INTERVJU Boris Isaković: Studenti su nas digli iz moralne umrtvljenosti, i tu borbu moramo da nastavimo

Glumac koji je obeležio ovdašnju filmsku i pozorišnu umetnost, dobitnik najprestižnijih domaćih i regionalnih nagrada (dve  Sterijine, Nagrade „Veljko Maričić“, Dobričin prsten…, do nagrade Srce Sarajeva na Sarajevo Film Festivalu i Zlatne arene u Puli), ovoj zbirci dodao je ovih dana još jedno visoko priznanje – treću Sterijinu nagradu za najbolju mušku ulogu, ostvarenu u predstavi „Iskupljenje“, prema romanu Branimira Šćepanovića, u režiji Veljka Mićunovića.

Rođeni Novosađanin i profesor na Akademiji umetnosti u gradu koji će zauvek ostati obeležen velikom tragedijom, ali i studentskom i građanskom pobunom koja će ući u istoriju, govori za naš list iako poslednjih nedelja nije u Srbiji. Ali, obeležavanje 28. rođendana Danasa nije želeo da propusti.

– A šta sam drugo mogao da čitam svih ovih godina (smeh). Ja u svom glumačkom poslu pa i u pedagoškom radu, najviše cenim odgovornost i objektivnost. A te vrednosti poseduje i list Danas. Sretan rođendan! All best! – napisao nam je Boris Isaković u čestitki.

Njegov najnoviji angažman ovde je u trećoj, finalnoj sezoni „Senki nad Balkanom“, u kojoj smo ga (u drugom delu), gledali u epizodnom liku Milana Stojadinovića, predsednika Vlade i ministra spoljnih poslova Kraljevine Jugoslavije do 1939. godine. Sada igra istu ulogu.

– U drugoj sezoni to je bila samo jedna pojava na samom kraju serije, ali već tada je Bjelogrlić znao da će ovu ulogu razvijati dalje u trećoj sezoni, i još tada smo takav dogovor i napravili – kaže Isaković.

„Senke nad Balkanom“ beležile su rekordnu gledanost i u regionu, a ovaj serijal zatvara jedan istorijski krug od perioda između dva svetska rata, do, kako je sada najavljeno, razdoblja u predvečerje Drugog svetskog rata… Šta je Vama lično, kao gledaocu, najuzbudljivije u ovoj priči?

– Bjela vrlo dobro pravi paralele nekih burnih istorijskih dešavanja na ovim prostorima sa onim što je naša istorija koju trenutno živimo, iz koje možemo da vidimo koliko se nama određeni istorijski ciklusi ponavljaju.

Zanimljivo je, recimo, da je Milan Stojadinović bio prognan iz zemlje 1939. i da je preminuo u Argentini, a Ratko Mladić, koga ste igrali u filmu „Quo vadis, Aida“ i Slobodan Milošević, u čijem ste liku briljirali u seriji „Porodica“, završili su u Hagu. Da li je još nešto zajedničko ovim ličnostima, i koliko one govore o nama i našim sopstvenim „senkama“?

– O Milanu Stojadinoviću bi još i moglo da se kaže i ponešto dobro. Zalagao se za jedinstvo naroda u okviru tadašnje Kraljevine Jugoslavije, bar deklarativno. I ojačao je zemlju ekonomski bar na kratko. I prognan je, da. Ali ova dvojica su završila u zatvoru. Velika razlika.

Ove godine ćemo Vas premijerno gledati u novom filmu „Zvečarke“ reditelja Nikole Ljuce, koji u fokusu ima mlade ljude, njihove lične izbore i moralna načela…Možete li nešto više da kažete o svojoj ulozi?

– Igram ulogu poniženog i obezvređenog bivšeg profesora i oca glavne junakinje koja pokušava da razotkrije koruptivne radnje u velikom korporativnom sistemu. Zvuči poznato. Možda i ne igram tu ulogu, možda je živim upravo sada.

I naši studenti u blokadi pokazali su svoja moralna načela, više od šest meseci ne odustaju od svakodnevnih protesta i borbe protiv kriminalnog režima. Šta Vi smatrate najvažnijim u ovoj pobuni?

– Taj njihov poziv svima nama, uspavanima, da se probudimo i shvatimo da od moralne vertikale nije ostalo više ništa. Samo ravna linija. Horizontala. Umrtvljenost. Studenti su počeli da crtaju tu uspravnu liniju a sada, svako od nas pojedinačno, a onda i svi zajedno, treba da podižemo tu lestvicu na vertikali dok ne dođemo do prihvatljivih moralnih vrednosti koje važe za celo društvo

Jedini odgovor režima na pogibiju šesnaestori ljudi zbog korupcije na novosadskoj Železničkoj stanici, na blokade i proteste građana i dalje su represija, zastrašivanje, ucene, laži, pretnje, hapšenja, batinaši…Dokle smo stigli od 2. novembra do danas?

– Slika je sada više nego jasna. Verujem i mnogima koji su odbijali da prihvate objektivnu sliku stvarnosti u kojoj su živeli i žive. Iluzije su raspršene, ostaje da se to samo potvrdi vanrednim izborima. Jedino tako kao društvo možemo dalje.

Koliko se Novi Sad promenio u ovih sedam meseci?

– Lični opis mog Novog Sada je bespovratno izmenjen, i na tome se radi već više od decenije. Dakle, to više nije onaj lepi grad koji je važio za jedan od najlepših gradova u bivšoj Jugoslaviji. Jedina nada je što su se na ulicama grada pojavili lepi ljudi i to mnogo njih, i hrabro pokazuju svoju lepotu i dobrotu. Ponosim se svojim sugrađanima.

Najveću žrtvu zbog podrške studentima i srednjoškolcima podnose profesori i prosvetari, koji su uložili sopstvenu egzistenciju, i dostojanstveno trpe tu kaznu režima. Kako Vaše kolege svo ovo vreme preživljavaju bez plata?

– Nemam odgovor na to pitanje. U jednom od cirkularnih mejlova na našoj Akademiji Umetnosti, jedna mlada asistentkinja i mlada majka trogodišnjeg deteta i jedanaestomesečne bebe postavila je upravo to pitanje i kako da prehrani svoju decu. Uprava se dovija kako da pomogne najugroženijima, ali na toliki broj ljudi to uvek ispadne simbolična suma. Jedno je sigurno, nisu nam studenti ukinuli plate.

U poslednjem intervjuu za Danas, a razgovarali smo na prošlogodišnjem Pulskom festivalu, Vi ste izjavili: „Svi mi zajedno, koji nekim angažmanom pokušavamo nešto da promenimo, vidimo da naš trud ide u vetar, i ja prosto više nemam komentara, jer sve ovo mnogo dugo traje“. Da li Vas dešavanja od 2. novembra potpuno demantuju, ili smo kao građani mogli i više da uradimo u ovoj borbi – recimo, generalni štrajk?

– Ne znam zašto, ali nekako ne verujem u mogućnost generalnog štrajka, možda zato sto takva ideja ni kod nas na Akademiji Umetnosti nije prihvaćena, što je mene pomalo razočaralo. Ali, ono u šta verujem to su Izbori. Da jednom sa relativnom sigurnošću, uz maksimalan napor u sprečavanju izborne krađe, saznamo ko je ta većina a ko manjina. I da u skladu sa tim organizujemo svoje živote.

Šta je ono što Vam uliva nadu da ćemo uspeti da ostvarimo i promenu ovog režima, i suštinske promene u našem društvu, uprkos svemu?

– Pa to su uvek, što se mene tiče, ljudi. Građani ove zemlje koji su mesecima i mesecima na ulicama. Građani koji protestuju i koji su dokaz da građanska svest postoji u Srbiji. Nadam se da ovog puta nećemo propustiti šansu. Nadam se.

Osvetnička kazna Sterijinom pozorju

Deo kulturne javnosti bio je neprijatno iznenađen nedavnim otvaranjem jubilarnog 70. Sterijinog pozorja, jer u oficijelnoj besedi ni jednom rečju nije pomenuta tragedija sugrađana, a ni, recimo, podrška profesorki Mariji Vasić. Kako komentarišete apsurd što je vlast na kraju ipak kaznila najvažniji pozorišni festival u zemji, kao i Akademiju umetnosti ?

– Jeste, i mene je začudilo to ćutanje. Učestvovao sam sa predstavom „Iskupljenje“ na ovogodišnjem Pozorju, i postavio otprilike isto takvo pitanje na Okruglom stolu. Zašto i čemu ovaj privid normalnosti? Ali, opet su tu bili studenti Akademije Umetnosti, pred sam početak Pozorja sa svojim indeksima i transparentom: „Neka promena bude tvoje pozorište i neka pozorište bude tvoja promena!“

A onda na samom zatvaranju i Goran Marković, i njegov potresan govor i podsećanje na tragediju koja je zadesila naš grad. Rezultat svega: Sterijino pozorje ove godine dobilo je nula dinara iz budžeta!