Elvirin koncert broj 21

Grof Spar u kraljevskoj gardi imao je čin poručnika. Imao je porodicu.

Ona je igrala na konopcu, u cirkusu. Pala je samo jednom, na smrt, u Veneciji, kičma… hitro se vratila na konopac.

Tomi je u jedno olovno jutro, sa pegama severnog sunca, nestao sa smotre kraljevske garde.

Pia je odbegla u šumu, bila je sva u belom, beli kišobran, bela čipka. Čekala je u leptirovima trave. Grof Spar razderao je zlatne širite, zadržao je samo dugmad, zlatne male lopte… Tomi se brijao u šumi, kopnila je grofovska brada.

Duga britva, blistao je čelik. Pia je držala ogledalo: on je stigao tačno na pola lica. Druga polovina bila je pod snegom sapunice, okrenula mu je ogledalo u zenicu. Čelična britva pala je u travu. I slepoočnica i zenica. Nije bilo boje veselije ni svetlije od prostora između „tebe“ i „mene“.

Iznajmili su sobu u selu. Hranili su se ribizlama, kupinama, bobicama, pečurkama što su se skrivale kao zmije. Glad je kopnila grofa Spara i Piu. Spar je u gladi sna video slepoočnicu, Pia je u kutu sna cirkuski konop videla.

Glad je bila lepa kao tišina. Prodali su naušnice, ordenje, Pia je otišla da igra u selu na zabavi zanatlija. Zaradila je 25 kruna.

Prošle su krune, brzo, kao ribizle u snegu. Pia je razapela konopac između dva hrasta. Bila je nedelja. Hodala je po konopu u belom kostimu. Telo nosi osmeh, grčke neizbežnosti privid…

Grof je u selu ukrao četiri kokošija jaja i pola hleba, kao polovina punog meseca… Pletena korpa, flaša vina, čaše. Tomi je stavio revolver u pletenu korpu ispod bele salvete od platna.

Prešli su preko potoka, i snega u leto. Doručak na travi. Mlaz vina, vitke čaše, cin-cin. Desnom rukom dugi prsti Spara prelazili su preko njene slepoočnice. U levoj šaci blistao je revolver. Levoruki levorveraš. Pia je čekala lepa kao crni Orfej.

On je ćutao: „Ne mogu.“ – Moraš. Pia je potrčala po sunčanoj livadi, sigurna kao na konopcu, korak odlučan i lak, leptir među dlanovima. On je pucao, precizno kao grof Spar, rez, led, kraj. Muzika poslednji dugi otkucaj slepoočnice.

Tomi je pucao još jednom.

U srce? Ne, u slepoočnicu.

Ali to se ne vidi? Odakle ja to znam?

O, ja to dobro znam.

Grof Spar i grofica Madigan ubili su se 11. decembra 1889.

I na kraju Mocart Koncert za klavir i orkestar Opus broj 21. Sad je taj koncert u muzičkoj enciklopediji označen kao Elvirin koncert.

Najbolji komentar ovog filma je pesma Miodraga Raičevića „Koliko vremena treba da prođe otkad te nisam video“.

„hotel na periferiji

bez ličnih karti

s natečenim usnama

krevetima punim

prašine:

otkopčavaš

dugme

po

dugme

s tvojim grudima

priljubljenim

uz moje

osećam

kako mi duša

(to jedino što imam)

leti

i

tako

laka

lagano pada

na dno ove pesme

koja u stvari tek

ovde počinje“