I današnje doba ima svoje mitove

Toj zaštiti ime je brižnost, jer ćemo samo tako od majki odagnati onu crnu i zloslutnu svetlost koja se pomalja u bezdanu samoće. Ovako očeve poziva Umberto Galimberti u eseju Mit o materinskoj ljubavi. Galimberti (1947) je istaknuti italijanski filozof, sociolog i psihijatar, sa fakulteta za književnost i filozofiju u Veneciji; italijanski izdavač Feltrineli objavio je njegova Sabrana dela u XX tomova.

Esej sa pozivom očevima je iz knjige Mitovi našeg vremena (prevela Mira Žiberna), koja je najprodavanije izdanje Izdavačke knjižarnice Zorana Stojanovića (Sremski Karlovci – Novi Sad) između dva sajma.

Kao filozof, Galimberti globalne probleme današnjice sagledava u istorijskim perspektivama od dve hiljade godina ljudske kulture; kao sociolog, ukazuje na to da savremeni mitovi u društvima novih tehnologija, tržišta globalizacije, terorizma i rata nastaju iz iste psihološke potrebe kao mitovi čoveka antičke grčke kulture; kao psihijatar, Galimberti nam kaže da se mnoge ljudske patnje i problemi današnjice ne rađaju iz duševnih problema kojima se bave psihijatri, nego „iz ideja koje nam, udobno šćućurene u lenjosti naše misli, ne dopuštaju da razumemo svet u kome živimo, a naročito brze promene u njemu“.

Tačna je tvrdnja da su evropska filozofija i nauka rođene iz mita antičke Grčke, ali je pogrešno verovati da su, ta dva načina mišljenja, razvijajući se od Talesa do Ajnštajna i Frojda, potisnula mitotvorno mišljenje. Nasuprot, i današnje doba ima svoje mitove.

Šta je zajedničko mitovima antičke Grčke Euripidovog vremena i našeg doba? „Mitovi su ideje koje nas zaposedaju i vladaju nama uz pomoć mehanizama koji nisu logički, već psihološki“. Mitovi su „jednostavne ideje koje smo mi mitologizovali, jer su lagodne, ne prave probleme, olakšavaju donošenje suda“.

Oni nam daju osećanje sigurnosti, „otklanjajući svaku sumnju u vezi s našom vizijom sveta“. Mitovi „zamenjuju iskreno prihvatanje stvarnosti dubokim snom“. Galimberti nam kaže da se mnoge ljudske patnje ne rađaju iz duševnih problema kojima se bave psihijatri, nego „iz ideja koje nam, udobno šćućurene u lenjosti naše misli, ne dopuštaju da razumemo svet u kome živimo, a naročito brze promene u njemu“.

O tim idejama mediji nas svakodnevno obaveštavaju, ali nam ne daju kritički sud da „nazremo koje to nove ideje treba da smislimo da bismo razumeli takav svet“. Galimberti kaže da ako želimo da razumemo svet i rešavamo svoje probleme „treba da lečimo u sebi ideje kojima tumačimo i svet u kome smo i sopstveni život“.

Esej Mit o materinskoj ljubavi primer je kako Galimberti razmišlja o mitovima našeg vremena. „Svaku majku – kaže Galimberti – prožima ljubav prema detetu, ali i njegovo odbacivanje“. Kad odbacivanje prevagne nad ljubavlju često imamo slučaj čedomorstva. Rastući ritam takvih tragičnih pojava u savremenom svetu ne dozvoljava da se objašnjavaju depresijom ili nekom drugom psihijatrijskom dijagnozom.

Čedomorstvo nije fenomen savremenog sveta. Od Euripidove Medeje, koja ubija svoju decu koju je rodila do današnjih majki koje ubijaju decu koju su rodile, ništa se nije promenilo, kaže Galimberti. Dva su najvažnija razloga takve užasavajuće pojave: jedan je priroda osećanja majke, odnosno ambivalentnost majčinske ljubavi koju ne vidimo zato što živimo u „bezbednom uverenju da majke po prirodi vole svoju decu“.

Drugi je „samoća materinstva u osamljenju porodičnog jezgra“. U vezi sa ambivalentnošću majčinih osećanja Galimberti ističe da je ambivalentna sama ljudska duša i da malo znamo o sebi i „snazi naših nesvesnih pobuda“.

„Retorikom dobrih osećanja“ pokrivamo stanje sopstvene duše u kojoj se „ljubav ulančava s mržnjom, zadovoljstvo s bolom, blagoslov s prokletstvom, svetlost dana s tminom noći“. Osuđujući majke zbog čedomorstva mi izbegavamo da vidimo u sebi „ambivalentnost koja oduvek prati naša osećanja prema sopstvenoj deci koja su dakako plod ljubavi, ali su nam i smetnja, a u nekim slučajevima i mrska. U životu ne bi bilo toliko očajnika da su svi od detinjstva odista bili voljeni i samo voljeni“.

Galimberti ističe da je žena u komplikovanijem stanju od muškarca. Svako se dete, kaže on, hrani žrtvom koju podnosi njegova majka: „žrtvovanjem svog vremena, tela, prostora, sna, odnosa, posla, karijere, naklonosti pa i ljubavi koje nisu ljubav prema detetu“. U nesvesnom majke ambivalentnost se pojačava i traži razrešenje posebno ako je „dete nezakonito, plod prevare, siromaštva, straha, nepromišljenosti“. Ambivalentnost, dakle, postoji u svima nama, ali je „svet majki bolje poznaje od sveta očeva“.

Ona mora da bude priznata i prihvaćena kao prirodna stvar, a ne da se tumači s osećanjem krivica kao „nedovršenost ili neverodostojnost osećanja“.

Drugi razlog pojava čedomorstva je „samoća materinstva“. Ono se tiče asocijalnosti porodice koja je pretrpela preobražaj. Deca nisu kao u primitivnim društvima a i do nazad nekoliko generacija „deca svih žena u selu“. Porodice su zatvorenije, otac je pomalo spoljašnja uloga nekoga ko zarađuje novac.

Vrednosti kao što su solidarnost, odnos, komunikacija, uzajamna pomoć zamenile su biznis, imidž, mir, zaštita privatnosti. U takvoj situaciji podršku treba pružiti, pre nego detetu, koje ide svojim biološkim programom, „majci koja je stavila na raspolaganje najpre svoje telo, potom svoje vreme, svoj prostor, spoljašnji i unutrašnji“.

Podjednako zanimljivo Galimberti razmatra i druge individualne mitove današnjice: o polnom identitetu, mladosti, sreći, zatim, o inteligenciji, modi, moći, psihoterapiji i o ludilu. Od kolektivnih mitova, govori o mitovima: o tehnici, novim tehnologijama, tržištu, rastu, globalizaciji, terorizmu, ratu, sigurnosti i o rasi.

U mitu o globalizaciji Galimberti upozorava da Zapad mora da se zamisli može li da upravlja sistemom u kome 800 miliona zapadnjaka raspolaže sa 83 procenta svetskog dohotka, dok 82 procenta svetskog stanovništva, manje više pet milijardi ljudi, deli među sobom ostalih 17 procenata.

On pita zar zaista ne postoji nikakav problem što Zapad troši 70 procenata energije, 75 procenata metala, 85 procenata drva i pita zar nije nesrazmerno da deset najbogatijih ljudi na svetu poseduje imovinu koja je jedan i po put veća od dohotka 48 najsiromašnijih zemalja sveta.

Zanimljiva Galimbertijeva misao je da smo danas svi privrženi demokratiji, „premda bi se moglo reći da nje više nema“. Takođe kaže globalizacija koja se sprovodi samo na osnovu ekonomskih interesa može da izrodi terorizam. Naše stoleće će biti stoleće terorizma, ako u proces globalizacije ne uvedemo, osim ekonomskog i ostale kriterijume kao što su emancipacija naroda, njihova akulturacija, voda, hrana i lekovi za njihovu žeđ, glad i bolest i sve u svemu, malo budućnosti za one koji je ne vide u uslovima koje smo postavili, mi zapadnjaci.

Govoreći o mitu o tehnici Galimberti kaže da tehnika danas nije oruđe u rukama čoveka, nego je tehnika danas subjekt istorije. Tehnika je danas i kraj demokratije. Tehnika nas danas postavlja u situaciju da se opredeljujemo o problemu o kome ništa ne znamo (referendum o nuklearnim centralama, rasprava o genetski promenjenim organizmima, o veštačkoj oplodnji). „Tehnika postavlja na sto probleme koji zahtevaju mnogo viši stupanj merodavnog znanja od onog koji imamo“.