IN MEMORIAM: Simon Simonović (1946-2020) 1Foto: Stanislav Milojković

Simon Simonović, pesnik, pripovedač, knjževni urednik i esejista, rođen je 1946. godine u Vranju, u kome je završio gimnaziju, a Pravni fakultet u Beogradu, 1968. godine.Bio je urednik u Domu omladine Beograda, u „Nolitu“, i u „Radu“, u Izdavačkoj kući „Tanesi“, uređivao je Književnu reč, Delo i NIN-ov Književni glasnik.

Objavio je knjige pesama: Priboj, Gradski život, Uputstva za prevrat, Izjave, Majčino mleko, Snovi na okupu, Nesanice, Iz okruženja, LJubavne i junačke, Pedeset dve objave, Tursko groblje, Niz vodu. Knjige izabranih pesama: Pesme, Sneruke, Svakodnevni prizori, Konačna verzija, Uoči glavnog pretresa.

Knjige proze: Koske, Tajka, Hoću-neću, Razno i knjige eseja: Onaj Dis u meni i I tako… Priredio je knjige dr. Lazara Markovića Srbi i Hrvati, Branka Radičevića Najlepše pesme, Edgara Alana Poa Gavran.

Jedan je od četvoro priređivača knjige: Riste M. Simonovića, Društvene istorije Vranja od kraja 19. do kraja 20. veka.

Nedavno je povodom njegove knjige ogleda zapisa, članaka i rasprava pod nazivom „I tako…“ Simon Simonović govorio za Danas.

U tom intervjuu on je rekao kako je ta knjiga ogledalo svih njegovih poetika.

– Nisam menjao ogledalo, i ako sam dograđivao poetike, one nisu među sobom protivrečile, nisu se sukobljavale. Stalo je ono čega sam se setio i što sam uspeo da pronađem. Izostavio sam komentare dnevnopolitičkih događaja, kojima sam lečio svoju nervozu. – rekao je Simonović.

On je ispričao da žali za tim što nije uneo nekoliko tekstova, među kojima je i Mali prijatelji velikog pisca, koji je objavio u Omladinskim novinama, neposredno posle smrti Ive Andrića.

– Nije moglo da se živi od onih koji su se takmičili da pokažu ko je (bio) veći prijatelj ćutljivom nobelovcu. Kao da on ništa drugo nije radio nego je čitao (i hvalio) pesme drugorazrednih pesnika – prokomentirsao je Simonović.

Na pitanje koja zajednička nit povezuje njegovu knjigu „I tako“ sa ostalim, odgovorio je: – Rekao bih pobune, bile one glasne, javne, ili stišane, unutarnje. Ima ih u svim mojim pesmama, čak i onim ljubavnim, uvek mi je nešto nedostajalo da se zaustavim i da ne gunđam. Uočljive su i u mojoj prozi, a tek u ovoj knjizi, u kojoj su neposrednije, u kojoj su pobude vidljivije, u kojoj su povodi određeniji, uglavnom sam ih imenovao i pisao o njima u svoje vreme.

Tekstove nisam poređao hronološki, već sam pokušao da ukažem na njihovu povezanost, iako su ličnosti i događaji potiču iz različitih godina. Da, neprekidne pobune. U odnosu na šta? Jedno poglavlje naslovio sam San o jednoj stvari. Dakle, pokušao sam da održim odnos između pobuna i sna, bez kog nisam mogao – konstatovao je Simon Simonović.

U intervjuu Danasu on je govorio i o tome koje ličnosti su na njega uticale.

Otišli su oni koje sam poznavao, s kojim sam se viđao, razgovarao, pokazivao im svoje rane radove, koji su uticali na mene, a o kojima sam pisao i u knjizi Onaj Dis u meni. Dušan Matić, Sreten Marić, Vasko Popa, Jovan Hristić, Muharem Pervić, Ivan V. Lalić, Borislav Pekić, Branko Petranović…

Dešava mi se da se nekome od njih i danas obratim u večernjim satima. Ipak, najviše mi nedostaju Borislav Radović i Saša Hadži Tančić. – zaključio je Simonović . Smatrao je i da je rodno Vranje na njega ostavilo trajni pečat .

– Knjigu „I tako…“ počeo sam poglavljem Povratak u Vranje, koje završavam kratkim tekstom Šaprance, o groblju na zapadnom kraju grada. U jednom martovskom danu, prevalio sam sedamsto kilometara da zapalim dve sveće na grobu, žurio sam da me, posle deset godina, prepoznaju otac i majka. Čitava gora od grobova, obratio mi se Bora Stanković. Vraćajući se u Beograd, na benzinskoj stanici, nešto posle ponoći, čuo sam očev glas: „Jesi li u životu, sine Simone?“ „Jesam, oče, ali, bogme u rđavu!“ Duboke su moje pobude kad je u pitanju Vranje. Vraćam se na vaše prethodno pitanje. Prozni zapis o Vranju završio sam s dva stiha iz jedne moje pesme. Vranje je (bio) moj život i (biće) moja smrt. Tamo (daleko) dugo ne odlazim, kao da živim oštećen, iako mi se učinilo da sam sa sobom poneo sve što mi je potrebno. Što se tiče pečata, zauvek me je obeležio otac. Vreme je da mu to kažem glasno. Čuće me, iako ni Šaprance nije ono što je nekad bilo – ispričao je Simon Simonović za Danas.

Čovek retke osobine

Na opasku da poseduje retku osobinu, da ne „prilagođava“ svoje mišljenje novom vremenu jer, kako i sam navodi, ne postoji tekst koji bi danas prepravio Simon Simonović, prokomentarisao je:

– Uneo sam tekstove onako kako su se pojavili, bez ikakvih prepravki. Čak i ako u njima ima nekih prejakih reči. Naravno, mislim na eseje i rasprave, koje sam napisao pre pola veka. Svedoče o meni, ali i o vremenu u kome sam živeo. Da ih doterujem kako su se menjale vlasti, da ih prilagodim poslednjoj? To što se ova odužila, ne znači da joj neću videti leđa, uprkos godinama, bolestima… Poznajem one koji su o istoj pojavi juče govorili jedno, danas drugo, sutra će treće. Uvek su bili na pravoj, isplativoj strani. S nekima sam i polemisao. Nema ih u ovoj knjizi, nisu više vredni moje pažnje.

close
IN MEMORIAM: Simon Simonović (1946-2020) 2

Prijavite se za
NJUZLETER

Svake subote u formi mejla biće Vam dostupan pregled nedelje koji za Vas biraju i komentarišu kolumnisti Danasa.

Vaša email adresa biće korišćena isključivo za potrebe slanja njuzletera u skladu sa Politikom privatnosti.

Podržite nas članstvom u Klubu čitalaca Danasa

U vreme opšte tabloidizacije, senzacionalizma i komercijalizacije medija, duže od dve decenije istrajavamo na principima profesionalnog i etičkog novinarstva. Bili smo zabranjivani i prozivani, nijedna vlast nije bila blagonaklona prema kritici, ali nas ništa nije sprečilo da vas svakodnevno objektivno informišemo. Zato želimo da se oslonimo na vas.

Članstvom u Klubu čitalaca Danasa za 799 dinara mesečno pomažete nam da ostanemo samostalni i dosledni novinarstvu u kakvo verujemo, a vi na mejl svako veče dobijate PDF sutrašnjeg broja Danas.