, s tim da se trguje sa nečim što je tobože „smart“, a zapravo je otrov i ljudi mogu umrjet od toga, poslužilo je za scenu u „Pusheru“ kad mi jedemo tulumbe. Kim Bodnia dolazi, a mi mu nismo rekli za tu scenu i ja mu dajem da pojede tulumbe. Inače, za Dance je pojam „orijentalni kolači“ nešto najgore što postoji. Anegdota je u njegovoj reakciji.