Jagoš Marković: Da nema podanika, ne bi bilo ni kralja 1Foto: Vladimir Marković

Nas su nesreće džabe zadesile, jer ništa nismo naučili iz njih, i ovo što je sada naša svakidašnjica jeste estetski i etički, pa skoro bezdan. Mrak sigurno. Mi smo odgovorni za to – sloboda je ključna vrednost života i stoji nasuprot pokornosti, a mi smo pokorno društvo, sastavljeno od mnogo pokornih pojedinaca.

Jagoš u pozorištu ne radi samo kao reditelj, jer on u pozorištu i nije samo reditelj. On je u pozorištu sve; on je i glumac, on je i ceo ansambl, on je i publika, on je i scena, i loža, i prva, druga i treća galerija, on je i pozorišna biblioteka, on je četka i boja, i čekić i ekser, i konopci i reflektori, i svila i vatra, i kulisa i zavesa. On je sve to možda samo zato da bi nam pokazao da je svet bez ljubavi jedno isušeno, slano i jalovo morsko dno…“ Ovako je o Jagošu Markoviću govorio dramatičar, pesnik i romansijer, akademik LJubomir Simović kada mu je 2004. godine uručivao Nagradu „Mića Popović“. Ništa se od tada nije promenilo – reditelj koji je u pozorištu sve nastavio da nas uzbuđuje, provocira i opominje svojim predstavama, da nas suočava sa ljudskim slabostima, zlom, ali i sa dobrotom, da nas zasmejava i rastužuje, i da nas iznova uverava da samo lepota može spasiti svet.

I upravo ovih dana, na Jugoslovenskom pozorišnom festivalu „Bez prevoda“ u Užicu prikazano je „Putujuće pozorište Šopalović“, koje je po Simovićevoj kultnoj drami režirao u Jugoslovenskom dramskom pozorištu.

U kulturnom i u duhovnom smislu, i u smislu da smo i estetska bića, a ne samo politička i nacionalna, mislim da nam jugoslovenstvo niko ne može oduzeti. Ako se neko podizao od Podgorice do voljenog Dubrovnika i obožavanog Beograda kao što sam ja, ako je kao dete igrao na MES-u sarajevskom i otvarao taj festival, ako je rastao gledajući LJubu Tadića i Milenu Zupančič, da ne pominjem sada rediteljske velikane te Jugoslavije, a trebalo bi, onda razume o čemu govorim. Jugoslovenstvo je u meni kao prepoznavanje sa pozorišnom familijom koju na ovom prostoru svuda srećem i osećam poštovanje prema njoj – kaže za Danas Jagoš Marković.

* Vasilije Šopalović kaže: „Želim da ljudima pomognem da razumeju život i da ga zaborave.“ Kako da razumemo što vaša verzija ove drame zaoštrenije i mučnije govori o nama nego predstava od pre trideset pet godina, kada su „Šopalovići“ imali praizvedbu?

Kaže veliki LJuba u “Čudu u Šarganu”: ”Tebe je nesreća džabe zadesila.” I nas je nesreća džabe zadesila, jer mi ne učimo ništa iz nje, za sve što nam se dešava uvek nam je neko drugi kriv, kritiku i pažnju niko ne usmerava prema sebi. I tako, u tom začaranom krugu srljamo sve dublje i dublje. Ovo što je naša svakidašnjica jeste estetski i etički, pa skoro bezdan. Mrak sigurno. I neće biti bolje dok u našim glavama kao krivca za to vidimo onog drugog. U takvom uglu gledanja nema ni grama odgovornosti, a samim tim nema ni slobode.

* U „Šopalovićima“ glumce hapsi gradska straža, jer je u ratno vreme nedopustivo igrati predstave. U naše vreme, poslanici u parlamentu smatraju nedopustivim da umetnici javno iskazuju svoj kritički stav, i zbog toga ih etiketiraju kao „neprijatelje države“. Kako se braniti od „disciplinovanja“ umetnika, a upravo njihove ezgistencije najviše zavise od ustanova za kulturu?

Nema tu izbora velikog – ili jesi ili nisi. Ili moraš ili ne možeš. Ili si svoj, i to nema cenu, ili si prodan, pa te i ne boli kompromis. Ima ljudi koji danas uopšte nisu u odnosu sa moralom. Nisu oni nemoralni, ne! Oni samo nisu u odnosu sa tom etičkom kategorijom. Ali, ako je čovek u odnosu sa moralom, tačnije, sa samim sobom, onda dileme nema. Nema ni napora, jer to što brani je vazduh koji diše. Nema ni “disciplinovanja”, tu se pita samo on, i samo on. Ali, ne sudim nikome i ne osuđujem, kad ovako govorim, mislim na ambiciozne karijeriste. Svestan sam da u našoj zemlji ima mnogo ljudi koji jedva preživljavaju, da se grčevito drže bilo kakvih radnih mesta i minimalnih plata, jer se plaše da će im deca ostati gladna i bez ičega. NJih razumem, kao i njihov strah, i hvala životu što me nije stavio na takve muke i iskušenja, pa da moram da ćutim. A ne znam šta bih radio da sam u njihovoj koži, i da svaki dan moram da razmišljam kako da prehranim porodicu. Možda bih postao i kriminalac, ko zna!

* Naša svakidašnjica je poslednjih godina prepuna “teatra”, u kojem je, kako svakodnevno gledamo, najsigurnije i najunosnije “pokloniti se i dodvoriti se kralju”. Kako se uloga kralja igra u pozorištu?

Isto kao i u realnom životu – za onog koji glumi kralja igraju drugi glumci. On to ne može sam, oni mu se klanjaju i dodvoravaju, i oni ga čine kraljem. Vladeta Jerotić je stalno govorio da je čovek poslušan iz ljubavi, a pokoran iz straha. Ali, u ovoj priči mi smo tema, o nama je reč, ne treba govoriti ni o kakvom kralju. Sve vlasti samo su “slika i prilika” nas samih, nas kao grupa ljudi i kao naroda, i daju vrlo precizan odgovor o tome na kom smo stupnju kolektivne zrelosti ili nezrelosti.

* Krajem aprila sa vašim rediteljskim potpisom u Beogradskom dramskom pozorištu premijerno je izvedena drama „Divlje meso“ Gorana Stefanovskog. Šta sve čini taj naš balkanski „tumor“ koji neprestano hranimo?

Složena je to tema – taj „višak istorije“ na Balkanu koji se preliva s generacije na generaciju, stanje ni rata ni mira, međuprostor između prošlosti koja nikako da prođe, i bolje budućnosti koja nikako da stigne, strah od onih koji su nad nama i koji odlučuju o nama… Da ima jednostavnog odgovora ne bih pravio predstavu. To naše „divlje meso“ je vrlo duboko, ima u njemu naših kodova, i nekog DNK zapisa, ima i naše mahnitosti, ali i naše ljubavi, i nemoći, i neumenja, i još puno toga.

* Andreja, jedini buntovnik u ovoj predstavi kaže: “Zastrašuju nas frazama, dogmama. Prete da će nam oduzeti hleb, srušiti kuću, smrskati vilicu. A mi im se, preplašeni, sklanjamo s puta i pozdravljamo ih. Sve dok nas je strah, oni će gaziti preko nas. Sloboda će granuti kada savladamo strah.“ Koliko smo mi danas zaista slobodni?

Sloboda je ključna vrednost, stoji nasuprot pokornosti, a mi smo pokorno društvo, sastavljeno od mnogo pokornih pojedinaca. “Elaaas”, rekli bi stari francuski dramatičari. S druge strane, kao što mi pre nekoliko dana reče Sanja Domazet, zlo je nepismeno! Oduševila me je ta misao. Neobrazovanost je put u veliki primitivizam, koji je zlo već sam po sebi. Primitivizma je u našem društvu i u javnom životu sve više, i sve više postaje agresivan. Ti prostački rijaliti programi sa TV ekrana prelivaju se i van njega, i postaju legitiman način javne komunikacije, što je zastrašujuće.

* U predstavi vidimo i „divlje meso“ velikih zemalja, cinizam i beskrupuloznost s kojima nam neki „svetski ljudi“ donose novo vreme kapitala i moći. Da li je u ovoj priči možda najvažnija ta vitalnost koju Balkan, uprkos svemu, oduvek ima?

Da nije toga mislim da ne bih ni radio divni komad velikog Gorana Stefanovskog. Da nema tih poslednjih par minuta, kad publika počne da aplaudira dok glumci još igraju kraj predstave, i potom ustanu, kao što se dešavalo nekoliko večeri zaredom, sigurno ne bih bio spokojan. Ovako, ja sam miran – znam da su ti aplauzi za život koji je u ovoj drami našao pukotinu da krene i da opet pokulja, a ne za nas koji smo radili predstavu i za eventualnu našu veštinu. Bio sam u sali i osetio sam tu kolektivnu katarzu. Pojednostavljeno rečeno: obožavam ovu predstavu zbog njene “hemije” sa publikom.

* Početkom godine radili ste za decu Andersenovu bajku „Snežna kraljica“ u Gradskom pozorištu u Podgorici. To je odbrana od ove tame života?

Uvek se branim sobom i lepotom koju vidim, uprkos svemu. Ona će spasiti svet, ja verujem Dostojevskom. Jer, deca se rađaju, bebe se smeju, mladi talenti dolaze, ljudi se zaljubljuju i vole… Ali, to nije u fokusu medija, ono što je lepo, kreativno i afirmativno kao da više nikome nije zanimljivo. A kao i svaki čovek, i ja imam svoje mrakove i svoje padove, i nosim se sa njima, ne dam da mi alibi za bilo šta bude naša društvena pomračina. Ona je tu odavno, osedesmo u njoj! Zato mi je “Snežna kraljica” u mom Gradskom došla kao spas i lepota, baš kao i ona prva predstava u životu koju sam tamo radio kad sam bio dete. Oživeh ponovo, kao pre sto godina, kad sam počinjao. Moj novi krug započeo je na istom mestu.

Publika je sve

* Sve vaše predstave oduvek su se igrale na „kartu više“ i bile su dugovečne. Da li je biti voljen od publike i najveće priznanje? 

Publika je sve. Bez publike ništa nema smisla, naročito kada radite uglavnom klasiku, kakav je bio moj odabir komada svih ovih godina. Nagrada imam, gotovo me je i stid da kažem koliko, i svaka mi je značila u određenom periodu života, posebno u mladosti. Ali, da nije bilo moje publike, ništa od toga ne bi imalo značaj. 

Ugrožena vrsta na planeti

* Šta se u ovih godinu dana promenilo u životu čoveka koji je „pripadnik apsolutno ugrožene vrste na planeti – “sredovečni muškarac sklon piću, cigaretama i bensedinu, koga ‘karaju’ nepušači, antialkoholičari i ljubitelji zdravog života«, kako ste sebe opisali u jednom našem razgovoru?

Promenilo se to što sam se „ispisao“ iz alkohola i bensedina, ali mi je sada još gore, zbog ovih koji nas teraju da zdravo živimo, i što nas čuvaju od života, čuvajući nas od korone. Zastrašuju nas sa ekrana i iz novina kao u horor filmovima već više od godinu dana, zabranjuju nam druženje, bliskost i radosti koje čine suštinu života. Zaista ne znam kako će mladi ljudi da se „dovate“ preko Fejsbuka i da dožive svoju prvu ljubav, i da li će naš život da stane od tolikog čuvanja života. U taj čuvani život ne verujem, jer je ovo izazivanje straha i panike strašno, a tome su i mediji dosta doprineli. Ne kažem da virus ne postoji, i ne određujem nikome kako će da se pazi, ako hoće i devet maski neka stavi. Ali, ovo globalno „zaključavanje“ života meni apsolutno liči na eksperiment i režiju. Mnogo toga iz ove teme ima u predstavi „Uobraženi bolesnik“, koju sam u JDP-u režirao 2015. godine, i čini nam se da je zbog svoje aktuelnosti sada veći hit nego kada se pojavila na sceni. Imam, naravno, veliki naklon i poštovanje prema mučenicima lekarima i medicinskim radnicima koji su heroji i koji su podneli najveću žrtvu. Ali, meni cela ova situacija po mnogo čemu ipak deluje kao nešto što je nenormalno.

U boginje svetilište tiho

U svom pozorišnom kosmosu Jagoš Marković režirao je više od 70 predstava na scenama u Beogradu, Somboru, Rijeci, Splitu, Budvi, Podgorici, Tivtu… Od „Učenih žena“ 1990. sa Oliverom Marković, koje je samo u našem nacionalnom teatru videlo više od 35 hiljada gledalaca, neprestano nam je dokazivao da je čitav ljudski život, zapravo, pozorište. NJegova „Kate Kapuralica“ iz 1994. uzdigla se u antiratnu himnu posvećenu Dubrovniku i bivšoj domovini, sa „Antigonom“ nas je suočavao sa užasima rata, sa „Dekameronom – dan ranije“, „Skupom“, „Glembajevima“…, sa moralnom i duhovnom travestijom našeg društva. U Švedskoj, u Kraljevskom pozorištu Dramaten, kojim još „hodaju“ Greta Garbo, Ingmar Bergman, Liv Ulman, režirao je Strindbergovu „Kraljicu Kristinu“ povodom 150 godina jednog od najslavnijih teatara u svetu. Marković je bio i naš prvi reditelj koji je posle raspada velike Jugoslavije dobio poziv za Dubrovačke letnje igre, na kojima je 2014. režirao „Romea i Juliju“. U njegovom opusu su i opere „Pepeljuga“, „Figarova ženidba“, „Karmen“, kao i više od 50 najznačajnijih nagrada koje je dobio do sada. A kako Marković kaže za Danas, on u pozorište, kao u „boginje svetilište tiho, i sada stupa sa jezom u duši, kao da stupa prvi put“.

Komentari

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.

Ovo veb mesto koristi Akismet kako bi smanjilo nepoželjne. Saznajte kako se vaši komentari obrađuju.

2 reagovanja na “Jagoš Marković: Da nema podanika, ne bi bilo ni kralja”

  1. Predivan i prepametan Jagos, moj Podgoricanin i generacija.

  2. Hvala za divan intervju. Hvaala divnom reditelju Jagošu Markoviću.

Komentari

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.

Ovo veb mesto koristi Akismet kako bi smanjilo nepoželjne. Saznajte kako se vaši komentari obrađuju.