Film o lokalnim događajima u Španiji koji je dirnuo publiku širom sveta 1Foto: Printscreen YouTube/ IONCINEMA

Ta pobuna je prošla nezapaženo, zbog čega je španski reditelj Luis Lopez Karasko odlučio da kroz film “Godina otkrića” oživi ovu zaboravljenu priču, ali i da skrene pažnju na to da su osećanje straha, besa i siromaštva izvorište za nastanak ekstremno desničarskih stranaka.

Ova potresna, ali i inspirativna priča biće prikazana 8. septembra u Sali Art bioskopa Kolarac u 15h u selekciji „Meteori“, na 13. Međunarodnom festivalu dokumentarnog filma Beldocs koji se održava od 3. do 10. septembra.

Tim povodom, razgovarali smo sa rediteljem o njegovim sećanjima na događaje prikazane u filmu, reakcijama publike širom sveta i političkoj i medijskoj situaciji u Španiji danas.

*Kako vam se prvobitno javila ideja za ovaj film?

Kada sam završio svoj prethodni film „El Futuro“, imao sam osećaj da su mi ostale neizrečene neke stvari iz osamdesetih. Premda u tom filmu nisam hteo da prikažem osamdesete kao „žurku“, na kraju je doživljavan kao film o godinama radosti i slobode građanske srednje klase i kulturne scene poznate kao „Movida Madrileña”.

U tom trenutku sam odlučio da i dalje radim na filmovima sa tematikom osamdesetih, s tim što 1992. možete na neki način smatrati za kraj osamdesetih u Španiji. Pokušao sam da donesem slojevitost razumevanju onoga što se dešavalo u španskom društvu tog vremena.

Tada sam počeo da tragam za društvenim okruženjem koje bi bilo suprotnost od onog u „El Futuru“. Pronašao sam ga u povratku industrije na prethodno stanje.

*Bili ste mladi kada je skupština Mursije bila u požaru. Sećate li se nečega iz tog dana i kako se danas osećate kada se osvrnete na tu 1992. godinu?

Da, to je bio okidač. Tragao sam za informacijama o deindustrijalizaciji i prisetio sam se kako sam gledao zgradu skupštine Mursije u plamenu.

Bila je 1992. godina. Moji baba, deda i rodbina su živeli u Kartaheni, ali ja sam odrastao u gradu Mursiji. Zgrada skupštine je tamo, baš kao i mornarička i industrijska luka, iako je prestonica sama Mursija.

Kada sam kasnije pitao roditelje o tom događaju, oni su rekli da ga se uopšte ne sećaju pa sam rekao sebi – ako se toga niko ne seća, moram da napravim film.

U tome je velika simbolička moć, i to ne samo zbog slike skupštine u plamenu, koju su navodno zapalili radnici nakon niza divljih uličnih pobuna. Španija je u to vreme bila već 14 godina demokratska zemlja, doživljavala je zvezdane trenutke tokom Olimpijade, dok je iste godine potpisan ugovor o Evropskoj uniji. Upravo te nedelje je gorela zgrada.

*Kako su reagovali protagonisti i svedoci tih istorijskih događaja kada ste ih pozvali da učestvuju u filmu? Kako je tekla ta saradnja?

Odgovor na to pitanje je kompleksan, budući da smo na različite načine radili sa ukupno 45 učesnika. Prvobitno smo išli na dramatizaciju originalnih događaja, kao u „El Futuru“.

Zajedno sa koscenaristom Raulom Liarteom počeo sam da intervjuišem ljude koji su učestvovali u događajima 1992, da bismo ih potom iskoristili kao građu za dijaloge glumaca i fikcijski tretman filma. Ali onog trenutka kada smo upoznali stvarne radnike i vođe sindikata, osetili smo da njihove glasove niko nikad nije slušao, i da bi bilo tužno ako se ne bi sami pojavili u filmu. Jednostavno su morali da budu tu.

Takođe smo imali otvoreni kasting sa ljudima iz komšiluka, radnicima, nezaposlenima iz Kartahene, i sindikata, koji bi pričali o sadašnjosti i svojim dnevnim rutinama.

Svaki put kada bi neko došao na kasting, to što su nam govorili je bilo mnogo interesantnije i relevantnije od bilo koje fikcije koju smo mogli da napišemo. Što je proces rada više odmicao, ovaj fikcijski deo je slabio, iako smo ga zadržali u određenoj meri. „Istorijski likovi” nisu bili voljni da učestvuju, jer je za većinu njih to veoma bolna uspomena.

Radili smo na tome da na snimanju stvorimo atmosferu u kojoj će se svako od likova osećati dovoljno slobodno da razvije svoju priču i iskustva. Svi su bili u namenski pravljenim kostimima, koje je dizajnirala Rebeka Duran, sem onih koji se poslednji pojavljuju u vlastitoj odeći.

Potrudili smo se da izgledaju neutralno, kao da mogu biti i iz devedesetih i iz današnjeg vremena, tako što smo izbegavali specifične odlike ere. Film je, u velikoj meri, i Raulov lični univerzum, jer je on sin jednog od radnika sa brodogradilišta, pa ga sve ovo i pogađa lično.

Njegovi prijatelji iz škole, komšiluka, porodica, svi se pojavljuju u filmu. Kada Raul putuje u Kartahenu, sve vreme ubeđuje ljude da učestvuju u projektu, od onih za koje zna da su radili na brodogradilištu, do kolega koje sreće na koncertima.

*Da li španska vlada ovakve događaje i dalje gura pod tepih i koliko prostora mediji daju ovakvim događajima? Kakva je situacija danas?

Glavni cilj filma bio je da oživimo zaboravljenu priču.

Mejnstrim mediji dosta govore o industrijskoj krizi poslednjih godina, ali nema javne debate o tome. Mnogo slika uplakanih lica, ali bez dubinske diskusije.

Istovremeno, ova priča je nešto čime ljudi nisu želeli da se bave. Većina društva je bila okupirana Olimpijadom u Barseloni i Expo sajmom u Sevilji. To je kolektivni fenomen koji možete videti u „zemljama u usponu”.

Svetska prvenstva, Olimpijske igre, Sajmovi… Globalizacija funkcioniše tako: novac se uliva u zemlju, i potom nestaje jer odlazi negde drugde. Posle 1992. bila je velika kriza u Španiji.

Istovremeno sam želeo da istaknem koliko je ova regija napuštena, kako od strane regionalnih tako i državnih vlasti, ali i da pojasnim da je ovo osećanje straha, besa i siromaštva izvorište za nastanak ekstremno desničarskih stranaka.

Štaviše, te stranke su najviše glasova imale baš u regionu Mursija.

*Vremena prolaze i sve se menja. Ali, šta uvek ostaje isto u Španiji?

Film može da se posmatra i kao svojevrsni limbo. Likovi govore o krizi, ali ne možete biti sigurni da li govore o 1992. ili današnjem vremenu. Ovo je važan aspekt: u svakoj krizi radnici najviše ispaštaju. Ako sistem reprodukuje patnju i nejednakost u svakoj generaciji, ne možete govoriti o pravoj demokratiji.

Ne želim da zvučim cinično ili pesimistično, bilo je značajnih promena u Španiji po pitanju građanskih prava. Ali moramo da budemo na oprezu, jer je takođe na snazi globalno jak reakcionarni pokret koji želi da ugrozi demokratiju.

*Film je premijerno predstavljen na festivalu u Roterdamu. Kako je reagovala tamošnja publika, a kako ona u Španiji? Da li je bilo razlike?

Film govori o izrazito lokalnim događajima, ali slične stvari su se događale u mnogim zemljama širom sveta. Istovremeno film govori i o budućnosti Evropske unije. Stekao sam osećaj da ljudi iz Italije, Grčke, Portugala, Francuske, ali i Velike Britanije, mogu da se zainteresuju i identifikuju sa temama filma.

Potom sam shvatio da ljudi iz istočne Evrope takođe imaju slična iskustva, isto kao i oni iz Južne Amerike. Za mene je bilo iznenađenje da su ljudi iz Kine, Japana i Koreje zaista bili dirnuti filmom. Prilazili su mi govorili kako imaju iste brige, da njihovim platama više ne mogu da plaćaju kirije. Kada se podvuče crta, film je o budućnosti radnih odnosa. A to je globalna i zastrašujuća tema.

*Na kojim projektima ćete raditi u budućnosti?

Ima nekih likova iz „El año del descubrimiento“ koji se nisu pojavili u filmu, jer su im priče bile toliko sadržajne i dugačke da je bilo nemoguće uklopiti ih. Svaki lik bi mogao biti u glavnoj ulozi u nekom od sledećih projekata, tako da bi bilo sjajno da nastavim kopanje po pričama iz Kartahene. Takođe, pišem i novu knjigu kratkih priča.

Podržite nas članstvom u Klubu čitalaca Danasa

U vreme opšte tabloidizacije, senzacionalizma i komercijalizacije medija, duže od dve decenije istrajavamo na principima profesionalnog i etičkog novinarstva. Bili smo zabranjivani i prozivani, nijedna vlast nije bila blagonaklona prema kritici, ali nas ništa nije sprečilo da vas svakodnevno objektivno informišemo. Zato želimo da se oslonimo na vas.

Članstvom u Klubu čitalaca Danasa za 799 dinara mesečno pomažete nam da ostanemo samostalni i dosledni novinarstvu u kakvo verujemo, a vi na mejl svako veče dobijate PDF sutrašnjeg broja Danas.