„Kao da me pogodio zemljotres“: Kako su učenici doživeli 18 meseci krize u Petoj beogradskoj gimnaziji?

Ovim rečima učenici Pete beogradske gimnazije opisali su kako su doživljavali školu i njenu svakodnevicu tokom perioda koji su obeležili blokada škole, neprodužavanje ugovora delu profesora koji su bili zaposleni na određeno, protesti đaka, njihovih roditelja i građana, direktorovanje Danke Nešović, suspenzije i otpuštanja nastavnika.

Nakon 18 meseci institucionalne krize u Petoj, organizacija Prijatelji dece Srbije je, na inicijativu Saveta roditelja te gimnazije, sprovela istraživanje o tome kako đaci vide stanje u školi i ostvarivanje svojih prava.

Istraživanje je sprovedeno u periodu od januara do juna ove godine, kroz fokus grupe sa 26 učenika iz 15 različitih odeljenja i sva četiri razreda, uz dopunski upitnik, koji je popunilo 23 učesnika.

Izveštaj donosi autentična svedočanstva učenika o školskoj atmosferi, kvalitetu i kontinuitetu nastave, bezbednosti, pritiscima, komunikaciji sa školom, javnom govoru o učenicima, kao i posledicama krize po njihovu dobrobit. Osim toga, obuhvaćena je i analiza dostupnog medijskog sadržaja, koji je korišćen za bolje razumevanje konteksta i povezivanje sa događajima koje su deca opisivala.

Nalazi pokazuju da učenici posledice krize ne prepoznaju samo u propuštenim časovima, već u tri međusobno povezane dimenzije: obrazovnoj neizvesnosti, emocionalnoj iscrpljenosti i dubokom narušavanju poverenja u institucije koje bi trebalo da ih štite.

„Učenička svedočanstva ukazuju na česte promene rasporeda, nedostatak blagovremenih informacija, narušen kontinuitet nastave, osećaj nesigurnosti, pritiske i izostanak podrške u trenucima kada im je ona bila najpotrebnija. Istovremeno, svedoči o tome da su učenici u uslovima krize razvili visok nivo samoorganizovanja, solidarnosti i građanske svesti. Organizovali su radne grupe, brinuli o školskom prostoru, učili o pravima i zakonima i, kako je jedan učenik rekao, počeli da ‘nose Ustav u rancu gde god da idu'“, piše u izveštaju.

„Svaki dan smo očekivali da li će još neki profesor da dobije otkaz ili da nas prebace u drugu školu, nisi znao gde ćeš, kad ćeš, šta ćeš. Bukvalno haos i stres“; „Ja bih možda rekla da je prisutan strah i kako među decom tako među profesorima“, svedočili su učenici o opštoj nepredvidivosti školskog života, svakodnevnom iščekivanju novih promena, strahu od daljih posledica po nastavnike i učenike, kao i mogućem izmeštanju nastave.

Đaci su opisivali i osećaj gubitka smisla obrazovnog procesa. Iznose utisak da škola već duže vreme ne funkcioniše kao zajednica učenja, podrške i razvoja, već kao prostor formalnog ispunjavanja obaveza.

„Rekla bih neprijatno, nelogično, loša energija, strana lica koja, deluje mi, ne bi trebalo da rade u školi, tužne face profesora koji su ostali i morbidna atmosfera“; „Trošenje vremena, dubljenje na glavi, besmislica, nije više ta škola, manjak poente, izgubljenost cilja“; „Sve što se radi, radi se samo pro forme da bi se reklo eto mi idemo u školu, idemo na časove“, pričaju đaci.

Opisali su i iskustva zbog čestih promena rasporeda, izostanka časova, nejasnih informacija, promena nastavnika i osećaja da obrazovni proces više nema kontinuitet.

„Mi smo promenili 17 rasporeda. Svake nedelje je bio novi raspored. Prvih pet rasporeda neki predmeti nedostaju, pa nemamo likovno pet nedelja… To je bio ‘živi’ pakao“; „Mi smo skoro svaki dan propuštali časove. Prve tri nedelje uopšte nismo imali srpski, nije bilo nastave. Par meseci smo samo jednom nedeljno imali srpski“; „Mi nismo imali matematiku cele godine. Imali smo tri časa, a od toga dva su bili testovi“; „Promene su sastavni deo života i biće ih uvek, ali smatram da ako od 17 profesora neko promeni 14, da je to veliki korak i veliki zalogaj za svakoga od nas. Smatram da je to teško, ali čak ne bi to sve toliko bilo teško da mi imamo neku podršku i tih istih profesora i te iste uprave škole“, neki su od komentara srednjoškolaca.

Pored izostanka kontinuiteta, učenici su posebno govorili o kvalitetu nastave i promenama u nastavnom kadru.

Kažu da deo novih nastavnika nije uspevao da uspostavi pedagoški odnos sa učenicima, pomogne u razumevanju gradiva, obrazloži kriterijume ocenjivanja ili obezbedi osećaj da škola zaista podržava njihovo učenje.

Đaci su pritom pokazivali visok stepen svesti o posledicama takvog stanja: problem nisu opisivali samo kao „lakše ocene” ili manje obaveza, već kao gubitak znanja, vremena i pripreme za dalje školovanje.

„Mene nervira što je upisano u dnevnik da smo imali 20 odsto časova koji su trebali da se dese u polugođu, a mi to uopšte nismo imali. Upisano je lažno stanje“; „Predmet koji mi je bio omiljeni u osnovnoj, za koji sam se toliko trudila i bila odlična, dođem na čas kod profesora koji sve prepisuje sa telefona, ne zna tri reči o predmetu da kaže“; „Idem u školu, izmorim se ceo dan, zato što sam samo sedela i ništa nisam naučila i onda dođem kući i sve to sama moram da učim jer pola nastavnika ne predaje“, pričaju đaci.

Istraživanje je pokazalo da je krizna situacija u školi imala snažan negativan uticaj na motivaciju za učenje: da situacija u školi veoma ili ekstremno negativno utiče na njihovu motivaciju za učenje navodi 78,3 odsto učenika, dok je 91,3 odsto reklo da ne dobija blagovremene informacije o organizaciji nastave, piše u izveštaju Prijatelja dece Srbije.

Učenici su govorili i o situacijama u kojima su pedagoško-psihološku službu doživljavali ne kao izvor podrške, već kao deo pritiska i kontrole.

„Psiholozi su na času odeljenskog starešine krenuli da nam prete da će da zovu tužilaštvo, Vrhovni sud, pretili nam zatvorom i socijalnom službom…“, „Direktorka nam je pretila da će da nas izbaci iz doma… Stalno nam je slala pedagoško-psihološku službu na časove, ali su oni bili na njenoj strani“,

Deca su opisivala i prisustvo i postupanje njima nepoznatih ili neidentifikovanih lica u školskom prostoru.

„Ide v.d. direktorka sa dva bodigarda. Zavodila je strah i trepet, kao ona je sad mnogo bitna. Još jedna stvar koja nas je plašila, odnosno više je neprijatno bilo – kada su dolazili iz MUP-a da nas prebrojavaju i pitaju koliko nas ima, ljudi koji uopšte ne rade u školi. Tražili su profesorima da potpišu koliko nas je na času, prekidali su časove, a vi kao slepi tumarate kroz mrak i molite se da ćete izaći negde“, kaže jedan učenik.

Drugi kaže da je, kad je počela druga blokada, „profesorka ušla i fizički je počela da se sukobljava sa nama jer su neki drugari crtali baner, ona je krenula da ih izbacuje napolje“.

U svojim odgovorima đaci ukazuju na izostanak neposredne komunikacije sa upravom škole i na ograničen prostor za izražavanje mišljenja.

Javne nastupe tadašnje v. d. direktorke učenici su doživeli kao nastavak komunikacije u kojoj im nije ostavljen prostor za odgovor, objašnjenje ili ravnopravno predstavljanje sopstvene perspektive.

U učeničkim odgovorima preovladava osećaj da su u javnosti prikazani kao neodgovorni, izmanipulisani ili spremni da nanesu štetu školi, dok su razlozi zbog kojih su se organizovali i njihova objašnjenja ostajali u drugom planu.

„U tom smislu, učenici su govorili o javnom etiketiranju koje su doživeli kao narušavanje časti, ugleda i dostojanstva. Posebno su isticali da su se u medijima pojavljivale tvrdnje koje su, iz njihove perspektive, kriminalizovale učenike ili ih predstavljale kao potkupljive, niskomoralne i nesposobne da samostalno artikulišu sopstvene zahteve“, ističe se u izveštaju.

„Direktorka je kad je gostovala na Informeru izjavila da smo mi učenici koji smo bili u blokadi, upadali u njenu kancelariju, nešto dirali po njenim dokumentima i lažno nas optužila. Mi smo sami blokirali vrata ka hodniku gde je njena kancelarija i gde su zbornice, stolovima, kako nas niko ne bi optužio da ulazimo. Takođe, postavili smo i redare kako niko ne bi mogao da uđe. Ti nastupi, pojavljivanje v.d. direktorke, bili su isključivo uvrede prema nama“.

Drugi učenik se nadovezuje: „Samo govori uvrede, laži, samo izmišlja“.

Ukazuju i da je stanje u školi nakon blokade u javnosti predstavljeno na način koji, prema njihovom viđenju, nije odgovarao stvarnom stanju prostora nakon njihovog izlaska iz škole.

„Pošto je ona tvrdila na Informeru da su joj hakovani podaci, kasnije dok još nije učenicima ni roditeljima bilo dozvoljeno da uđu u školu, ona je dovela ekipu Informera da oni snime razbacane kutije, pobacane papire, što nije bilo tako. Oni su inscenirali haos po školi, da bi mogli da prikažu nas kao problem. Kada se završila blokada, radna grupa za logistiku je organizovala veliko čišćenje škole. Sve je bilo popravljeno, doveli smo bravare da poprave i sve što je bilo pokvareno“.

Nadovezuju se ostali učenici: „Posle mesec dana od blokade, pojavljuju se slike pobacanih transparenata, gomile đubreta. Što nije istina. Postoje snimci i slike da je škola kompletno sređena posle blokade“.

„Mi smo zvali sanitarnu inspekciju da dođu pred kraj blokade, ali su oni odbijali da dođu. Oni su došli i zaključali školu i rekli da je nebezbedno i pokazali te slike kao dokaz, ali to je bilo nedelju, dve nakon kraja blokade. Mi smo tad bili u izmešteni u Osnovnu školu ‘Isidora Sekulić'“, jedan je od iskaza učenika Pete.

Nalazi istraživanja ukazuju da je dugotrajna kriza u Petoj gimnaziji značajno uticala na svakodnevnu dobrobit učenika, osećaj sigurnosti i doživljaj sopstvene budućnosti.

„U fokus grupama, učenici su posledice opisivali na više nivoa: kroz stalnu psihološku napetost, osećaj iscrpljenosti, bes, strah, razdražljivost, apatiju, ali i kroz telesne reakcije koje povezuju sa dugotrajnim stresom. Posebno se ponavlja osećaj da učenici nisu imali mogućnost da svoje reakcije izraze, obrade ili dobiju podršku u okviru škole, već su često imali utisak da se od njih očekuje da nastave ‘normalno’, kao da se ništa nije dogodilo. Dodatno zabrinjava to što su opisivali situacije u kojima njihove reakcije na stres nisu bile prepoznate kao očekivane posledice produžene krize, već su relativizovane ili tumačene kao preosetljivost. Takvi odgovori odraslih mogu dodatno produbiti osećaj usamljenosti, nerazumevanja i gubitka poverenja u školu kao prostor podrške“, ocenjuje se u izveštaju.

„Na mene je užasno uticalo. Nikad ovoliko nije bilo fizičke tenzije, teško disanje, taj neki neizdrž, na času sam toliko ljut, besan, a to ne mogu da iskažem, briga i strah za budućnost, šta ću još morati da istrpim. Kao da me pogodio neki zemljotres, kao da me iščupao iz korena, a ja učim da se snalazim“.

„Sve ovo oko škole jako loše utiče na mene, jer sam jako nervozna. Nekad ne mogu da se smirim jer me sitnice još više nerviraju. Dobijem neki napad koji ne mogu da objasnim“.

„Kad gledam naše slike pre i posle, sada smo svi ispijeni“.

Pored simptoma stresa i iscrpljenosti, srednjoškolci su govorili o osećaju nepravde, koja, po njihovom viđenju, nije apstraktna kategorija, već iskustvo koje povezuju sa svojim uspehom, vladanjem, odnosom odraslih prema njima, prekidom redovnog školskog života i gubitkom iskustava koja su za njih bila važna.

Đaci opisuju osećaj da im je deo školovanja „oduzet“, ne samo u akademskom smislu, već i u smislu pripadanja zajednici, vannastavnih aktivnosti, odnosa sa nastavnicima, učeničkog parlamenta i normalnog školskog života.

„Poseban oblik posledica predstavlja apatija. Učenici ne opisuju samo ljutnju ili strah, već i osećaj beskorisnosti i nemoći, naročito kada imaju utisak da se, uprkos uloženom trudu, ništa suštinski ne menja. Takav doživljaj je važan jer može imati dugoročne posledice po odnos mladih prema školi, institucijama i sopstvenoj mogućnosti da utiču na stvari koje ih se tiču“, zaključuju istraživači.

„Ogorčena sam, kao da nam je ukradeno nešto što nije trebalo da bude“; „Pretnje su mi izazvale stres. Prekršena su mi prava, upisali mi jedinicu, smanjili mi vladanje. Ta nepravda je uticala na moj uspeh i budućnost sigurno“; „Osećam se kao da mi je v.d. direktorka ukrala neka iskustva iz života“, neki su od komentara učenika.

Nalaze fokus grupa potvrđuju podaci iz upitnika: da aktuelna školska atmosfera izaziva snažan stres i nesigurnost, kroz ocene 4 i 5 na petostepenoj skali, izjavljuje 69,5 odsto učenika.

„Ovi nalazi ukazuju da posledice krize učenici nisu doživljavali samo kroz propuštene časove ili narušenu organizaciju nastave, već i kroz emocionalni teret produžene neizvesnosti, osećaj nepravde, gubitak poverenja i smanjenu motivaciju. Zato se oporavak školske zajednice ne može svesti na formalni povratak u klupe ili tehničku normalizaciju nastave. Iz iskaza učenika proizlazi potreba za institucionalnim prepoznavanjem njihovog iskustva: priznanjem da su bili izloženi dugotrajnoj neizvesnosti, da su njihove reakcije razumljive i da posledice koje opisuju zahtevaju ozbiljan odgovor odraslih“, ističu istraživači.

Napominju da takav odgovor podrazumeva dostupnu i nezavisnu psihološku podršku, obnovu redovnih školskih mehanizama, preispitivanje postupanja koja su dovela do gubitka poverenja i stvaranje uslova da učenici ponovo dožive školu kao sigurno, predvidivo i podržavajuće okruženje.