Jagoš Marković: Da nema podanika, ne bi bilo ni kralja

„Jagoš u pozorištu ne radi samo kao reditelj, jer on u pozorištu i nije samo reditelj. On je u pozorištu sve; on je i glumac, on je i ceo ansambl, on je i publika, on je i scena, i loža, i prva, druga i treća galerija, on je i pozorišna biblioteka, on je četka i boja, i čekić i ekser, i konopci i reflektori, i svila i vatra, i kulisa i zavesa. On je sve to možda samo zato da bi nam pokazao da je svet bez ljubavi jedno isušeno, slano i jalovo morsko dno…“ Ovako je o Jagošu Markoviću govorio dramatičar, pesnik i romansijer, akademik LJubomir Simović kada mu je 2004. godine uručivao Nagradu „Mića Popović“. Ništa se od tada nije promenilo – reditelj koji je u pozorištu sve nastavio da nas uzbuđuje, provocira i opominje svojim predstavama, da nas suočava sa ljudskim slabostima, zlom, ali i sa dobrotom, da nas zasmejava i rastužuje, i da nas iznova uverava da samo lepota može spasiti svet.

I upravo ovih dana, na Jugoslovenskom pozorišnom festivalu „Bez prevoda“ u Užicu prikazano je „Putujuće pozorište Šopalović“, koje je po Simovićevoj kultnoj drami režirao u Jugoslovenskom dramskom pozorištu.

– U kulturnom i u duhovnom smislu, i u smislu da smo i estetska bića, a ne samo politička i nacionalna, mislim da nam jugoslovenstvo niko ne može oduzeti. Ako se neko podizao od Podgorice do voljenog Dubrovnika i obožavanog Beograda kao što sam ja, ako je kao dete igrao na MES-u sarajevskom i otvarao taj festival, ako je rastao gledajući LJubu Tadića i Milenu Zupančič, da ne pominjem sada rediteljske velikane te Jugoslavije, a trebalo bi, onda razume o čemu govorim. Jugoslovenstvo je u meni kao prepoznavanje sa pozorišnom familijom koju na ovom prostoru svuda srećem i osećam poštovanje prema njoj – kaže za Danas Jagoš Marković.

* Vasilije Šopalović kaže: „Želim da ljudima pomognem da razumeju život i da ga zaborave.“ Kako da razumemo što vaša verzija ove drame zaoštrenije i mučnije govori o nama nego predstava od pre trideset pet godina, kada su „Šopalovići“ imali praizvedbu?

– Kaže veliki LJuba u “Čudu u Šarganu”: ”Tebe je nesreća džabe zadesila.” I nas je nesreća džabe zadesila, jer mi ne učimo ništa iz nje, za sve što nam se dešava uvek nam je neko drugi kriv, kritiku i pažnju niko ne usmerava prema sebi. I tako, u tom začaranom krugu srljamo sve dublje i dublje. Ovo što je naša svakidašnjica jeste estetski i etički, pa skoro bezdan. Mrak sigurno. I neće biti bolje dok u našim glavama kao krivca za to vidimo onog drugog. U takvom uglu gledanja nema ni grama odgovornosti, a samim tim nema ni slobode.

* U „Šopalovićima“ glumce hapsi gradska straža, jer je u ratno vreme nedopustivo igrati predstave. U naše vreme, poslanici u parlamentu smatraju nedopustivim da umetnici javno iskazuju svoj kritički stav, i zbog toga ih etiketiraju kao „neprijatelje države“. Kako se braniti od „disciplinovanja“ umetnika, a upravo njihove ezgistencije najviše zavise od ustanova za kulturu?

– Nema tu izbora velikog – ili jesi ili nisi. Ili moraš ili ne možeš. Ili si svoj, i to nema cenu, ili si prodan, pa te i ne boli kompromis. Ima ljudi koji danas uopšte nisu u odnosu sa moralom. Nisu oni nemoralni, ne! Oni samo nisu u odnosu sa tom etičkom kategorijom. Ali, ako je čovek u odnosu sa moralom, tačnije, sa samim sobom, onda dileme nema. Nema ni napora, jer to što brani je vazduh koji diše. Nema ni “disciplinovanja”, tu se pita samo on, i samo on. Ali, ne sudim nikome i ne osuđujem, kad ovako govorim, mislim na ambiciozne karijeriste. Svestan sam da u našoj zemlji ima mnogo ljudi koji jedva preživljavaju, da se grčevito drže bilo kakvih radnih mesta i minimalnih plata, jer se plaše da će im deca ostati gladna i bez ičega. NJih razumem, kao i njihov strah, i hvala životu što me nije stavio na takve muke i iskušenja, pa da moram da ćutim. A ne znam šta bih radio da sam u njihovoj koži, i da svaki dan moram da razmišljam kako da prehranim porodicu. Možda bih postao i kriminalac, ko zna!

* Naša svakidašnjica je poslednjih godina prepuna “teatra”, u kojem je, kako svakodnevno gledamo, najsigurnije i najunosnije “pokloniti se i dodvoriti se kralju”. Kako se uloga kralja igra u pozorištu?

– Isto kao i u realnom životu – za onog koji glumi kralja igraju drugi glumci. On to ne može sam, oni mu se klanjaju i dodvoravaju, i oni ga čine kraljem. Vladeta Jerotić je stalno govorio da je čovek poslušan iz ljubavi, a pokoran iz straha. Ali, u ovoj priči mi smo tema, o nama je reč, ne treba govoriti ni o kakvom kralju. Sve vlasti samo su “slika i prilika” nas samih, nas kao grupa ljudi i kao naroda, i daju vrlo precizan odgovor o tome na kom smo stupnju kolektivne zrelosti ili nezrelosti.

* Krajem aprila sa vašim rediteljskim potpisom u Beogradskom dramskom pozorištu premijerno je izvedena drama „Divlje meso“ Gorana Stefanovskog. Šta sve čini taj naš balkanski „tumor“ koji neprestano hranimo?

– Složena je to tema – taj „višak istorije“ na Balkanu koji se preliva s generacije na generaciju, stanje ni rata ni mira, međuprostor između prošlosti koja nikako da prođe, i bolje budućnosti koja nikako da stigne, strah od onih koji su nad nama i koji odlučuju o nama… Da ima jednostavnog odgovora ne bih pravio predstavu. To naše „divlje meso“ je vrlo duboko, ima u njemu naših kodova, i nekog DNK zapisa, ima i naše mahnitosti, ali i naše ljubavi, i nemoći, i neumenja, i još puno toga.

* Andreja, jedini buntovnik u ovoj predstavi kaže: “Zastrašuju nas frazama, dogmama. Prete da će nam oduzeti hleb, srušiti kuću, smrskati vilicu. A mi im se, preplašeni, sklanjamo s puta i pozdravljamo ih. Sve dok nas je strah, oni će gaziti preko nas. Sloboda će granuti kada savladamo strah.“ Koliko smo mi danas zaista slobodni?

– Sloboda je ključna vrednost, stoji nasuprot pokornosti, a mi smo pokorno društvo, sastavljeno od mnogo pokornih pojedinaca. “Elaaas”, rekli bi stari francuski dramatičari. S druge strane, kao što mi pre nekoliko dana reče Sanja Domazet, zlo je nepismeno! Oduševila me je ta misao. Neobrazovanost je put u veliki primitivizam, koji je zlo već sam po sebi. Primitivizma je u našem društvu i u javnom životu sve više, i sve više postaje agresivan. Ti prostački rijaliti programi sa TV ekrana prelivaju se i van njega, i postaju legitiman način javne komunikacije, što je zastrašujuće.

* U predstavi vidimo i „divlje meso“ velikih zemalja, cinizam i beskrupuloznost s kojima nam neki „svetski ljudi“ donose novo vreme kapitala i moći. Da li je u ovoj priči možda najvažnija ta vitalnost koju Balkan, uprkos svemu, oduvek ima?

– Da nije toga mislim da ne bih ni radio divni komad velikog Gorana Stefanovskog. Da nema tih poslednjih par minuta, kad publika počne da aplaudira dok glumci još igraju kraj predstave, i potom ustanu, kao što se dešavalo nekoliko večeri zaredom, sigurno ne bih bio spokojan. Ovako, ja sam miran – znam da su ti aplauzi za život koji je u ovoj drami našao pukotinu da krene i da opet pokulja, a ne za nas koji smo radili predstavu i za eventualnu našu veštinu. Bio sam u sali i osetio sam tu kolektivnu katarzu. Pojednostavljeno rečeno: obožavam ovu predstavu zbog njene “hemije” sa publikom.

* Početkom godine radili ste za decu Andersenovu bajku „Snežna kraljica“ u Gradskom pozorištu u Podgorici. To je odbrana od ove tame života?

– Uvek se branim sobom i lepotom koju vidim, uprkos svemu. Ona će spasiti svet, ja verujem Dostojevskom. Jer, deca se rađaju, bebe se smeju, mladi talenti dolaze, ljudi se zaljubljuju i vole… Ali, to nije u fokusu medija, ono što je lepo, kreativno i afirmativno kao da više nikome nije zanimljivo. A kao i svaki čovek, i ja imam svoje mrakove i svoje padove, i nosim se sa njima, ne dam da mi alibi za bilo šta bude naša društvena pomračina. Ona je tu odavno, osedesmo u njoj! Zato mi je “Snežna kraljica” u mom Gradskom došla kao spas i lepota, baš kao i ona prva predstava u životu koju sam tamo radio kad sam bio dete. Oživeh ponovo, kao pre sto godina, kad sam počinjao. Moj novi krug započeo je na istom mestu.

Publika je sve

* Sve vaše predstave oduvek su se igrale na „kartu više“ i bile su dugovečne. Da li je biti voljen od publike i najveće priznanje? 

– Publika je sve. Bez publike ništa nema smisla, naročito kada radite uglavnom klasiku, kakav je bio moj odabir komada svih ovih godina. Nagrada imam, gotovo me je i stid da kažem koliko, i svaka mi je značila u određenom periodu života, posebno u mladosti. Ali, da nije bilo moje publike, ništa od toga ne bi imalo značaj. 

Ugrožena vrsta na planeti

* Šta se u ovih godinu dana promenilo u životu čoveka koji je „pripadnik apsolutno ugrožene vrste na planeti – “sredovečni muškarac sklon piću, cigaretama i bensedinu, koga ‘karaju’ nepušači, antialkoholičari i ljubitelji zdravog života«, kako ste sebe opisali u jednom našem razgovoru?

– Promenilo se to što sam se „ispisao“ iz alkohola i bensedina, ali mi je sada još gore, zbog ovih koji nas teraju da zdravo živimo, i što nas čuvaju od života, čuvajući nas od korone. Zastrašuju nas sa ekrana i iz novina kao u horor filmovima već više od godinu dana, zabranjuju nam druženje, bliskost i radosti koje čine suštinu života. Zaista ne znam kako će mladi ljudi da se „dovate“ preko Fejsbuka i da dožive svoju prvu ljubav, i da li će naš život da stane od tolikog čuvanja života. U taj čuvani život ne verujem, jer je ovo izazivanje straha i panike strašno, a tome su i mediji dosta doprineli. Ne kažem da virus ne postoji, i ne određujem nikome kako će da se pazi, ako hoće i devet maski neka stavi. Ali, ovo globalno „zaključavanje“ života meni apsolutno liči na eksperiment i režiju. Mnogo toga iz ove teme ima u predstavi „Uobraženi bolesnik“, koju sam u JDP-u režirao 2015. godine, i čini nam se da je zbog svoje aktuelnosti sada veći hit nego kada se pojavila na sceni. Imam, naravno, veliki naklon i poštovanje prema mučenicima lekarima i medicinskim radnicima koji su heroji i koji su podneli najveću žrtvu. Ali, meni cela ova situacija po mnogo čemu ipak deluje kao nešto što je nenormalno.

U boginje svetilište tiho

U svom pozorišnom kosmosu Jagoš Marković režirao je više od 70 predstava na scenama u Beogradu, Somboru, Rijeci, Splitu, Budvi, Podgorici, Tivtu… Od „Učenih žena“ 1990. sa Oliverom Marković, koje je samo u našem nacionalnom teatru videlo više od 35 hiljada gledalaca, neprestano nam je dokazivao da je čitav ljudski život, zapravo, pozorište. NJegova „Kate Kapuralica“ iz 1994. uzdigla se u antiratnu himnu posvećenu Dubrovniku i bivšoj domovini, sa „Antigonom“ nas je suočavao sa užasima rata, sa „Dekameronom – dan ranije“, „Skupom“, „Glembajevima“…, sa moralnom i duhovnom travestijom našeg društva. U Švedskoj, u Kraljevskom pozorištu Dramaten, kojim još „hodaju“ Greta Garbo, Ingmar Bergman, Liv Ulman, režirao je Strindbergovu „Kraljicu Kristinu“ povodom 150 godina jednog od najslavnijih teatara u svetu. Marković je bio i naš prvi reditelj koji je posle raspada velike Jugoslavije dobio poziv za Dubrovačke letnje igre, na kojima je 2014. režirao „Romea i Juliju“. U njegovom opusu su i opere „Pepeljuga“, „Figarova ženidba“, „Karmen“, kao i više od 50 najznačajnijih nagrada koje je dobio do sada. A kako Marković kaže za Danas, on u pozorište, kao u „boginje svetilište tiho, i sada stupa sa jezom u duši, kao da stupa prvi put“.