Izvođenje lika i dela Silvije Plat na filmu, sutra u SKC-u

Da je Silvija Plat postala popularnija svojom životnom pričom nego objavljenim pesmama, bilo je sasvim očigledno prošle godina kada je njena ćerka Frida Hjuz preko agencije „Sotebi“, ponudila na aukciji ljubavna pisma njenih roditelja iz doba najveće međusobne strasti, Silvijin špil marsejskog tarota, i štošta drugo… najmanje je bilo interesovanja za pisma koja su za predmet imala njenu književnost, a špil tarota otišao je po astronomskim cenama… Stoga nije čudo ni da njen lik najčešće zatičemo u biografskim dramama, od kojih je najuspešnija „Silvija“ Kristine Džef iz 2003, u kojoj se citiraju i njeni stihovi, kao i u romantičnoj drami „Veoma dobre devojke“, Naomi Foner, iz 2013. Silvija Plat se likom i delom pominje u sličnoj drami Ričarda Linklatera pod nazivom „Pre ponoći“; iz iste godine, u komediji Vudija Alena „Eni Hol“ iz 1977, komediji Džoela Galena pod nazivom „Ovo nije glupi tinejdžerski film“ iz 2001, u SF misteriji pod nazivom „Obećanje putovanja kroz vreme“ Krega Džesena iz 2016, u jednoj epizodi serije „Gilmor devojke“, Ejmi Šerman Paladino, iz 2000, „Zločinački umovi“, Džefa Dejvisa, iz 2018, a Lisa Simpson čita knjigu pesama Silvije Plat u epizodi „Homerlend“ iz 2013. Mnoštvo video isečaka biće povod, kao i osnovni materijal za priču o pozicijama koje stihovi Silvije Plat imaju u nasleđu konfesionalne poezije, kao i popularne kulture poslednjih pola veka.

Za naslovnu stranu knjige Gejl Krauter koja opisuje odnos Silvije Plat i En Sekston odabrana je glamurozna fotografija maksimalno doteranih rivalki u pesništvu, koje su svaki utorak, posle radionice koju je na Univerzitetu u Bostonu vodio Robert Lauel, na kojoj su čitale svoje pesme i svoj izraz približavale konfesionalnom modelu koji je on propagirao, odlazile u elitni hotel RIc-Karlton da uz po tri čaše martinija dalje raspravljaju o pesništvu, i da uživaju u osećaju da su intelektualna, kreativna i modna elita svog vremena.

Iako su obe rođene u predgrađu Bostona koji se zove Velesli, i tamo su i odrasle, a delilo ih je svega četiri godine, one se pre te radionce pisanja nisu bile upoznale. Prepoznale su se upravo po tom osećaju više vrednosti, i na svoje ekskluzivne pesničke koktele vodile su samo ponekad ponekog od ostalih osamnaest kolega sa radionice. Međutim, za života nisu baš dobijale toliko priznanja koliko su očekivale, i taj  ogromni raskorak idealnog i realnog ja ih je uveo u razne destruktivne psihičke procese koji su u oba slučaja rezultovali samoubistvom – Silvija Plat se ubila gasom iz rerne 11 februara 1963, a En Sekston izduvnim gasovima svog automobila 4. oktobra 1974.

To što su se našle i prepoznale baš na radionici Roberta Lauela nije bilo nimalo slučajno – Lovelove „Studije o životu“, koje su objavljene te godine kada su one krenule na radionicu kod njega, da bi kritičar Mača Rozental u osvrtu na tu knjigu i uveo termin „konfesionalna poezija“ pod koju će i sve što su Sekston i Plat pisale biti svrstano, opisivale su na ličnom primeru, načine na koji su intelektualni pripadnici više klase Nove Engleske tonuli u mentalne poremećaje izazvane krahovima karijera, ličnih odnosa sa bližnjima, brakova i ljubavnih veza, i sumnjom u sve ideale koje su nekada imali. Biti deo kruga konfesionalnih pesnika je za njih značilo biti deo dekadentne elite svog vremena.

Alfred Alverez, pesnik i kritičar koji je umnogome pomogao da se Lauel, Plat, Sekston i drugi pripadnici trenda koji je Rozental nazvao „konfesionalnom poezijom“, tvrdio je da je Lauelova poezija bila „ekstenzija romantičke agonije u savremenim, analitičkim konceptima“, te se kod njih ponovo javlja to što je Frederik Burviz tumačio kao romantičarski furor poeticus, kao „revolucionarno i oslobađajuće ludilo koje bi moglo da oslobodi imaginaciju“.

Ketlin Spivak,jedna od koleginica Silvije Plat i En Sekston, koja je zajedno sa njima učestovala u radionici Roberta Laulea 1959, u svojoj knjizi objavljenoj pod nazivom „Sa Robertom Lauelom i njegovim krugom“, opisuje čas na kome se profesor sve vreme kolebao da li da skoči kroz prozor i ubije se ili ne, da bi se odmah nakon što je čas završen i hospitalizovao. Bolnica za mentalne poremećaje u kojoj je Lauel najčešće boravio bila je Meklin bolnica u Belmontu, predgrađu Bostona, a tu je bila šest godina pre radionice već hospitalizovana i Silvija Plat, da bi En Sekston sve do kraja života pokušavala da je prime u tu prestižnu ustanovu.

Delimično je uspela 1968, kada su je primili kao predavača – ona je tu održala pesničku radionicu, a kao pacijentkinja je primljena tek 1974, nešto malo pre no što se ubila. Ona je, naravno, već imala karton kao mentalni bolesnik pre nego što se upisala na radionicu kod Lauela, ali je bio otvoren u manje prestižnoj instituciji (Vestvud Lodž), i kao dijagnoza je stajala veoma beningna odrednica – „postnatalna depresija“. Na časovima kod Laula stalno je nešto piskarala, i tu su nastali i sthiovi posvećeni njemu „pa ipak, ja moram da se divim tvojoj veštini – ti si tako elegantno lud“ (Elegija u učionici, ) Tokom radionice napisaće i pesmu „Ti, doktore Martine“, koju će objaviti godinu dana kasnije,1960 godine.