INTERVJU Jasminka Petrović: U našem društvu poželjnija je ozbiljnost od smeha i radosti

Reč je o knjižici sa ilustracijama Dobrosava Boba Živkovića koju je 1996. u nevelikom tiražu objavila agencija SMS Tim Talenata, a koja je ne samo najavila jedan od najuspšenih „dvojaca“ pisac-ilustrator u domaćem izdavaštvu za decu već i postavila duboke književne korene iz kojih već gotovo tri decenije cveta stvaralaštvo Jasminke Petrović.

Novo izdanje njene prve knjige objavio je Kreativni centar sa ilustracijama Ane Petrović, što je povod za razgovor za Danas.

Da li biste, posle nepune tri decenije i svih „između“ iskustava, danas napisali ovu knjigu o Gigi na isti način?

– Knjiga o Gigi i Cvrčku nastala je spontano. To je bila moja emotivna reakcija na ratne devedesete i neprihvatljiv odnos odraslih prema deci. Pisala sam je rukom na papiru. Pisala sam je za sebe, bez ikakvih namera i planova. Ali na nagovor rodbine i prijatelja odlučila sam da je ipak podelim sa čitaocima. Bob Živković je uradio ilustracije, a objavile su je moje kolege, iz marketinške agencije SMS Tim Talenata. Od samog početka imam osećaj da je priča o Gigi i Cvrčku mnogo veća od mene. Neke stvari se dogode u određenom trenutku i to je to!

U novom izdanju Kreativnog centra knjigu je ilustrovala Ana Petrović sa kojom ste i ranije sarađivali – „Idemo na more“, „Gledamo oblake“, „Čekamo sneg“… Kako ste se (s)našle u „Gigi“ gde je „zamenila“ Dobrosava Boba Živkovića?

– Knjiga „Giga pravi more“ posvećena je mojoj deci Ani i Igoru. Igorova pesma „Plavo more“ sastavni je deo priče. Igor je danas u četrdesetim godinama i bavi se dizajnom. Ana je u tridesetim i po zanimanju je ilustratorka i strip autorka. Do sada je ilustrovala preko trideset knjiga različitih pisaca, a potpisuje i svoju knjigu „Stripoterapija“.

U dogovoru s Bobom i uredničkim timom u Kreativnom centru odlučeno je da „novog Gigu“ radi Ana. Za nju je to bio veliki izazov. Toliko puta je pročitala knjigu tokom života da je zna napamet. Rasla je uz Boba i njegove ilustracije što joj je dodatno podizalo odgovornost. Tokom tih šest meseci rada, bila je u stalnom kontaktu sa urednicima Anđelkom Ružić i Dušanom Pavlićem. Najpre je tragala za stilom kojim će ilustrovati, a potom je nastojala da svaku ilustraciju što više pojednostavi. Ideja joj je bila da oslikava detalje i siluete likova kako bi olakšala čitaocima da se identifikuju sa junacima. Iskrena da budem, sve ovo sam saznala na promociji u Malom pozorištu „Duško Radović“. Dok je radila na knjizi Ana mi nije pokazivala ni skice ni odbačene ideje, a ni gotove ilustracije. Izbegavale smo da razgovaramo o njenim fazama rada. Jednostavno rečeno – ona je crtala, a ja sam strpljivo čekala da završi.

Obe imamo isti stav – pisac ne učestvuje u procesu rada ilustratora. Tako da sam ja videla tek finalnu verziju knjige. Dok su mi se na ekranu kompjutera smenjivale stranice, imala sam baš jak emotivni doživljaj. Stranice šest i sedam su mi izmamile osmeh, a 30 i 31 čak i suze. Mislim da takav likovni izraz dodatno pojačava Gigin karakter i način izražavanja.

Kako biste definisali status pisca za decu kod nas?

– Po principu čuvenog filmskog citata: „Mene ako se sete na Dan bezbednosti, sete se, ako se ne sete, nikom ništa, to je bila moja dužnost, da radim. Najveće zadovoljstvo biće mi misao da sam jednog čoveka izveo na pravi put.“ Možda treba proširiti pitanje na – Kako definisati status kulture za decu i mlade u Srbiji? Nedavno sam imala priliku da razgovaram sa đacima jedne beogradske škole iz centra grada. Pitala sam ih koju muziku slušaju, kako bih ažurirala lične podatke. Nekoliko puta sam ponovila pitanje, ali nisam dobila nikakav odgovor. To me je veoma začudilo, jer znam da svaka generacija ima svoje omiljene pesme i bendove. I taman da dignem ruke od ovog pitanja, jedan dečak je rekao: „Nemojte više da insistirate. Ako čujete šta slušamo, mnogo ćemo vas razočarati.“ Znači oni su svesni da ne idu u dobrom pravcu. Da li ćemo ih pustiti da se strmoglavljuju kako znaju i umeju, ili ćemo im ponuditi odgovarajući kulturni sadržaj? Mislim da se ovo pitanje tiče celog društva.

Priča o Gigi nastala je iz stvarnog porodičnog života. Koliko je „Giga“ manje ili više prisutan u svim Vašim knjigama i da li je priča o njemu „koren“ iz kog je kasnije, 2015. prirodno izraslo i čuveno „Leto kad sam naučila da letim“ koje je doživelo 11. izdanja i filmsku verziju?

– Da, Giga proviruje iz mnogih mojih likova. To i ja sad uočavam. Na primer, Jovan u knjizi „O dugmetu i sreći“, Tara iz „35 kalorija bez šećera“, Strahinja „Ovo je najstrašniji dan u mom životu“… Ipak, najočiglednija je povezanost Gige i Sofije, glavne junakinje romana „Leto kada sam naučila da letim“. Giga najavljuje početak ratnih strahota, a Sofija se suočava sa ratnim posledicama. Pisati o ratu iz dva različita ugla i dva vremenska razdoblja, nipošto mi nije bio plan. Naprotiv, moj način razmišljanja je sasvim drugačiji, vrlo je stihijski, intuitivan i emotivan. Obe knjige su nastale po nekom unutrašnjem impulsu, bez namere da ih povežem.

Koliko je važno da svi, ne samo deca, „pravimo vlastita mora“ bez obzira na okolnosti i „porastemo do Gige“?

– Mašta, igra i smeh su veoma važni za svaku ličnost, bez obzira na godine. Ali u našem društvu kao da je poželjnija ozbiljnost i namrgođenost od smeha i radosti. Na licima su nam češće bore brigalice između obrva nego bore smejalice oko usana. Na čestitost, naivnost i dobrotu gleda se sa podsmehom, pa čak i omalovažavanjem. Društveno je prihvatljivo da se bude ljut, a na tugu se gleda kao na slabost. Mislim da mediji, svesno ili nesvesno, potpiruju strah kod građana, pa smo tako još dalje od Giginog mora. Jedan od predloga za pospešivanje mašte i radosti može biti omiljena igra Pipi Duge Čarape „Ne pipaj pod“. Treba samo da se premeštate po prostoriji, a da nijednom ne spustite nogu na pod. Tri, četiri, sad! Počinjemo! Ko zadnji magarac!

Pišete knjige za decu različitog uzrasta, kao i za odrasle. Šta je najveći izazov za afirmisanog pisca sa tako širokim poljem angažovanja i pisanja?

– Da pišem još iskrenije, još jednostavnije i još duhovitije.

Da li je i koliko književnost za decu danas ugrožena nekom vrstom „podobnog revizionizma“ i cenzure, o čemu se mnogo priča na Zapadu, a čini se da se „virus“ preneo i kod nas?

– Moj stav o ovoj temi je sledeći: knjige se mogu korigovati jedino u dogovoru sa autorom. Ukoliko autor nije živ onda deci objasniti neprihvatljive činjenice u predgovoru ili pogovoru. Ponuditi im kontekst i vremensko razdoblje u kojem je knjiga nastala. Pristalica sam takođe otvorenog razgovora s decom o svim temama. Razvijati im kritičko i kreativno razmišljanje kako bi mogli sami da prosuđuju i donose zaključke, bez straha od posledica. Uzgred, pitam se da li ćemo sa prepravljanja knjiga preći na prepravljanje umetničkih radova, skulptura, filmova, građevina…?