Hulio Boka: Za umetnike je važno da veruju da je sve moguće 1Foto: EPA/ANDREU DALMAU

Jesenju završnicu 18. Beogradskog festivala igre nedavno je “pojačao” i čuveni argentinski igrač, pedagog i majstor baleta Hulio Boka. Ovaj baletski umetnik svetske klase nije bio direktni učesnik BFI, već je u vreme ovog festivala u Nacionalnoj fondaciji za igru u Beogradu održao majstorske radionice za najmlađe učenike baleta iz Srbije i regona.

Boka je već dve godine viđen kao predsednik žirija prvog beogradskog međunarodnog baletskog tamičenja, koje je pandemija virusa korona izmestila iz oktobra 2020. u jesen 2022. godine.

Njegov pedagoški angažman u Beogradu deo je ovdašnje strategije za oživljavanje srpske baletske scene.

Da li postoji univerzalni “recept” za podizanje na noge jednog nacionalnog baleta?

– U Srbiji sam prvi put i morao bih malo više vremena da provedem ovde da bih stekao širu sliku, upoznam se sa situacijom i ljudima. Moje iskustvo je, a i univerzalna poruka, da umetnici moraju da izađu među ljude. Moraju da obilaze male i velike gradove i da ljudima objašnjavaju da su i baletski umetnici ljudi od krvi i mesa sa običnim svakodnevnim potrebama. LJudi obično klasičan balet vole da stave u neku “kutiju” – smatraju da je nešto previše savršeno, za neke i dosadno, uspavljujuće, da se možda previše plaća ili da zahteva posebno odevanje. Te predrasude treba razbiti. Balet je nešto što smo mi izabrali da bude deo našeg svakodnevnog života i zato je važno da ljudi dođu i vide šta je to. Ako im se sviđa – odlično, ako im se ne sviđa – nije nikakav problem. Nema prisile.

Kakva su Vam iskustva i utisci sa masterklasa u Beogradu?

– Pred prvi čas bio sam zaista nervozan jer kad radim sa studentima želim da oni budu srećni i da ti časovi imaju uspeh. Radi se jako brzo i mnogo toga, ali, ono što je za mene najvažnije, uspeo sam na časovima da decu nasmejem. To je važno u ovoj kovid situaciji u kojoj smo možda zaboravili da se smejemo. Pogotovo mladi. Mojim učesnicima ispričao sam i svoju igračku priču, jer dolazim iz potpuno druge generacije baleta za koji oni nisu čuli ili verovatno nisu imali prilike da se upoznaju. Sa njima sam podelio iskustvo kad sam igrao sa Karlom Frači, bio na turneji sa Majom Pliseckajom, radio sa Barišnjikovim, Rudolfom Nurejevim… Ideja je objasniti mladim igračima da je sve moguće i da sve može da se desi. Naravno, uz neophodan rad i disciplinu. Zato studentima uvek pomenem kako su mi svojevremeno na takmičenju u Japanu u drugom krugu rekli “doviđenja”, da bih sedam meseci kasnije osvojio zlatnu medalju na takmičenju u Moskvi. To je poruka mladim umetnicima da nikad ne odustaju. Obično im prikažem mali video snimak, u danas šokantno lošoj rezoluciji, sa mojim igračkim počecima sa osam godina, kao i snimke kad sam igrao u milanskoj Skali, NJujorku, Moskvi i na drugim velikim scenama. Ta predavanja su moja “sigurna zona” jer se dobro osećam kad sam svestan da mogu da pomognem deci i da umem da im prenesem pozitivnu energiju i uverenje da je sve moguće. Moja praksa je da u ta predavanja, koja po pozivu držim u igračkim školama širom sveta, uključim roditelje i pedagoge.

Koliko su za razvoj mladog igrača umetnika važni saradnja roditelja i pedagoga?

– Uključenost roditelja u obrazovanje dece važna je ne samo u umetnosti, nego apsolutno i u svim drugim sferama. Roditelji su vodič za sve što će se deci dogoditi u životu. Kad pričamo konkretno o baletskoj umetnosti, deca njom moraju da počnu da se bave jako rano, a tada može sve i svašta da se dogodi. Zato je bitno da imaju podršku roditelja koji će ih usmeravati i navoditi na pravi put. Ja sam imao sreće. Iako moj otac nije bio deo mog života, imao sam majku i ta podrška porodice bila je veoma i presudno važna, ne samo u karijeri nego i u svemu drugom. Sa majkom sam stalno bio zajedno, ali sam imao slobodu odlučivanja. Prvi angažman dobio sam u 14. godini i to u inostranstvu. Ali, znao sam šta god da se dogodi mogu da majku pozovem i da će ona biti tu za mene, da će podržati moje odluke. To me je činilo srećnim. Zato je za mene jako značajno da u rad sa mladima budu uključeni i roditelji.

Koliko je bilo teško iz Argentine praviti svetsku karijeru?

– Argentina je veoma udaljena od bilo čega, ali istovremeno ima ozbiljnu baletsku istoriju i najstariju baletsku kompaniju u celoj Americi, staru skoro 95 godina. Ja sam karijeru napravio napolju i zbog toga je bilo lako da uspem i u Argentini. Ja volim moju zemlju i radio sam puno na tome da ljudi poštuju balet i da zavole ono što ja volim. To je razlog zbog kog sam stvorio svoju vlastitu kompaniju sa kojom gostujem po Argentini i što imam Fondaciju koja pomaže mladim igračima. Na početku karijere morao sam da odem u inostranstvo, jer Pozorište Kolon, kao najvažnije pozorište u Argentini, jedna je od onih kompanija u koju kad se uđe ostaje se do kraja igračkog života, a za mlade igrače, da bi napredovali i razvijali se, jako je važno da odu dalje. To je za mene bilo veoma teško, ali sam imao sreću da su ljudi prepoznali moj rad i trud i ja i danas imam veliko poštovanje prema svima koji su makar jednom došli da pogledaju neku predstavu.

Kakva je baletska situacija u Argentini danas?

– Balet je i dalje popularan, ali ne kao što je to bio ranije. Nema mnogo jakih škola, ali imamo dobre pedagoge. Argentina ima više od 45 miliona stanovnika, što znači da ima puno dece i tu mora još da se radi. Generalna slika nije loša, mada možda nije onakva kao što je bilo ranije kao kad sam ja igrao i kad su svi na ulici, od visokoobrazovanih ljudi do prodavaca i taksista, znali ko sam ja.

Koliko je za igrače važno da se oprobaju i u drugim umetničkim žanrovima, kao što što je to slučaj sa Vama na filmu, u operi i masovnim koncertima na otvorenom?

– Za umetnika je izuzetno važno da pokuša razne stvari, napreduje, razvija se, istražuje nova polja rada, da se otkriva i u drugim formama osim u onim koja su im matična. Ranije je bilo – ili si igrač klasičar ili se baviš savremenom igrom. Sad je važno da igrači budu dobri i u klasičnoj i savremenoj igri. To nikako ne može da razdvoji. Ja uvek učim mlade umetnike da gledaju dalje, uče više, da se isprobaju u klasici, muzici, filmu – svemu onom što ih čini živim. To je ono što je radio Nurejev, što radi Barišnjikov. Oni su gledali i tražili se u drugim sferama, što ih je konstantno održavalo kao umetnike.

Da li je danas moguće istraživati, ako i sami kažete da savremene tehnologije više forsiraju kopiranje nego kreativnost?

– U ovom našem sadašnjem vemenu sve je jako brzo, a mladi igrači danas prosto nisu toliko znatiželjni koliko smo mi bili pronalazeći i istražujući. Ponekad je tehnologija dobra, ali oni često u svemu tome nađu nešto vrlo jednostavno, iskopiraju neki korak i onda je kvalitet onog što rade upitan. Sećam se, kada sam bio direktor trupe da smo radili balet “Tramvaj zvani želja” da je prvo što sam uradio bilo da svojim igračima prikažem čuveni istoimeni film sa Marlonom Brandom i Vivijen Li. Hteo sam otkriju taj film, a da potom radimo na koreografiji. Sećam se, kad sam kao mlad igrač prvi put dobio ulogu Romea u baletu “Romeo i Julija”, prvo sam pročitao knjigu, gledao razne filmske verzije, a zatim čak morao da angažujem i pedagoga glume da bi mi pomogao kako da doživim tu ulogu. Danas je sve brzo, mnogo brže u odnosu na ranije vreme, ali često vidimo da je sve dosta površno. Zato tu važnu ulogu imaju pedagozi koji moraju da mlade umetnike nauče da istražuju.

Hulio Boka: Za umetnike je važno da veruju da je sve moguće 2
Foto: Lična arhiva

Poređenje sa Maradonom

Da li Vam smeta kada se popularnost umetnika premerava slavom poznatih sportista – Vas su poredili sa Maradonom?

– Ja sam to na neki način sam tražio, jer želim da balet učinim veoma popularnim. Kad ljudi čuju moje ime i povežu sa imenom fudbalera Maradone, onda je samo pitanje kako da to umetnik dalje kanališe i kontroliše i kako da učini da publika dođe da ga upozna i vidi kao igrača. Igrao sam pred prepunim fudbalskim stadionima. Često i na stadionu Boka Juniora u kome je svojevremeno igrao i Dijego Maradona. Iako na tom stadionu navijači često izazivaju različite nevolje na utakmicama, ja sam im na toj sceni doneo koreografije Rolan Petija, “Don Kihota”, “Tango” i oni su zaista u svemu tome uživali. To je ono nas čini umetnicima. Zato mi je jako mi je drago da me porede sa Maradonom, a nikako ne sa Mesijem.

U spoju baleta i tanga

Hulio Adrijal Loho Boka (1967) rođen je u predgrađu Buenos Ajresa. Svoje prve baletske korake je napravio kao četvorogodišnjak. Njegova majka Nensi Loho Boka bila je baletski pedagog.

Posle Nacionalne baletske škole, igračke početke imao je u Karakasu, Rio de Žaneiru i rodnom gradu.

Zlatna medalja na petom Međunarodnom baletskom takmičenju u Moskvi 1985. otvorila mu je vrata velike svetske karijere i 20. godišnjeg angažmana u Američkom baletskom teatru u Njujorku, sa kojim je redovno nastupao u Metropoliten operi.

Igrao je na najvažnijim svetskim festivalima i na svim prestižnim scenama u Evropi, Americi, Japanu, Australiji, kao i na stadionima u Argentini.

Pre 33 godine osnovao je sopstvenu trupu Balet Argentino, sa kojom je nastupao širom sveta. Njegova trupa bila je prva inostrana kompanija koja je gostovala u Ermitažu u Sankt Peterburgu.

Nastupao je sa operskim zvezdama kalibra Plasida Dominga i Monserat Kabalje, igrao u filmovima “Tango, naša igra” Horhea Zanade i “Tango” reditelja Karlosa Saure.

Sa scene se povukao u decembru 2007, nastupom na glavnom trgu u Buenos Ajresu pred više od 300.000 ljudi.

U Argentini ima status najboljeg igrača svih vremena, a pojedini baletski kritičari ocenju da je tajna njegove popularnosti u “neodoljivom spoju strasti i uglađenosti u kojima baletsku igru suptilno meša sa čarima tanga”.

Posle Beograda Hulia Boku očekuje rad na baletu “Don Kihot” u milanskoj Skali.

Prevod sa engleskog jezika:
Željana Bjelica
Aja Jung

Komentari

Ovo veb mesto koristi Akismet kako bi smanjilo nepoželjne. Saznajte kako se vaši komentari obrađuju.