Foto: PromoKnjiževna kritika se slaže da je Erik Vijar trenutno ne samo najbolji pisac svoje generacije, već i da spada u sam vrh francuske književnosti danas.
Ovim upečatljivim pohvalama obasipa ga već od prvog romana, Konkistadori, posle kojeg su došla dela Tuga zemlje: Priča o Bafalo Bilu Kodiju i 14. jul, koja su mu donela i značajna priznanja.
U Francuskoj se književnosti definitivno potvrdio 2017. knjigom Dnevni red za koju je dobio i najprestižniju nagradu – Gonkur.
Zatim je stigao Rat siromašnih 2019, koji je ušao u najuži izbor za Bukera, a tri godine kasnije i Častan izlaz.
Ova poslednja tri romana od nedavno su dostupna i čitaocima u Srbiji koji se mogu iz prve ruke uveriti da književna kritika u ovom slučaju nimalo ne preteruje.
Na srpskom ih je, u prevodu Melite Logo-Milutinović sa francuskog, objavila Akademska knjiga iz Novog Sada, u čijoj će organizaciji u saradnji sa novosadskim Međunarodnim festivalom Prosefest i Francuskim institutom Erik Vijar biti gost od 25. do 29. septembra.
Vijar (1968) je pisac koji bira teme iz istorije, ali ne one opštepoznate svima, ili bar najdostupnije i laicima, nego upravo one koje su naizgled sporedne, ali koji čine njenu srž.
Možda bi se najpreciznije moglo reći – teme iz skrajnute istorije, zatajene standardnoj radoznalosti čitalaca koja se zadovoljava onim što joj je dostupno.
Vijar, međutim, traga po arhivima, lista svedočanstva i dokumente, spise, razgovore, izveštaje, uočavajući one detalje koji promiču i najbudnijem oku: inspirisan tim sitnicama stvara svoje knjige koje ne naziva romanima već – hronikama.
Nepatvorenim, kristalno čistim književnim delima, ispisanim zavidnim poznavanjem jezika, tananim vođenjem radnje i, iznad svega, suspregnuto moćnim moralnim stavom.
Koji se ne čita samo između redova, već se priklanja subjektivnosti, podržanoj istorijskom potvrdom.
U svojim hronikama Erik Vijar govori o istoriji ljudskog nasilja u najrazličitijim vidovima, od pojedinačnog do kolektivnog, i o dugoj povesti bogatstva i nemaštine.
U Dnevnom redu glavna tema je priklanjanje bogatih industrijalaca Hitleru 1933; u Ratu siromašnih buna 1524. u Nemačkoj, u kojoj učestvuje i mladi teolog Tomas Mincer.
I, najzad, u najnovijem delu – Častan izlaz.
Vijar piše o ratu Francuske u Indokini, u prvoj polovini 1950-ih godina, dok je Indokina bila još njena kolonija.
Samo iz ovih uzgrednih opaski, jasno je da je Vijar na strani potlačenih, u svim vremenima, i na svim prostorima u kojima je filozofija jačeg određivala tokove istorije.
O svemu tome, i o današnjem svetu, iz takve perspektive, sa Vijarom je vođen (imejlom) za Danas i ovaj, ekskluzivni razgovor uoči njegovog dolaska u Srbiju.
* Izabrali ste istoriju kao izvor moćnih tema. Da li se u savremenom svetu može izbeći istorija moći?
– Svakoga dana, sve više, moćnici sveta nam prete. Naša je sloboda sve manja, topi se, i polako postaje formalna, prividna, nesigurna. Bogatstvo jednog industrijskog magnata kakav je Mask danas je superiornije od bruto društvenog proizvoda Ukrajine, i to ne može a da ne utiče na naše mogućnosti akcije i naših načina spoznaje stvarnosti.
Ako već želi da iznova opisuje istrošenost sveta ovakvog kakav je, a s obzirom da ne možemo obilaziti hodnike banaka na Vol stritu i kancelarije SpaceX onako kako se Prust šetkao kroz pariske salone, onda književnost zauzvrat može da se okrene prošlosti. I, budući da postoje arhive, mi pisci možemo da se nadamo da ćemo pronaći pukotine i načine na koje ćemo uspeti da se kroz njih ušunjamo u intimnost velikih. Da se upletemo u tkivo njihovih interesa, da prelistavamo pribeleške, njihovu korespondenciju, da čitamo preko njihovih ramena.
U Časnom izlazu tako mogu i da ispričam sastanak administrativnog komiteta jedne velike banke i njeno licemerno učešće u ratu u Indokini. U Zločinu i kazni Dostojevski je u negdašnje doba opisivao ubistvo jedne stare lihvarke i zamršeni put savesti krivca, jednog bivšeg studenta za njeno ubistvo. Ali u stvarnosti nije student taj koji ubija svoje poverioce i zajmodavce, nije prezaduženi student taj koji ubija bankarski sistem! A jeste interesantno pratiti način na koji se bankari sa svoje strane trude da nas unište.
*Danas smo svedoci da oligarsi vladaju svetom. Čime ih književnost može razotkriti?
– Na početku moje knjige Častan izlaz krenuo sam od jednog vodiča za putovanje u Indokinu, koji su mu preporučili. Kao svi vodiči za putovanja, i ovaj poseduje mali rečnik kako bi turisti mogli da se snađu. Ali čitajući prvi put taj turistički priručnik za konverzaciju, bio sam iznenađen autoritativnim tonom: „Podigni krov, spusti krov, vozi u banku, vozi na plantažu, vozi u hotel“. Nijedna jedina uljudna reč. Tokom francuske kolonizacije mogao si, dakle, da putuješ u Vijetnam a da Vijetnamcima ne postaviš nijedno jedino pitanje. Već samo da im naređuješ!
Pisanje je sredstvo da se kradom ušunjamo i u tu skromnu leksiku, da je osluškujemo, da se sagledamo u njoj, da bismo, kroz nasilje kolonizacije, malo bolje dešifrovali duboko asimetrične odnose koji danas određuju ustrojstvo sveta.
* Da li je to glavni razlog zbog koje pišete hronike, a ne romane ili novele?
– Časni izlaz počinje posetom inspektora rada jednoj Mišlenovoj plantaži kaučuka u Indokini. Inspektori obilaze moderna postrojenja, dolaze u kontrolu plantažera, a ovi sa njima igraju veliku igru. Ali na kraju cele priče, šta inspektori otkrivaju u skrajnutoj prostoriji, moguće ostavi? Jednog radnika u lancima, i gotovo na samrti.
Naravno, izveštaj kojim sam inspirisan verno je ispričan, i potpuno predočava činjenice kojima ja nisam dodao ni slova, ništa izmislio nisam! Ali učinilo mi se da je bolje da te užasne scene koje sam otkrio upotrebim tako što ću ih ja ispričati, opisati ih, preneti ih u jedan drugi jezik, drugačiji od onoga kolonijalne birokratije. Jezik u koji sam potpuno proniknuo.
Dakle, dok sam, sa moje strane iznova ispisivao tu epizodu, osećao sam da ne mogu da se zadovoljim time što ću sa inspektorima rada samo projuriti kroz plantažu, već da je moj zadatak da u to unesem nešto od sebe, od nas, kao što nas Džozef Konrad, u Srcu tame, obavezuje da idemo protiv rečne struje i da je pratimo, u slomljenoj savesti Kurta, meandrima kolonijalnih zločina, pre nego što se na trenutak ne zaustavimo, preneraženi, kao gromom ošinuti, na samom dnu tog ludila. Kao uhvaćeni u zamku našeg sopstvenog ništavila.
* Na koje se načine danas brani istina?
– Jedne noći tokom jednog leta, u planini, moji prijatelji i ja smo videli kako prolazi Starlink. Konvoj satelita kroz noć pradavnih vremena. Naša granica dopuštenog se opet zatvara. Satirični ton mojih knjiga, koji mi dolazi prirodno, možda je jedan oblik odbrane, jedini način na koji još možemo da pojmimo dimenzije moći koja nas široko opkoračuje.
* Provodili ste mnogo vremena u arhivima. Kako ste za vaše knjige birali ona važna svedočanstva?
– Moje knjige izranjaju iz impulsa. Jedna fotografija, jedan odlomak iz korespondencije, jedna filmska scena… odjednom mi zadržavaju pažnju, i ja im se prepuštam. Na primer, pošto sam naleteo na američku televizijsku emisiju Meet the press u koju je 1951. bio pozvan čuveni francuski general De Latr de Tasinji, ja sam preleteo preko nje ne očekujući da ću o njoj pisati. Ali je, istog trena, jedan detalj privukao moju pažnju; kako može da se govori tako loš engleski a biti pozvan u jednu američku emisiju da se u njoj debatuje pred milionima televizijskih gledalaca! U ponekim trenucima emisije jedva da se razume šta to on kaže! To je jedna potpuno neverovatna scena, komična scena! I koja rađa neodoljivu želju da se o njoj piše. Ali tek dok sam je pisao shvatio sam njenu dubinu, bolje razumeo šta znači ta emisija…
A znači da je u stvarnosti nevažno da li general De Latr govori engleski ili ne, jer je on jednostavno samo jedna obična marioneta u američkim rukama. Njegov loš engleski obelodanjuje njegovu ulogu statiste. Nema ama baš nikakve potrebe da on zna engleski; pitanja koja su mu postavljana su već kompletna, zatvorena, ona već sadrže odgovor.
Eto kako detalji, čak i komični, mogu da se pokažu značajnim, otkrivalačkim. U toj epohi, Sjedinjene Države su već suštinski finansirale rat, i one su inicijator turneje generala De Latra. Americi je bio neophodan jedan vrsni francuski general da podrži njihovu politiku, i najmanje im je stalo do toga što je njegov engleski grozan!
* Koliko ste dugo radili na hronici „Častan izlaz“?
– Ima više od desetak godina kako sam počeo da pišem Častan izlaz. Istraživao sam različite fondove arhiva. Imao sam uspeha sa zvaničnim izveštajima sa generalnih skupština Banke Indokine, i jednog velikog broja preduzeća koja su bila aktivna u francuskoj Indokini. Nisam znao precizno šta će iz toga proizaći, i šta ću sa tim da uradim, nedostajalo mi je da se polako upoznam sa jezikom finansija, sa njegovim eufemizmima, sa imenima protagonista, njihovim ulogama. I, tako, tokom dugih godina, čitao sam, i iznova čitao izveštaje sa tih generalnih skupština, onako kao kad prelistavate knjigu. Često praktikujem upoznavanje sa dokumentima koje ću analizirati, ispitujem prve i potonje impresije o njima. Dokumente čitam kao da su romani, puštam da mi pažnja luta, da se nevoljno i nenadano provuče, a imam poverenja u ono što me zbunjuje, što me provocira i uzbuđuje.
I, eto, u toku mojih čitanja, neprestano sam naletao na iste ličnosti, na iste one figure koje sam pronalazio u svim savetima administracija. To su bili uvek isti tragovi koje sam pratio, i kojima sam, poput Jozefa K. u Procesu, neprestano išao kroz iste kancelarije, iste hodnike! Počeo sam da zapisujem njihova imena, da primećujem da često među njima postoje porodične veze i, onda, odjednom – konstatujem da indokineska društva imaju često svoje sedište u istom arondismanu u Parizu i, štaviše, u istoj zgradi, u Bulevaru Osman 96.
Potom odlučujem da se udubim u tu zgradu, i da zavirim u nju, onako kako Perek u Životu: uputstvo za upotrebu priča o onome što se dešava u Ulici Simon-Kribelije 11. Samo što zgrada u Bulevaru Osman 96 nije izmišljena, ona nije fikcija. Ta zgrada oduvek postoji. U njoj su nebrojeno puta održavani sastanci na kojima se igralo sa sudbinom francuskog kolonijalnog carstva. Za Vijetnamce, Bulevar Osman 96 je pomalo nalik sedištu komandanture.
* Mislite li da pisac mora biti objektivan? Da narator ne sme da se podsmeva onima o čijim osobinama, i o čijem ponašanju priča?
– U Doživljajima dobrog vojnika Švejka Jaroslav Hašek priča istoriju jednog poštenog vojnika, naivnog i nesposobnog, tokom Prvog svetskog rata. On je jedini od likova u romanu koji veruje u pobedu Austrougarske! Švejk će čak da bude i pritvoren jer je javno pokazao svoj entuzijazam pred jednim oglasom o opštoj mobilizaciji! To je, međutim, satirični roman i, bez sumnje, jedna od knjiga koja sjajno svedoči o Prvom svetskom ratu i o njegovoj zapanjujućoj apsurdnosti. Satirični ton Jaroslava Hašeka nije, dakle, samo način zadirkivanja vlasti, to je takođe i način da se jasnije sagledava i da se bori protiv izveštačene ozbiljnosti standardnih brbljarija.
U Časnom izlazu prepričavam zasedanje u Nacionalnoj skupštini koje se od 19. oktobra 1950. održava posle jednog vojnog poraza, bolnog po francusku vojsku. I vi jeste u pravu, u tom poglavlju može se poverovati da se ja rugam, da preterano podvlačim rečitost i nadobudnost govornika, da se podsmevam dosadnim ritualima, konformizmu, jednom apstraktnom političkom govoru i, u takvom kontekstu, skoro nepristojno. Međutim, to je poglavlje rezultat mog istraživanja terena. Kad sam bio mnogo mlađi, zbog jednog rada na univerzitetskoj tezi (koju nikad nisam završio), proveo sam duge mesece u Nacionalnoj skupštini radi istraživanja, posmatranja, vođenja razgovora. Moje poglavlje o Parlamentu je ne samo verno zvaničnom vladinom Službenom listu, već detalji dolaze direktno iz mojih opažanja. I, zatim, zanimljivo je kako bi odjednom, kad se piše, baš trebalo biti pun poštovanja, kako bi trebalo ne upuštati se u pojedinosti onoga što se, ipak, u stvarnosti ponavlja, ne ismevati ono čemu se celi svet smeje. Svako od nas je bar jedan put prisustvovao nekom skupštinskom zasedanju i, čak i da nisi izvorna opozicija, izveštačena strana skupštinskih zasedanja pri svemu tome ipak bode oči.
Ispričati taj patetični, pompezni aspekat, objasniti te šuplje govore, izveštačena obećanja, to znači tragati da se što bolje uhvati nedemokratska komponenta parlamentarnog života, njegova mehanička komponenta, beskorisno stranačka, prepredenjačka, u odnosu na Švejka.
* U „Ratu siromašnih“ vaš je junak Tomas Mincer, u „Dnevnom redu“ to su industrijalci i bankari koji su pomogli Hitleru da dođe na vlast. Mnogi od njih postoje i danas, i još su bogatiji i uticajniji. Posle svega toga, verujete li u jednakost među ljudima?
– Rukopis je taj koji odlučuje. To treba imati u vidu. Scena sa industrijalcima u Dnevnom redu je došla u jednom dahu. Bio sam namagnetisan tim sastankom na kojem su najveći nemački industrijalci, 20. februara 1933, bez oklevanja postali pristaše nacista. U pitanju su bili njihovi privatni interesi, ekonomski interesi koji su ih vodili, i amoralno oslobodili svih skrupula.
Ili, ako je jačanje njihove moći i njihovih profita elementarni zakon poslovnog sveta, onda bi na današnje preduzetnike trebalo gledati sa nepoverenjem. Jer, ovi su mnogo moćniji nego oni od juče.
Ali jednakost među ljudima jeste stvar drugačije prirode. Godine 1789. jednakost je prvi put proklamovana. To je ta jednakost iz koje je proizišla sva moderna književnost; svi Balzakovi junaci, gomila Zolinih likova i Dikensovih likova kojima se ne zna broj, svi oni izviru iz Deklaracije o pravima čoveka.
Proklamovanjem jednakosti među ljudima celo čovečanstvo moglo bi da uđe u roman! Oh, naravno, treba podosta vremena da jedna radnica postane heroina neke knjige, ali pošto je jednakost obnarodovana, književnost se menja, njiše se, čak se i rukopis menja. A proza koju su izmislili Balzak, Džejn Ostin i, znatno kasnije, Ričard Rajt, postali su polako-polako jezik jednakosti.
I Švejka, takođe. Tu strahovitu ironiju Jaroslava Hašeka ta je jednakost učinila mogućom. Bez nje, Hašek bi bio proganjan, osuđen na anonimnost, kao što je to slučaj sa autorom Života Lazarčića sa Tormesa i njegovih zgoda i nezgoda u vreme španske Inkvizicije. Ali u Hašekovom humoru, kao u Dikensovom humoru, ili u realizmu Tolstoja, jednakost se širi. I tako, u tom sirotom vojniku, kao u malom engleskom siročetu ili ruskoj preljubnici, mi smo ti koji se smejemo i mi smo ti koji plačemo, svi oni smo mi, u svojim malenkostima i sa svojim nesrećama u meri u kojoj je to moguće. Jer, svi mi smo jednaki, jer svi smo isprepletani, i niko od nas, u suštini, nije ništa vredniji od Olivera Tvista, Ane Karenjine, ili Švejka!
Gost Novog Sada i Beograda
Erik Vijar će na poziv novosadskog Međunarodnog festivala proze – Prosefesta, IK Akademska knjiga i Francuskog instituta gostovati u Novom Sadu i Beogradu od 25. do 29. septembra. U Kulturnom centru Novog Sada 26. septembra u 19 sati održaće se književno veče na kojem će Vijara publici predstaviti pisac Dragan Velikić. U sredu, 27. septembra u 12 sti, u Karlovačkoj gimnaziji, Vijar će o svom opusu razgovarati sa najboljim gimnazijalcima. U četvrtak, 28. septembra u 19 sati, u Francuskom institutu u Beogradu, njegova dela će biti predstavljena beogradskoj publici. Sa Erikom Vijarom će razgovarati pisac Vule Žurić.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
