INTERVJU Nela Mihailović, dobitnica nagrade „Žanka Stokić“: Priče o politici me uznemiruju, ali ne mogu da ih ignorišem

Govorila je Nela o svojoj klasi bojkotovanoj na početku jer su svoje prve uloge izneli na sceni nacionalnog teatra, čija je sudbina da uvek bude neko iz vlasti na njegovom čelu. Nema problem da govori ni o porodici, naravno, u granicama, o svom odnosu prema kritičarima, kao i o zluradim komentarima prema njenim kolegama, umetnicima kada javno iznesu svoj stav o stvarnosti koju živimo…

Imali ste divne govore na svečanom uručenju nagrade. Govorili su između ostalih Tatjana Mandić Rigonat, Boris Pingović, Ljuba Bandović, vaš partner iz „Balkanskog špijuna“, koji vam je posvetio pesmu.

– Srednji deo pesme su moji lapsusi iz predstava sa njim (smeh). Boris Pingović je o tome govorio na dodeli, mada to znaju i sve moje kolege. Rekao je: „Ona je nekrunisana kraljica lapsusa u našem poslu i na tom tronu je već dugo godina“, pa dodao: „Međutim, ljulja ti se mesto“, aludirajući na Brnabićku. „Javljaju se neki elementi koji mogu lako da te svrgnu s tog prestola.“

Kako reaguju kolege kad napravite lapsus?

– Raduju se tome. Mi se uvek radujemo kad nam se desi nešto što nas na trenutak izbaci iz čvrste strukture, koju uvek imamo kada su dobre predstave. Kad izađemo na scenu to je to, i samo smo tu, a dođemo na nju, i bolesni, i zabrinuti, i umorni, i tužni i igramo nešto sasvim suprotno tome. Doživela sam tako, da mi koleginice dok izlaze na scenu kažu: „Uf, samo da se ovo završi. Molim te, obraduj me na sceni“. Obraduj me na sceni znači: „Aj pogreši nešto da se bar razgalimo i nasmejemo“.

Ako je komedija u pitanju, to je mnogo lakše jer publika to voli. Često shvati da se mi poprilično raspadosmo od želje da se smejemo i to nagradi aplauzom, ali teško je kad se to dogodi u drami. Ne samo meni jer nisam samo ja vlasnica lapsusa, svi oni greše, samo moje lapsuse najviše vole i reaguju na njih zato što ih iščekuju.

Kad se tako nešto desi u drami ili tragediji, to je strašno bolno. Šta tada urade mišići stomaka i kako se telo grči u želji da se ne nasmejete, a celo telo vam se smeje. Ali, nekim mehanizmima i snagom koncentracije moramo da nastavimo. Tako da svašta nama bude na sceni što publika ne vidi.

Koje lapsuse je u pesmu uvrstio Ljuba Bandović?

– Jedan je Šekspirov stih iz „Sna letnje noći“ koji je režirao Nikita Milivojević, reditelj iz Inđije. Ja treba da kažem „Otkud dođe amo sa najdalje međe Indije“. Naravno, ja punim glasom izgovaram „sa najdalje međe Inđije“, i sve staje u tom trenutku. Iz „Balkanskog špijuna“, pitaju me kao: „Da ti pomognem?“. Prvo podstanar, a onda ćerka, i ja treba oba puta da odgovorim „Neka hvala, sama ću“. Ja prvi put odgovaram „Neka sama, hvala ću!“. Katarina, ipak da bismo nastavili: „Mama, ali da ti ja ipak pomognem?“. „Neka sama hvala ću!“ . I, zato Ljuba Bandović dok govori tu pesmu dva puta to ponovi i kaže: „Ej, ženo, dva puta!.“

Šta vama lično znači nagrada Žanka Stokić?

– Ogromno zadovoljstvo i radost jednog trenutka u mom životu. I stvarno je trenutak u tom smislu što je to lepo i značajno priznanje baš zato što se dodeljuje kako piše u njegovom obrazloženju u trenutku glumačke i životne zrelosti i u punoj stvaralačkoj snazi. Samo ime Žanka Stokić, po kojoj je ustanovljena nagrada, pa redom sve moje koleginice glumice koje su je dobile, sama ta imena ponajviše govore o tome koliko je ta nagrada značajna.

Da li se desilo nekada da ste prema svojoj oceni odigrali nešto najbolje na svetu, bili uvereni da zaslužujete priznanje za to, a da je ono izostalo?

-Da, ali nikako ne polazim od toga da sam nešto uradila najbolje na svetu, pa da me zato treba i nagraditi i nije dobro tako misliti. Lepota ove nagrade je u tome što je za sveukupni rad, pa ako su me nekad i preskočili ili ako sam ja nekad mislila „Ovo je to“, a nisam dobila nagradu, evo to sve sada pokriva Žanka Stokić i zbog toga je posebno lepa.

Novinari često uz vaše ime dodaju prideve „nenametljiva“, „skromna“ i takav utisak ostavljate. Je li to hendikep za glumca?

– Očigledno da nije jer evo me tu gde sam. Trebalo je vreme. Činjenica je da je zbog toga možda moj put bio sporiji i možda samim tim i teži, ali sam ga ja potpuno intuitivno pratila smatrajući da on meni takav pripada i nisam razmišljala o tome koliko ga ja proizvodim svojom neprodornošću. Jednostavno, takav put je meni pripadao, a naoružana strpljenjem od malih nogu meni on nije teško pao. Ja sam samo znala oduvek gde želim stići, a koliko vremena za to treba i na koji način, to je do sklopa mog karaktera i možda nekih zvezda gore sklopljenih za mene. Meni nije žao što je išlo ovako. Oduvek sam stajala čvrsto sa dve noge na zemlji.

Mnogi glumci se nekad ponašaju, moglo bi se reći stidljivo jer im teško pada fotografisanje. Evo, i Vi ste mi rekli da bi vam bilo lakše da mi date tri intervjua, nego da se fotografišete. To se čini nespojivim sa vašim poslom.

– (Smeh)…Evo, ja na sceni mogu sve u tom smislu da nemam stida, nemam nikakav problem da pokažem i moje fizičke nedostatke. Nešto što u životu nikad ne bih obukla, obući ću na sceni jer to nisam ja. To je taj i taj lik i ja nisam glumica koja ima tremu. Nosi me uzbuđenje i ako se to zove trema, pokretačka je, ali imam tremu kada ja kao Nela Mihailović izađem na scenu i treba na primer da vodim program što se često dešava…Ja sam to toliko malo radila, jer tada imam strašnu tremu.

Uživam u igranju likova, to su neki drugi životi, drugi likovi, i negde i na nesvesnom nivou želim da sačuvam svoju intimu bez obzira na to što nisam jedna od glumica koja je krila svoj privatni život, jer se to sazna. Ali nikad mi nije bio problem čak i na te teme – suprug, ja, naša deca, da govorim. Rekao bi neko: „Pa, to je intima, a šta onda kriješ?“. Ja na sceni lično – to ne volim. Da se slikam kao Nela Mihajlović.

Rekla bih svakom: „Dođi i slikaj me dok igram, tad ne mislim da li mi je noga ovako, imam li negde viškove ili ne“. Na sceni sve mogu. Otuda ta moja strast prema poslu. Divno je na sat, dva biti neko drugi i igrati druge sudbine a,u stvari, sve vi to provučete kroz sebe i kroz ovaj posao sam svašta o sebi saznala – šta sve mogu da opravdam, šta sve pronađem u sebi. Kroz sve te uloge i učite, učite se životu, mudrosti u smislu da iako nešto pronađete u sebi, a da nije baš dobro to nositi sa sobom kroz ulogu istresete, a onda bez toga idete napred.

Kako reagujete na ocene kritičara?

– Desilo se da mislim da sam nešto jako dobro uradila, a da kritika to nije prepoznala. Ali sada, pa nek se ljuti svako koliko god hoće, njihove ocene mi nisu bitne. Prvo, odavno mislim da nema te kritike o kojoj sam slušala od mojih starijih kolega, koliko se to nekad cenilo, koliko se to iščekivalo, koliko je to određivalo put i pozorišne kuće i samog pojedinca glumca ili glumice. Danas to nije tako. Često su kritičari naklonjeniji nekoj kući, a drugoj nisu, a sve to pričam jer sam to doživela kao jako mlada. Cela moja generacija, kada smo devedesetih ušli u Narodno pozorište, kada je Aleksandar Berček postao upravnik, to pozorište je bilo bojkotovano.

Ne samo od kritike, nego i od publike jer je na čelo kuće došao neko iz vlasti koja je omražena, ali to je uvek pravilo i sudbina nacionalne kuće. E, tako bojkotovani, mi smo pravili velike predstave i uloge, a propuštali su ih mnogi. Ali, kad prođe vreme, u razgovoru sa kolegama iz moje generacije, shvatim da smo stekli veliko iskustvo, da smo očvrsli, shvatili da može nešto da bude dobro i da umemo da verujemo u to bez obzira na to što to neko ne prepoznaje i ne stavlja u prvi plan. Sada više ne čitam kritke, ali desilo se i da nešto uradim, a da neko od mojih kolega kaže „Pa, nije to nešto“, kao što se desilo da ja znam da nešto nisam uradila do kraja, a da doživim da reditelj koga veoma poštujem kaže: „Ovo je tvoja najbolja uloga“. Sve je to stvar ukusa. I, kod publike je stvar ukusa, čak i kod nas u branši. Nekom se nešto sviđa, nekom ne. Zbog toga se ja već godinama oslanjam na sopstveni sud i svoj osećaj.

Predstava „Balkanski špijun“ govori o virusu ludila i paranoje. Vidite li ih trenutno u našem društvu?

– Ima ih mnogo i mislim da je taj virus ludila i paranoje pretio da će odjednom da zgrabi celo društvo i da će nas sve progutati. Sreća, te je ostalo onih koji imaju dobar imunitet. Zdrav, a to je, gle čuda mladost. Mladi su nas pokrenuli i učinili to da se ljudi, koji su polako već upali u apatiju i ogorčenost trgnu. Ljudi su počeli da jačaju svoj imunitet snagom volje i sad je sve lakše. Duboko verujem u to da je virus pobeđen, da mora biti pobeđen jer se sada, procentualno, broj zdravih i zaraženih potpuno promenio u korist zdravih. U tom smislu smo na dobrom putu. Treba nam, a to čitavog života govorim u mom poslu, kao i u životu – strpljenje. Samo da ne iščekujemo brz rezultet jer sve što je brzo to je i kuso.

Imate neki predlog?

– Samo moramo izdržati i odoleti iskušenjima, već sada, posle sedam meseci je nastao trenutak koji je mnogo težak. Pre svega govorim o profesorima i prosveti, koji su se najbolje pokazali tokom ovih sedam meseci i stali uz studente na pravi način. Pokazali su da mogu da prevaziđu i izdrže mnogo toga, ali kad ti kao roditelj staneš i kažeš: „Ali ja nemam za decu“, e tu situaciju potpuno razmumem i to je granica, i to je sad ovaj trenutak. Moramo svi da pomognemo, kao što su juče na FDU studenti napravili bazar da bi prikupili novac za svoje profesore. Takvih akcija treba da bude više. Ja nisam u prosveti, pa još uvek ne brinem da li ću nahraniti dete.

Dobijam ja platu i samo je nisam imala sedam dana. Mi umetnici smo stali na nedelju dana misleći da ćemo, kako se to kaže, „povući nogu“ za sve one druge bitne žile kucavice ovog društva, kao što su EPS i Kolubara, koje moraju stati da bi sve stalo. Kad kultura stane, pa eto radosti ovim ćacijevcima ili kako se već zovu. Divno, nema kulture da se smaraju s njom, niti je razumeju, niti je vole, niti je žele u svom društvu i to pokazuju godinama unazad odvajanjem novca za nju.

Kako balansirate između javne uloge i uloge majke dve ćerke od kojih je jedna studentkinja, a druga je u srednjoj školi?

– Kad god pričam o mladosti, ja na neki način pričam i o svojoj deci i možda mi to daje legitimitet. Imam dete koje je prva godina studija i koja ove godine nije dala ni prvi kolokvijum. Kao majka ja bih volela da je ona ovu godinu završila, da uči i ona je to želela jer je upisala fakultet koji voli i htela je da oseti sve čari i draži prvog kolokvijuma.

Ili moja druga ćerka koja je u srednjoj školi treća godina, koja već promišlja šta će da upiše, a mi ne znamo šta će biti sa ovom sada generacijom. Ja, zaista, pričam iz pozicije roditelja koji sve te probleme promišlja u svojoj glavi, ali ne mogu da kažem: “ E, pa ja hoću bogami da moje dete završi prvu godinu. Dokle ovo, šta sve ovo znači? Ni ja nisam za Vučića, ali daj da nam deca završe školu“. To je sebično.

Čitate li zlurade komentare kada Vi ili neko od vaših kolega iznese javno neki politički stav?

– Čitam razne komentare i nema veze da li su to botovi, ko god da je to. Ne pogađaju me, jer u suprotnom ne bih o tome pričala. Ipak s onima što pišu: „Lako je glumcima uzimaju samo pare“; „Šta oni znaju, samo da glume, ako i to uopšte znaju“, „Šta se oni mešaju u politiku“ i tako dalje, s njima nikako ne bih ulazila u dijalog, ali mi je tužno sve to. Ja stalno objašnjavam da sam neko ko ima priliku da izgovori nešto jer sam javna ličnost.

Mogu da govorim u intervjuu za novine ili na televiziji i ja to smatram svojom odgovornošću prema ovom društvu, svojom obavezom. Ja bih najradije sedela sa svojim prijateljima i s njima eventualno pričala o tome. Ali i kad govorim o tome ja nemam nameru da nekog edukujem, ali imam nameru da kažem svoje mišljenje u koje sam potpuno uverena i u želji da će to neko da pročita i možda ću nekog da isprovociram da krene da misli malo drugačije.

Šta god da mi je zadatak, mislim da mi moj posao nalaže tu odgovornost, da izgovorim ono što mislim. Naravno da je legitimno da se neko sa time složi ili ne. Zbog toga govorim. A, je bih najrađe sad pričala o svakoj svojoj ulozi i samo o mom poslu, toliko mi se ne priča o politici. Inače, mi se o tome ne priča jer su to teme koje me uznemiruju, ali ne mogu da ih ignorišem.

Pouke Laneta Gutovića

– Divno mi je da spomenem Laneta Gutovića, ja sam s njim 18 godina igrala duodramu „Dogodine u isto vreme“ . Svet smo proputovali. On je već bio i u godinama i toliko dugo na sceni i činio je sve da me na njoj zasmeje. Kad smo se vraćali s jednog gostovanja pitam ja njega: „Da nismo preterali koliko smo se smejali?“, a on meni kaže: „O čemu ti pričaš – mi nismo kompjuteri, mi smo živi ljudi. Mi razmenjujemo sa publikom naše energije, naše trenutke strasti i povišenih osećanja. Nemoj nikad da zaboraviš da si živ čovek na sceni, nisi mašina koja treba savršeno da izgovori neki tekst i da tamo preko puta bude neko zadovoljan“. I, otada ja nemam problem sa lapsusima (smeh). Ja sam ipak dobra žena, ja volim da obradujem (smeh) – ispričala je Nela Mihailović.

Ukroćena goropad

– To je bila divna predstava i nenormalna energija kakvu samo mladost ima i ona je i napravljena na talasu energije mladih koji tek osvajaju pozorišne scene. Skoro su, kad je kovid bio, reprizirali snimak te predstave na RTS-u i kad sam je pogledala čula sam se sa svojom ekipom, sa Natašom, Borisom i Sergejem i rekla: „Znaš šta, pa mi smo bili fenomenalni“. Ja to zaista i dan danas mislim. To je vreme tog bojkota i to kritika nije prepoznala uopšte. Tad sam ih još čitala i iščekivala ih, a bila je to i moja prva profesionalna uloga. Izvesni kritičar je pisao o predstavi, toga se ne sećam, ali znam da je pisalo: „između ostalih igra i Nela Mihajlović“, a ja sam igrala naslovnu žensku ulogu. To me je tad sigurno pogodilo, zaboravila sam osećaj, ali znam da mi je teško palo. Mnogo kasnije taj kritičar je pisao o meni velike i divne kritike, ali je sve to manje bitno. To je bila divna predstava i bez obzira na taj trenutak o toj predstavi se i danas priča. Uvek treba biti i sačekati – kaže Nela Mihailović.