U svom radu istražujem urbani pejzaž, njegove forme i procese, kako i na koji način se on menja pod uticajem konzumerskog društva, prenaseljenosti i akumulacije otpadaka ljudske civilizacije – kaže za Danas Nataša Galečić (1986), mlada umetnica, čija se izložba „Kosmologija odbačenih stvari“ može videti do 17. decembra u Prodajnoj Galeriji Beograd.
Izloženo je 17 crteža i prostorna instalacija sačinjena od reciklažnih materijala, tiplova, peska, žice, odbačenih upotrebnih predmeta. Nataša Galečić objašnjava da naziv izložbe upućuje na nastanak i evoluciju đubreta/otpada koje je postalo mera uspeha 21. veka i koje vodi ka čovekovom samouništenju.
– U današnje vreme čovek je postao mera svih stvari, sve se podređuje njegovoj udobnosti i u svom tom komformizmu on postaje nesvestan nesavršenosti svojih izuma. (…) U svetu u kome je metastazirala materija u meri da je on postao deponija, moj fokus je zapravo na urbanom pejzažu koji sada poprima izgled kosmičkog đubrišta. Moje instalacije na neki način predstavljaju arheološka nalazišta budućnosti, arhitektonske modele grada u nastajanju i laboratorijski kabinet odbačenih stvari – objašnjava Nataša, čiji su radovi istinski odraz njenih preokupacija. Oni posmatrača uvode u bajkovite prostore gradova, dečijih igrališta, zamkova i tek na drugi pogled u njima otkrivamo odbačene predmete, ambalažu, konkretne oblike.
Ideja fragmentarnosti, nestalnost, neprestano kretanje i osećajnost u doživljaju sveta utkani su i u Natašin stvaralački postupak. NJene instalacije nastaju na licu mesta, a posle izlaganja njihovi fragmenti služe za umetničin naredni rad.
– Na taj način instalacije menjaju svoju formu i pretvaraju se u nešto novo. Koristim lako dostupne materijale koji se mogu naći u neposrednom okruženju: žicu, izolir traku, plastične čepove, tiplove, pesak, časopise i nizom detalja najrazličitijih elemenata gradim sliku grada koja ostavlja utisak haosa, nedovršenosti, efemernosti, prenaseljenosti – ukazuje Nataša. Ona kaže da na taj način želi da prenese krhkost čovekovih fizičkih i konceptualnih izuma.
– Intenzitet detalja u mojim radovima zapravo govori o tom parcijalnom doživljaju sveta oko nas. Svakim otkrivanjem nečeg novog i naša slika sveta se menja – konstatuje Nataša. Ona je temeljna i usredsređena i na samo postavljanje svog rada.
– Postavljanje rada je kao proces iskopavanja lokaliteta… Posmatrate ga sa svih strana i uzimate različite aspekte u obzir ne znajući šta ćete pronaći i uvek je prisutan faktor iznenađenja. Isti postupak važi i u mom radu. Uvek polazim od mesta gde će rad biti izložen ili prezentovan, ispitujem njegovu enterijersku strukturu, njegov istorijski, kulturni ili socijalni značaj, zatim njegovo neposredno okruženje. Potom, obraćam pažnju na heptičko stanje galerije ili prostora (mrlje, fleke, paučinu, pukotine, itd). U skladu sa svim ovim faktorima biram materijale koje ću koristiti, ili obrnuto, prvo zamislim rad pa mu tražim dom. Tako da uvek postoji plan, ali se njegova realizacija dešava na licu mesta. U procesu postavke zapravo tražim i odgovaram na pitanja koja rad ili mesto postavljaju. Nekad se desi da krenem od neke fleke na podu ili paučine u ćošku, i idem dalje kroz prostor kao da pravim zabeleške svojih misli u datom momentu – objašnjava Nataša.
Ona skreće pažnju da se u njenim instalacijama često mogu videti elementi koji vise, koji su oboreni ili se njišu u vazduhu i da su oni manifestacije greške, ali i neophodne doze života potrebnih statičnoj formi. Rad je, kako tvrdi, gotov kada pronađe „pravi balans između prostornih elemenata“.
Nataša svoje interesovanje za otpad objašnjava i podacima iz studija o zagađenosti planete.
– Frapirao me je podatak da jedan čovek u toku prosečnog životnog veka izbaci 102 tone đubreta. To me je navelo na razmišljanje da će arheološka nalazišta budućnosti zapravo biti deponije, prepune kesa čipsa i ostalih nerazgradivih materija. Instant društvo u kome živimo doprinosi izgradnji astronomskih deponija i samim tim razvoju jednog potpuno novog ekosistema. Ova činjenica je postala velika inspiracija za moje crteže u kojima koegzistiraju priroda i otpad u jednom kataklizmatičnom odnosu – zaključuje umetnica Nataša Galečić.
O autorki
Nataša Galečić (1986, Beograd) diplomirala je na Slikarskom odseku Fakulteta likovnih umetnosti u Beogradu 2010. godine. Master studije završila je na Mur koledžu za umetnost i dizajn u Filadelfiji (SAD), na odseku Studijska umetnost, 2013. Izlagala je u zemlji i inostranstvu (Austriji, Bugarskoj, Grčkoj, Irskoj, Sjedinjenim Američkim Državama, Holandiji, Švajcarskoj).
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
