INTERVJU Empire of the Sun: Kada vidiš sve lude stvari koje se dešavaju, važnije je nego ikad da se ljudi povezuju kroz muziku

Ovaj elektro pop bend prvi put stiže u našu zemlju, a njihove ogromne hitove We Are the People i Walking on a Dream sigurno znate sa radio-talasa ili žurki koje su se pravile prethodnih godina (decenija), a koje su se gradile upravo uz ovakvu muziku.

Bend je nakon osam godina izbacio novi album „Ask That God“, sa kojim su stekli novu publiku, i čiju će promociju imati u Beogradu, u organizaciji Long Play producentske kuće.

Njihovi nastupi nisu klasičan koncert u kojem se samo svira i komunicira na bazi „kad mi kažemo ovo, vi kažite ono“. Empire of the Sun balansiraju na granici fantazije i stvarnosti, uvodeći publiku u svet spektakularnih vizuala, teatralnog izraza i grandiozne produkcije.

Pre nego što zasviraju kod nas, popričali smo sa frontmenom Lukom Stilom o tome šta ga danas inspiriše i „vozi“, ali i o japanskim kompozitorima i Stivenu Spilbergu.

Za početak, kako ste danas?

Dobro sam. Uvek sam u tom potpuno istom trenutku pred turneju – iscrpljen, ali pun iščekivanja i uzbuđenja. To je onaj osećaj pre nego što krene rolerkoster. Jer sutra krećem i biću na putu šest meseci, tako da je sve to definitivno uzbudljivo. I baš se radujemo dolasku kod vas. Moj sin, zapravo, igra fudbal sa dosta Srba, tako da…

Znate li još nešto o Srbiji osim te fudbalske priče?

Ne baš mnogo, iskreno. Ranije sam živeo u Santa Moniki i tamo mi je konobar bio iz Srbije. Ali osim toga ne znam mnogo, tako da se stvarno radujemo dolasku.

I mi se radujemo da vas ugostimo. Vaš poslednji album „Ask That God” stigao je posle osam godina pauze između izdanja. Šta se najviše promenilo u vašem kreativnom procesu tokom te tišine?

Pa imali smo pandemiju, a ona je bila prilično polarizujuće iskustvo za ceo svet, za sve ljude. Mislim da je isto važilo i za umetnike, jer te naterala da se zapitaš – čekaj, šta zapravo treba da radimo? O čemu pišemo?

Kada smo se vratili pisanju, počeli smo da razmišljamo o tome da moramo da pitamo Boga, da pitamo muzu, jer kao ljudi zapravo nemamo mnogo kontrole ni nad čim. Tako da je to promenilo neke mentalne procese, ali i duhovni pristup. Pravljenje albuma je veoma spiritualna stvar. Kada pokušavaš da napraviš ploču, često moraš da pratiš ono što ti Bog kaže, jer kada kreneš u jednom pravcu, sve se uglavnom završi potpuno suprotno.

I dalje pišemo novi album i ko zna kada će sledeće pesme nastati. Možda baš u Srbiji. Ali mislim da se najviše promenilo to što smo shvatili da zapravo ništa nije pod našom kontrolom. Zato sam se više prepustio procesu. Pre pandemije sam bio mnogo kontrolisaniji, kao – moramo ovako, moramo onako… A sada više puštam da stvari same dolaze.

Jedan od vaših najvećih hitova je „We Are the People”, i u njemu pevate „We are the people that rule the world”. Da li danas i dalje osećate da vas taj stih predstavlja ili se vaš pogled na moć i kulturu promenio kroz vreme?

Verovatno više nego ikada. Ta pesma govori o slobodi i o hvatanju neke vizije i avanture, i imam osećaj da to danas osećam još jače. Jer ima toliko propagande i toliko tenzije među ljudima. Kada pogledaš sve lude stvari koje se danas dešavaju, mislim da je važnije nego ikad da se ljudi povezuju kroz muziku.

Nastupali ste širom Evrope, od Berlina do Lisabona i Londona. Šta vas je kod evropske publike najviše iznenadilo u odnosu na Australiju ili SAD? I šta ste o Evropi naučili, a što ne biste mogli da razumete samo gledajući filmove ili slušajući muziku kod kuće?

Evropa je toliko duboka i bogata, puna istorije. Australija je veoma mlada zemlja i zato je svaki dolazak u Evropu fascinantan. Odeš u crkvu staru hiljadu godina, pa u mesta koja su prošla kroz ratove i vidiš kako su ponovo izgrađena. Tu su i hrana, običaji, stvari koje traju generacijama.
Ali postoji i neka posebna elegancija Evrope koju ne dobijaš nigde drugde na svetu.

Mislite li da je nostalgija danas jedna od glavnih pokretačkih sila pop kulture ili ulazimo u neki novi emotivni jezik muzike?

Odlično pitanje. Zanimljivo je da sam nedavno napisao pesmu u Los Anđelesu i prvi stih glasi: „Nostalgija je droga budućnosti.” I sad ću malo da otkrijem nešto unapred, ali taj stih će završiti i na jakni koju pravimo.

Mislim da je nostalgija veoma važna, jer kultura u kojoj živimo postaje previše ubrzana. Stvari koje imaju nasleđe i istoriju polako nestaju, a ljudi zaobilaze uspomene koje su im zapravo veoma važne. Zato mislim da nostalgija ima ogromnu snagu. Ona zaista jeste droga budućnosti, jer vraća ljude u trenutke iz života koji su im mnogo značili. Kao da povlači različite žice u tvom srcu.

Vaši nastupi poznati su po veoma teatralnom iskustvu. Kada osmišljavate turneju, razmišljate li više kao muzičari ili kao koreografi?

Uvek smo nastupe gradili kao film koji se odvija uživo, jer želimo da pesme ožive i postanu animirane na sceni. Nema gore stvari od toga da bend samo odsvira pesmu, završi i kaže: „Ova sledeća je o…”

Ljudsko vreme je danas dragoceno. Ljudi se spremaju, izlaze iz kuće, dolaze na koncert od tri sata – to je veliki trud. Zato želim da pravimo nastupe koji otvaraju maštu i odvode publiku na neko drugo mesto, kao što su to radili Michael Jackson, Prince i svi ti veliki magovi scene.

Šta trenutno slušate pred turneju?

Mnogo slušam našu set-listu, ali i dosta japanskih kompozitora, poput Ryuichija Sakamota i Joea Hisaishija. Takođe i italijanske kompozitore, Morriconea i druge. Sve to me uvodi u neko stanje mira, nešto što opušta i daje energiju.

Kod japanskih kompozitora postoji nešto zbog čega imaš osećaj kao da spavaš na plutajućoj pagodi.

Za kraj – Empire of the Sun je i film Stevena Spielberga, pa moram da pitam: koji vam je omiljeni film Spielberga, osim „Empire of the Sun” naravno?

Obožavam Ready Player One, jedan od Spilbergovih novijih filmova. Moj sin ga stalno gleda i koncept je neverovatan. Spilberg je baš pogodio taj osećaj ulaska u metaverzum.

Moj sin je čak želeo da bude filmski reditelj, pa je napravio malu kutiju za Spielberga, sa svojim kratkim filmovima i šourilom. Tokom pandemije živeli smo u severnoj Kaliforniji, u drvenoj kući na ogromnom imanju, i on je tamo snimao male filmove, pravio polaroide i sve ostalo.

Imali smo kontakt u Los Anđelesu koji poznaje Spilberga, pa smo zaista poslali tu kutiju njemu. Moj sin je tada imao možda osam godina, a unutra je bio njegov mali „rediteljski portfolio”.