Intenziteti tmine

P { margin-bottom: 0.21cm; }

–  Ispred orkestra bio je ovom prilikom fini maestro Fabris Bolon, dok je svojom retkom otmenošću i istančanim darom da se interpretira Vagner, u ulozi solistkinje ukazala se – kao sami anđeo ljudskog glasa! – Julijana Banze, tumačeći „Pesme Matilde Vezendonk“.

Velika dvorana Kolarčeve zadužbine bila je tako ispunjena prekrasnom muzikom, dok se međutim za pojedine posetioce ovog koncerta isto nije moglo reći. Pomislili biste da je odavno prošlo vreme nedostojnog zvonjenja mobilnih telefona u koncertnoj situaciji dok muzika teče, kao i žustrih izlazaka lupanjem vrata istim povodom, ali nažalost, izgleda da još uvek nije kucnuo čas da se edukacija u tom smislu obustavi.

No, muzika! Preludijum za treći čin, „Tristana i Izolde“, sa svojim tmastim tonovima uvoda, protkanim zlatnim sjajem duvača što se udružuju sa pojedinom gudačkom divizijom, otvaraju ovo veče po samoj ivici brijača fantastike. Solo na engleskom rogu (Nenad Marinković) opija zato sva vaša čula – zvuk je to pun preteće vrline, opominjućeg nagoveštaja, obujmljen intenzitetima tmine u orkestru. Noćna muzika iz drugog čina „Tristana i Izolde“, nastavlja pakovine sa vestima iz sveta, politike, ekonomij sa ovim doticanjem Vagnerovog genija, u istom sakralno-fatalnom ozračju čistog snoviđenja, koje kao da sa žudnjom naslućuje svoju kob. I, baš tu negde, započinje jedno čudesno survavanje u veličanstvenu viziju zvuka, u kojoj je praktično svaki instrument u orkestru solista, izazivajući svojim delikatnim podrhtavanjem zemljotrese emocija, te čineći da se – jednim specijalnim ozarenjem – teskoba otrgne iz okova onog pretećeg.

Uslediće „Pesme Matilde Vezendonk“ u izvođenju očaravajuće Julijane Banze. NJeno prekrasno pevačko biće upravo dominira kraljevskim izričajem svog duha u uvodnoj pesmi, e da bi se do one poslednje u nizu smenjivali dramatična nadnaravnost i talasi trijumfa, na čijoj kresti se ugodno meditira u samozatajnom ključu. Glas Julijane Banze doima se ovde poput krhke rečice koja izranja i ponire, isipajući blistave dragocenosti na svoje obale. Zaneta i raspevana u svom setnom radovanju, njena ličnost obuzima vas tako ganućem usled ovolike raskriljene divote srce, što se uspinje serpentinama na vaše oči, da tamo dotakne neki viši oblik života.

I zatim, ah Berlioz (odlomci iz „Romea i Julije“) sa svojom razuzdanom betovenštinom, ludilom delirijuma, polifonijom tajanstva, vrvećim životom i uopšte jednom obasjanošću vašeg sluha suncima noći. Napunili smo se doista tako elektricitetom za čitavo leto. I da se ne zaboravi – svi komplimenti za solo delovanje u nezaboravnim detaljima tokom čitavog koncerta, kao i mnogo puta tokom prethodnih meseci Aleksandru Soluncu – truba, Igoru Rankoviću – trombon, Bojanu Pešiću – oboa, uvek čujnom klarinetu Ognjena Popovića, violončelu Nemanje Stankovića, horni Tareka Bezvika … Do sledeće sezone!