foto Birgit HupfeldTove Ditlevsen (1917–1976), rođena u Kopenhagenu, važila je dugo za književnicu koja se nije uklapala u književne krugove svoga vremena.
Ona je poticala iz radničke klase i pisala o usponima i padovima u svom životu.
Danas se smatra značajnim književnim glasom Danske i prethodnicom autorki poput Ani Erno i Rejčel Kusk.
Život je okončala izvršivši samoubistvo.
Šta je detinjstvo?
U svojoj studiji o istoriji detinjstva, medievalista-istoričar Filip Arijes je zastupao tezu o tome da je pri ovoj socijalnoj konstrukciji reč o ”pojmu” novog veka.
U srednjem veku su deca živela sa odraslima od onog momenta kada su mogla da opstanu bez majčine brige.
Tek u 17. veku je dete postalo predmet posebne odgovornosti i vaspitanja.
Na selu i u porodicama radnika je bio na snazi običaj da se deca što pre učine odraslima da bi bila radna snaga koja se samostalno brine o svojoj plati i hlebu.
Otuda i literarni opisi detinjstva potiču iz građanskog miljea.
To se u međuvremenu promenilo.
Tako je i sa detinjstvom Tove Ditlevsen, rođene 1917. u socijaldemokratskom radničkom miljeu Kopenhagena.
”Kopenhaška trilogija” – ”Detinjstvo”, ”Mladost” i ”Zavisnost” je njeno centralno delo.
U njemu ona portretiše ženu koja odlučuje da sopstveni život živi saobrazno svojim predstavama.
Ova trilogija je objavljena na preko 30 jezika i internacionalno je slavljena kao veliko književno otkriće.
Isprva je ”Kopenhaška trilogija” smatrana žanrom ”sećanja”.
I upravo kao sećanje kreću se knjige fragmentarno kroz privredne krize i detinjstvo kao vreme besposlice, jednu mladost u senci totalitarne susedne zemlje i pretećeg rata i, docnije, u posleratnim godinama, kroz potiskivanje onoga što se dogodilo.
Nigde u ovim pričama nema mesta za žene.
Svaki prostor, svako vreme pripada samo muškarcima.
Tove Ditlevsen je vrlo rano naučila da priče ne proističu iz sećanja, već iz kompromisa.
Ono što ona otkriva je literatura kao ”drugačija” priča, književnost kao sećanje na jedno iskustvo koje pak istorija rado potiskuje i zaboravlja.
Za vreme svog čitavog profesionalnog puta Tove Ditlevsens je teško podnosila i prihvatala sukobe između života i pisanja, između unutrašnjeg života osećanja i pozicije javne ličnosti.
Izvesne protivrečnosti su je pratile – od činjenice da je prilagođavala datum svoga rođenja, predstavljajući se mlađom no što je uistinu bila, preko intervjua koji su izazivali skandale u štampi i na televiziji.
Njeni čitaoci su o njenim pričama znali iz medija, pre no što su ih u njenim književnim delima čitali.
Njeno celokupno delo odiše osećanjem usamljenosti koje je, čini se, samovoljno odabrana pozicija.
Ona je patila od periodičnog psihičkog oboljenja, o kome piše u svom romanu ”Lica”(1968).
Paradoksalnim se čini da je zapravo pri boravcima na psihijatriji nalazila mir za svoje pisanje.
Mimo zavisnosti od medikamenata, autorka je docnijih godina svoga života bila zavisna od alkohola.
”Kopenhaška trilogija” je pokušaj da se sećanje na svoju telesnost uzme kao polazna tačka samoidentifikacije.
Tove Ditlevsen je autorka izvan literarnog establišmenta, jer je bila ispred svoga vremena time što je auto-performativno samu sebe upotrebljavala kao umetnički instrument i za to platila visoku cenu samoubistvom 1976.
Značaj ove autorke kao hroničarke životnih uslova radničke klase i feminističkog uzora je ogroman.
U postavci u Marštal teatru scenografkinja Lokeman je načinila jednu četvorougaonu pokretnu skelu sa plastičnim zidovima boje mleka.
Podesti se prostiru u vidu terase sa belim kockama, što bi trebalo da podseća na stan porodice Ditlevsen u kojoj roditelji i deca jedni druge gaze u teskobi prostora.
Edvin, stariji brat protagonistkinje, kaže ”ovde niko nije sam”.
Kroz mehaniku prostora ovde se zidovi, uvek u paru, kreću jedni ka drugima, realno sputavaju dramske figure i prete da ih zdrobe.
Ta simbolična igra širine i teskobe je alegorijska slika uzleta i padova u životu Tove Ditelvsen, kao i svih glumaca ove produkcije.
Tri životna odseka autorke igraju u alternirajućim ulogama Nafe Jana, Pia Hendler i Katrin Stermer.
Jana igra i drugaricu Ninu, Hendler igra i devojku dadilju. Stermer igra majku autorke i njenog poslodavca.
Na samom početku predstave i na njenom kraju ova tri lica dele isti tekst u nekakvom jedinstvu ličnosti iz kojih se replike izgovaraju kao iz jednih usta.
Tomas Rajzinger i Maks Rotbart u muškim ulogama – otac, brat, ljubavnik, muževi i lekari.
Sve su figure diferencirano predstavljene.
Samjuel Vuton je uživo izvodio elektronsku muziku.
Soundtrack teče praktično sve vreme predstave.
On proizvodi i šumove, zujanje, škripu, kucanje, zvonjenje, potmule udarce – čitav jedan tonski registar koji akcentuje osećanja protagonista.
Jedna interesantna postavka ”Kopenhaške trilogije” Tove Ditlevsen o životu u kome je autorka-junakinja imala četiri neuspela braka, abortuse, zloupotrebljavala droge i više puta boravila na psihijatriji.
Ovaj naslov za mnoge je remek-delo slavom ovenčane, u međuvremenu kultne autorke.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
