INTERVJU Goran Marković: NISI NADLEŽAN je rečenica koja ga je porazila i od koje se nije oporavio

I mada se jubilarno izdanje novosadskog festivala odvijalo pod senkom tragedije šesnaestoro sugrađana i represije vlasti, ali i u znaku snažne podrške studentskim protestima koju su uputili svi učesnici festivala iz zemlje i regiona, neke predstave su se pokazale uzbudljivim i aktuelnim, kao i „teatar“ koji se mesecima dešava na ulicama, i ispred zgrade Srpskog narodnog pozorišta.

A „Beogradski trio“ je pred našu publiku stigao kao koprodukcija Teatra “Anton Podbevšek” iz Novog Mesta i Cankarevog doma iz Ljubljane, pored nagrade za najbolju predstavu zabeležio je još tri priznanja – za ulogu glavne junakinje Gaji Filač pripala je Sterijina nagrada iz Fonda “Dara Darinka Čalenić” za najbolju mladu glumicu, Duo Sajlens poneo je nagradu za originalnu scensku muziku, a Barbara Rogel za scenski govor.

Podsećanja radi, bestseler roman Gorana Markovića 2019. bio je u najužem izboru za 65. Ninovu nagradu, doživeo je šest izdanja, i u međuvremenu je preveden na francuski, italijanski i slovenački jezik. Glavni junak priče kojom nas Marković vodi kroz mračno doba rezolucije Informbiroa s kraja četrdesetih godina prošlog veka je Lorens Darel, pisac koji je obeležio svetsku književnost 20. veka, a tada je bio jedan od službenika Britanske ambasade u Beogradu.

Na neskrivenim referencama na njegovo remek – delo, roman „Aleksandrijski kvartet“, Marković je ispisao dramatičnu storiju o ljubavnom trouglu koji se događa u udbaško vreme  – Darelovu avanturu sa ženom koja će, kao i njen muž, visoki komunistički rukovodioc, završitu na Golom otoku…

I mada „Beogradski trio“ žanrovski pripada melodrami, brojni čitaoci, a i kritika, doživljavaju ga kao par excellence politički roman, koji kroz doba Informbiroa i golootočke strahote umnogome objašnjava i ono što danas živimo.

U razgovoru za Danas Goran Marković govori o pozorišnoj verziji „Beogradskog trija“, zbog čega umetnike iz Slovenije danas intrigira ova priča, sadašnjoj vlasti u Srbiji koja razara celu državu i bori se protiv svog naroda, Vučićevim batinašima koji biju za pare i po malo iz zadovoljstva, krađi izbora u Kosjeriću i Zaječaru, studentima u blokadi koji su nam vratili ljudskost i dostojanstvo…

Kako ste Vi doživeli svoj roman na sceni i nagrade koje je ponela predstava „Beogradski trio“?

– Ja prvo nisam očekivao da se od jednog epistolarnog romana, sastavljenog od samih dokumenata (pravih i izmišljenih) može napraviti pozorišni komad. Zato, kada me je Matjaž nazvao i predložio mi da pozorište “Anton Podbevšek” iz Novog Mesta to pokuša, ja sam bio prvo začuđen a onda i rezervisan.

Pristao sam ali nisam želeo da mu se mešam u posao i do prvog gledanja predstave na Korčuli nisam znao ništa o njihovom radu. Kada sam video šta su napravili bio sam stvarno prijatno iznenađen i autoru dramatizacije priznao kako ja ne bih uspeo ono što je njemu pošlo za rukom.

Da li je malo neobično što je „Beogradski trio“, koji je lokalna priča čija se radnja događa u našem gradu u vreme Informbiroa, prvu i za sada jedinu pozorišnu verziju doživeo upravo u Sloveniji, čiju epohu nisu obeležili Udbaši i Goli otok kao kod nas i u Crnoj Gori?

– Ne biste verovali koliko je tamošnja javnost zainteresovana za ono što je prethodilo njihovoj mladoj državi. Za one mlađe iz ansambla „Beogradskog trija“, pozorište iz Novog mesta je obezbedilo nekoliko istoričara koji su ljudima objasnili o čemu se tu radilo, zatim su svi organizovano otišli na Goli otok da bi sve to videli svojim očima i, najzad, tamo su snimili nekoliko kadrova koji su ušli u predstavu što meni, koji sam dvadeset godina pokušavao da na tu temu snimim film, nikada nije uspelo.

Na kraju, kostimi su urađeni u Parizu?! Postojali su, dakle, velika volja, entuzijazam i ulaganja koji su ugrađeni u taj komad. To je ujedno dobra prilika za poređenje sa onim o čemu sam govorio u odgovoru na prethodno pitanje.

Slovenija je i sada društveno i politički odavno izvan nas i našeg košmara, više od dve decenije je u Evropskoj uniji, pa se nekako logično nameće pitanje u čemu je reditelj Matjaž Berger video kopču Vašeg romana sa sadašnjim vremenom, i zašto je za njega ta priča danas aktuelna i važna da se pokaže publici?

– Ne bih da govorim u njegovo ime. Njega je, možda, privukla sama priča. Ili žanr melodrame? A moguće je da ga je fascinirao i sam fenomen jednog sasvim drugačijeg, „originalnog“ koncentracionog logora u kome su, za razliku od nemačkih konclogora ili sovjetskih gulaga, glavni mučitelji bili sami zatočenici koji su bili prinuđeni da kinje svoje sapatnike.

Šta je Vama najuzbudljivije u ovoj predstavi, i da li ste možda Vi razmišljali o tome kako bi „Beogradski trio“ izgledao na našoj sceni?

– Na izvođenju u Novom Sadu je sve vreme u gledalištu postojala velika napetost. Publika je bez daha pratila zbivanja iako je i sama morala znati većinu istina o fenomenu Golog otoka. Možda ih je i ljubavni zaplet, trougao, nekako obuzeo. A moguće je da su glumci bili nekako magični. Posebno Gaja Filač, mlada glumica kojoj je ovo prva nagrada. Inače, ona je ćerka mog prijatelja, tragično preminulog direktora fotografije Vilka Filača.

Glavni junak romana, Lorens Darel, u svojim autentičnim prepiskama opisivao nas je kao zabrinut i zastrašen narod koji je stalno pod prismotrom, pod policijskim terorom i cenzurom svake vrste…Zbog čega, s malim pauzama, stalno živimo pod nekom političkom represijom, obespravljeni i siromašni, dok naše „poglavice“, kako Darel naziva Tita u konspirativnim dopisima i piše, zavaljeni u luksuzne limuzine nesmetano pljačkaju državu, institucije, građansku slobodu…?

– Postoji jedan izuzetni dokumentarni film o Americi, viđenoj kroz nasilje u seksu, znamenitog francuskog dokumentariste Fransoa Rešenbaha, koji se zove „Seks O’Clock U.S.A.“ On počinje dugačkom šetnjom kroz jedan američki zatvor, od jednog do drugog robijaša, sa samo jednim pitanjem: „Zašto se osuđeni“? Svi zatvorenici imaju isti odgovor: „Zbog silovanja“. Poslednjem u nizu postavlja se i dodatno pitanje: „Zašto ste to učinili“? On odgovara: „Zato što je ona tako volela…“ Možda je u tome odgovor na vaše pitanje.

Da li bismo danas živeli ovo što živimo da je doba Informbiroa i Golog otoka politički i društveno artikulisana, i da nije ostalo pod „plinskim svetlom“ naše istorije?

– Plinska svetlost nas upravo osvetljava. Ovo što nam se dešava je, sasvim je moguće, uvod u doba koje je strašnije od Golog otoka. Još pre godinu dana sam pomenuo kako je gradnja takozvanog „Nacionalnog stadiona“ verovatno predviđena i za neke druge namene, u kojima će biti potreban duži boravak posetilaca.

Mnogo godina ste posvetili istraživanju Golog otoka, razgovorima sa preživelim logorašima i logorašicama, ali, nažalost, niste uspeli da snimite taj film. Koliko film može da pomogne u razumevanju istorije, u lustraciji i katarzi?

– Može, naravno. Nije u moći da učini bilo šta praktično, da utiče na poredak stvari, ali film ima posla sa dušom i tu čini veoma važne, dubinske promene.

Kako biste Vi uporedili tu epohu sa ovom savremenom, po čemu nam je ono što smo doživeli u doba Miloševićeve represije, a posebno sa ovim režimom u ovih trinaest godina, identično sa informbirovskim strahotama?

– Informbirovske strahote su razarale pojedince i njihove bližnje a ovi sadašnji razaraju celu jednu državu. Tito se borio proriv staljinista a ovaj se bori protiv svog naroda. Jugoslavija je ipak bila država a mi sada živimo u brlogu koji kontroliše jedna kriminalna organizacija.

Ima li sličnosti između vređanja, ponižavanja i špaiira kojima su dočekivani golootočki osuđenici sa napadima vlasti, njenih batinaša i botova na studente u blokadi i građane koji protestuju sa njima?

– Nema. Golootočani su mučili jedni druge da bi preživeli a Vučićevi batinaši biju za pare. I po malo iz zadovoljstva. Ipak, od njih i bednika koje nazivamo botovi, još gori su oni koji pristaju da za novac glasaju, čineći najnemoralniji čin koji je moguće zamisliti.

Šta je, zapravo, šatorsko – klozetski projekat „Ćacilend“, da li je nešto slično zabeleženo u nekoj evropskoj zemlji?

– Ne znam, nisam nigde naišao na nešto tako. Biće da je razlog postojanja te bizarne naseobine – tiraninov strah. Taj ološ, koji sebe naziva „studentima“, pruža mu iluziju da nikada neće sići sa vlasti, da će preživeti sveopšti narodni gnev, da će se nekako provući. Prija mu okruženje bandita sa severne tribine na kojoj je njegov mozak konačno formiran. Sa svojima je.

Kako ste Vi doživeli izbore u Kosjeriću i Zaječaru, da li tolika mobilizacija policije, posebno privatne službe bezbednosti i čitavog arsenala za krađu glasova govori o tome da naš predsednik i njegova ekipa ne prihvataju da mirnim putem i voljom birača odu sa vlasti?

– Jasno je konačno da njegov silazak sa vlasti ne može biti obavljen na civilizovan, ljudski način. Tu će morati da radi ono što narod naziva „govnjiva motka“. Zato što se on ničim drugim ne bavi nego smišljanjem kako da ostane na vlasti. Lažima, izbornom krađom, ucenama, kupovinom ljudi.

To je jedina nauka kojom se on i njegovi bave. Ne preže ni od čeka, ogrezao je u kriminalu. Ponekad mi se čini da glupave odluke ne donosi on nego njegovi naredbodavci iz mafije.

Deo akademske zajednice, studenti i građani pod parolom „Fakulteti na raskrsnici, trenutno danonoćno protestuju ispred Vlade Srbije. S druge strane, Vučić najavljuje da će „država uskoro birati trenutak kada će u potpunosti da zavede red u zemlji“. Možemo li da očekujemo još veću odmazdu vlasti?

– Ko će znati šta se dešava u njegovoj glavi, ophrvanoj panikom i strahom za opstanak? Ako su ova hapšenja studenata i univerzitetskih profesora početak sveopšte torture, onda možemo očekivati svašta. Nadam se, ipak, da oko njega postoje koliko toliko razumni ljudi koji bi ga obuzdali. Možda onaj kameleon Dačić? Sada, kada je konačno doveo stranku na nivo SPO-a, možda bi on mogao biti taj koji će napustiti brod koji tone.

Kako vidite ono što su do sada uradili studenti u blokadi – da li prvi put u istoriji zaista imamo mogućnost da promenimo ne samo još jedan represivni režim nego i sistem, da ukinemo tu njegovu „bazu“ koju vuče još od udbaškog zastrašivanja i „poglavica“ u luksuznim limuzinama, kako je opisivao Darel?

– Najveća tekovina studentskog bunta je povratak ljudskosti. Vučić je radio na stalnoj podeli na „mi i oni drugi“, ali njegov najveći učinak je potpuno otuđivanje ljudi, iskorenjivanje osećanja. Stalna psihoza straha, ugroženosti, pretnje ne znam ni ja sa kojih sve strana, učinili su da se ljudi uvuku u sebe, zaborave na druge.

Studenti su odjednom učinili da svi mi plačemo od sreće, da OSEĆAMO. Počelo je GRLJENJE, davno zaboravljena aktivnost. Sada, kada je tiranin ugrožen, on poseže ponovo za nisiljem, sejanjem psihpze straha, pokušava da nas hapšenjima natera da strepimo. Ali taj metod više ne funkcioniše. NISI NADLEŽAN je rečenica koja ga je porazila i od koje se nije oporavio.

Štetočinska strategija protiv kulture

Oni koji su pratili Pozorje smatraju da bi Vaš govor na zatvaranju trebalo da uđe u njegovu istoriju. Koliko je možda i Vaš nastup uticao na to da najvažniji pozorišni festival u zemlji, zajedno sa Akademijom umetnosti, Egzitom i Šekspir festivalom ne prođe na pokrajinskom konkursu za kulturu, i da ove godine ostane bez para?

– Pa, ne bih rekao da je ono što sam rekao uticalo na tako rigidne i štetočinske odluke. Pre će biti da je to opšta strategija vlasti koja kulturu smatra glavnom opasnošću. Ne samo studenti i profesori, koje hapsi bez ikakvog razloga, već i celokupna kultura za ovu razularenu bandu predstavlja napast koje se po svaku cenu treba rešiti. Jednostavno, svako ko misli za njih je „državni neprijatelj broj 1“.