Grubijan mekog srca 1Foto: Milica Likić

Pijanista Boris Berezovski lišen je svakog glamura – njegova pojava oličava potpunu nezainteresovanost za sve one umiljate scenske radnje koje krase mnogo kojeg njegovog kolegu na muzičkoj pozornici, sada i oduvek.

Bez ikakve pompe, gotovo sa nelagodom što ga publika uopšte iščekuje i uočava, Berezovski svaki put izađe pred auditorijum, sugerišući svojim stavom kako to sve, eto, nije ništa posebno. Navodni nemar kojim tako odiše njegov odnos prema činjenici da je on sam lično tog trenutka koncertni solista, može da ostavi međutim pogrešan utisak.

Ispod njegove naoko grubijanske pojave i antiimidža zvezde, krije se i te kako meko srce i vanredan muzički dar. Svak onaj koji bi zbog takve njegove zlovolje prema dopadljivosti unapred otpisao Borisa Berezovskog – na čistom je gubitku. To, što se Berezovski kao ličnost i veliki pijanista uopšte ne dodvorava publici, kvalitet je kome danas skoro da nema ravnog.

Ali, na osnovu ove poslednje interpretacije u Velikoj dvorani Kolarčeve zadužbine, vredi dobro razmisliti o njegovom zapravo veoma osetljivom i kompleksnom umetničkom biću, kao i dirljivoj solidarnosti sa muzičkim sagovornicima.

Izlazeći na podijum, Boris Berezovski više pokušava da se ušunja i pomeša sa mladim članovima Kamernog orkestra Muzikon, tim svojim agilnim partnerima ove aktuelne večeri u okviru Steinway koncertne sezone.

Kakva stidljivost velikog pijaniste i očigledno zadovoljstvo što na nastupu u Kolarčevoj zadužbini nije sam za klavirom, kako smo uobičajeno navikli.

I – smesta sledi dokaz. Šopenov Koncert za klavir i orkestar br. 2 u ef-molu, kreće u ovoj svedenoj orkestarskoj varijanti bez dirigenta (Miloš Petrović – koncertmajstor), sa žarkim obostranim uverenjem. Muzičari okupljeni oko Berezovskog kao svog gurua-dobričine, sa njim se razumeju pogledima i sviračkom usredsređenošću.

A Berezovski odgovara na taj zanos svojom prvoklasnom pijanističkom voljom. Stvarno, šta nas ovde tačno oduševljava u koliko već puta slušanom Šopenovom Drugom klavirskom koncertu? Možda sposobnost da se podigne upečatljiva bura strasti na kratkom potezu; ili, onaj spontani virtuozitet koji nije kontrolisan uvežbanošću, već toliko prirodnim talentom da se u kontaktu sa klavirom učini uvek prava stvar.

Bujni nizovi tonova koje ovde prosipa Boris Berezovski svi od reda imaju smisla, slivajući se u vaš sluh jedinim mogućim načinom da prenesu nešto specijalno – i to nije uopšte rutinirana tehnika, nego autentičan doživljaj koji ne pretenduje da ponudi mehaničko savršenstvo, samo plemenitu emociju. A to je valjda i najiskonskiji razlog i ideal zbog kojeg ljudi posežu za muzikom odvajkada.

Zato, drugi deo koncerta osvetljava jednu sasvim različitu stranu one tobožnje ležernosti u pristupu Berezovskog. Šostakovičev Koncert za klavir i orkestar br. 2 op. 102 u Ef-duru tako je fokusiran do najsitnije dlačice.

Od ovog trenutka i Muzikon prestaje da bude fasciniran grandioznim formatom soliste, koji kao da je malčice prepokrivao njihov ispravan orkestarski impuls u prethodnom Šopenu. Najednom, ta njihova nova oslobođenost i ohrabrenost počinju stvarno da doprinose ukupnom utisku u bajnoj ravnoteži sa Berezovskim. Komunicirajući preciznim jezikom među sobom, solista i ansambl dopunjuju se u jednoj atraktivnoj, a tako filigranski finoj tonskoj građi.

Donevši potresan uvod u drugi stav, kao i snažnu pulsaciju u onim brzim okolnim, Muzikon furiozno sledi svog umetničkog vođu Berezovskog, reagujući sa zvučnim šarmom i otmenom merom uzajamnog ushićenja. Sve to proisteklo je iz neodoljivo zveketavog dijaloga što ga Berezovski vodi svojim urođenim osećajem za komplikovane ritmove i množinu misli, u kojima se snalazi kao riba u vodi.

Genijalna muzika, straobalan tumač! Paralelni univerzumi i uplitanje koloritnih raspoloženja u ovo zajedničko predivo, skupa tako rastu do trijumfalne erupcije tokom koje se pitate: može li još više i dalje.

Ali, može! Prvi klavirski koncert Sergeja Prokofjeva prava je neočekivana dopuna onog prethodnog Šostakovičevog, koja mu dodaje na nepokornom dostojanstvu čari.

I raščlanjuje pride bespogovornu veštinu Berezovskog do velelepnih atoma koncentrisanih misli koji su spremni i za otkačene zone dela, kao i za one najranjivije. Sjajno je što ove munjevito izmenjene atmosfere – sve vreme snažnom imaginacijom vođen – prati i mladi orkestar.

Do kraja tog raskošnog arsenala začikavajućih nerava, po kojima Berezovski pleše sa samouverenošću iskreno radosnog umetnika na ‘svom’ terenu, stvarno postajete ludi za ovom muzikom. I Berezovskim takođe, tim posvećenim pijanistom što je konačno ‘razotkriven’ sa svojim dubokim osećanjima i nepotrošenim apetitom za moćne izazove koji mu još jedini valjda podižu adrenalin.

Za ovako rudarski i alpinistički, vanserijski klavirski posao, leptir-mašna i klasični frak zaista su sasvim izlišni.

Podržite nas članstvom u Klubu čitalaca Danasa

U vreme opšte tabloidizacije, senzacionalizma i komercijalizacije medija, duže od dve decenije istrajavamo na principima profesionalnog i etičkog novinarstva. Bili smo zabranjivani i prozivani, nijedna vlast nije bila blagonaklona prema kritici, ali nas ništa nije sprečilo da vas svakodnevno objektivno informišemo. Zato želimo da se oslonimo na vas.

Članstvom u Klubu čitalaca Danasa za 799 dinara mesečno pomažete nam da ostanemo samostalni i dosledni novinarstvu u kakvo verujemo, a vi na mejl svako veče dobijate PDF sutrašnjeg broja Danas.