Književnica Jasminka Petrović: Moja su sećanja prepuna boja

Foto-albumi, nas bumera, uglavnom su popunjeni crno-belim fotografijama. Međutim, moja sećanja na šezdesete prepuna su boja:
– cvetna bašta o kojoj se brinuo deda Kole; komplet Andersenovih bajki, koji sam dobila od mame; sitni, slavski kolači na staklenoj tacni koje je pravila baba Lala; odeljenje metražne robe i pozamanterije u „Robnoj kući Beograd“, gde sam išla s tetka Mirom; zlatni svici za kojima smo trčali deda Mile i ja ; cirkuska šatra na Poštarevom poljančetu gde me je vodio tata ; moji džemperi koje je štrikala baba Stana.
***
Osim raskošnih boja, pamtim i niz neprocenjivo važnih budalaština:
– kako sam krišom brala i jela cvetove floksa; kako sam se lažno predstavljala, kao ćerka pesnika Dragana Lukića (sve sam mu priznala kada sam ga lično upoznala);
kako su mi stavljali novinu na stomak, sa uverenjem da mi neće biti muka u kolima dok se vozimo ka vrhu Ozrena… I ono najvažnije, sećam se dragih lica.
***
Moj tata je rodom sa Palilule, a mama sa Senjaka. Na njihovom venčanju slušale su se ploče i igrao rokenrol. Oboje su imali isto prezime – Lukić. Moja mama nije morala da menja ličnu kartu ni kad se udala, ni kad se razvela. U osamdesetim, nakon što se pojavila grupa „Duran Duran“, predložila sam joj da uzme oba prezimena i bude Lukić Lukić, ali ona je to odbila bez većeg razmišljanja.
***

Mama je nosila minđuše na klips i redovno odlazila na friziranje, najpre kod Andrije (na Paliluli), a posle kod Mileta (na Vračaru). U to vreme u frizerskim salonima, kosa se sušila pod haubom.
***
Tata je bio zaljubljenik u Dunav i često smo porodično išli na pecanje. Imali smo psa, nemačkog kratkodlakog ptičara. Zvao se Bil, a nadimak mu je bio Conja.
***
Tatin tata, deda Kole, bio je u logoru za vreme Drugog svetskog rata, ali o tome nikada ništa nije pričao. Pušio je „Zelenu Moravu“ na muštiklu. Imao je jednu svesku u kojoj je zapisivao podatke o knjigama koje je pročitao.
***
Zahvaljujući njemu naše dvorište je imalo najlepše ruže u Profesorskoj koloniji. Rozen tortu je sekao lenjirom, tako da su svi parčići bili iste veličine. S dedom sam vežbala matematiku. On bi mi svojom stolicom zagradio prolaz da ne bih mogla da pobegnem.
***
Tatina mama, baba Lala, bila je lepa i kada je napunila devedesetu godinu. Sećam se kako je sedela u dvorištu i plakala. Na tatino pitanje zašto plače, odgovorila je: „U Kini je padao grad veličine topovskog đuleta.“. „Pa?“ – slegnuo je tata ramenima. „Kako pa? Nastradalo je na stotine Kineza, a sve su to nečija deca“, rekla je baba jecajući.
***
Od škole je imala samo četiri razreda i nikada nije čula ni za empatiju, ni za toleranciju. Baba Lala je sahranjena istog dana, na istom groblju kao i ubijeni novinar Slavko Ćuruvija.
***
Mamin tata, deda Mile, bio je obućar. Pravio nam je cipele po našim idejama. Plus nam je menjao blokeje, pendžete, flekice, štikle. Iz njegove radionice pamtim miris tutkala i kože. Jedne godine dobio je poziv za Titov rođendan. Za poklon mu je napravio bele cipele.
***
Deda Mile je toliko bio oduševljen socijalističkim idejama da je porodičnu, obućarsku radnju, na Mostaru, samoinicijativno poklonio državi. Pred kraj života se pokajao. Od jedne čaše špricera uši bi mu pocrvenele, a osmeh mu nije silazio s lica.
***
Mamina mama, baba Stana pojavljuje se u knjizi „Giga pravi more“. Pamtim je kao strogu i pravednu. Volela je da menja raspored nameštaja po stanu, što je dedu dovodilo do ludila. U petnaestoj godini baba je počela da radi u zemunskoj fabrici bombona. Kako bi mogla da meša slatku smesu u kazanu, morala je da stoji na hoklici.
***
Za vreme Drugog svetskog rata baba je ćerkama šila haljine od padobrana. Tokom života dobila je brojna priznanja za dobrovoljno davanje krvi. Baba Stana je rođena 1. septembra (na prvi dan škole) a umrla je 15. juna (poslednjeg dana školske godine).
***

Škola mi nikada nije bila simpatična. Jednom prilikom, u prvom razredu, uhvatila sam se za kućnu, dvorišnu ogradu i nisam htela da se maknem. Baba Lala, deda Kole, Zorica (sestra od tetke) i tetka Viki (komšinica) vukli su me za torbu, baš kao u priči o dedi i repi. Ja sam se toliko drala da neću u školu, da me je čuo ceo komšiluk (čak i Krstići na kraju ulice).
***
Da je taj događaj, kojim slučajem, snimljen i okačen na youtube, danas me ne bi oprali ni Dunav ni Sava. Već vidim komentare po društvenim mrežama: „Skandalozno! Ko sve danas piše za decu!“ ili „Sramota, treba joj oduzeti sve nagrade koje je dobila!“ ili „Zar se ovakav primer šalje đacima?“
***
Dok sam išla u osnovnu školu, filmove sam gledala u lokalnom bioskopu „Drina“. Pamtim punu salu publike, škripave, drvene stolice, zatim zvuk grickanja semenki i projekciju filma „Brod ludaka“ – kakvo predskazanje!
***
Bioskop „Drina“ promenio je namenu, kao i mnoge druge ustanove kulture u zemlji. Najpre je bio bazar, pa kockarnica, a sada je prodavnica kineske robe koja se zove „Milano“. Šta reći! Bivša „Drina“ nalazila se u ulici sa bivšim nazivom „29 novembar“.
***
Kao srednjoškolka i studentkinja, filmove sam gledala u „Domu sindikata“ (nikako da zapamtim kako se sad zove), „Dvorani kulturnog centra Beograd“ (tamo je radila Piletova mama koja nas je puštala da ulazimo bez karata), u Kinoteci (u Kosovskoj ulici) i nešto kasnije u Centru „Sava“ (koji je u međuvremenu prodat za preko 17 miliona evra).
***
Sećam se da sam film „Ponoćni kauboj“ prvi put gledala mnogo godina nakon što je snimljen, u okviru neke retrospektive. Sudbine glavnih junaka totalno su me raspametile, pa sam bila na projekcijama u istom danu od 16, 18 i 20 časova.
***
Koristim priliku da uputim javnu zahvalnost celoj ekipi pomenutog filma (takođe i Piletovoj mami). Posebno zahvaljujem glumcima – Dastinu Hofmanu i Džonu Vojtu, jer su jednoj poslušnoj maminoj i tatinoj jedinici i Titovoj pionirki otvorili oči po principu „nije zlato sve što sija“.
***
Španski jezik i književnost jesam upisala, ali nisam završila. Ostao mi je usmeni deo diplomskog. To je valjda čin samokažnjavanja jer sam se pokajala što nisam studirala Opštu književnost.
***
Najzanimljiviji čas koji pamtim sa studija održao je Huan Oktavio Prens. Rodnu Argentinu napustio je 1975. kao politički emigrant. Neko vreme je živeo u Beogradu, a potom se preselio u Trst. Radio je kao univerzitetski profesor, a međunarodni ugled je stekao kao pesnik. Za sebe je voleo da kaže da je Jugoitaloargentinac.
***
Taj čas španskog jezika koji mi je još uvek u sećanju, profesor Huan je počeo rečenicom: „Danas ćemo raditi ružne reči i psovke. Džaba vam sve znanje iz španske književnosti ako vas neko opsuje a vi mu se osmehnete i kažete Gracias. Ne morate da mu uzvratite istom merom, ali bar da znate na čemu ste“. Nažalost, Huan Oktavio Prens predavao mi je samo u prvoj godini.
***
Tokom studentskih dana, često sam čekala autobus u Ruzveltovoj ulici, preko puta zgrade sa brojem 19. Pažnju mi je privlačio prozor na trećem spratu. Kada je bio zatvoren, visila je narandžasto-bela roletna, a kad je bio otvoren, iz sobe je dopirao glasni rokenrol.
***
Slučaj je hteo da par godina kasnije i ja živim u toj sobi, nakon što sam se udala za njenog vlasnika, Vladimira Petovića. Gle, slučajnosti, i na našem venčanju su se slušale ploče i „plesao rok“. Vlada se u mladosti bavio glumom, pa je onda bio tonski snimatelj, zatim je režirao „Indeksovo radio pozorište“ a potom se skrasio u svetu marketinga (kao kreativac opšte prakse).
***
Danas Vlada čita „Danas“, čuva unuke, vozi motor i krcka penzionerske dane. Molim da uđe u zapisnik, da sve ređe pravi palačinke.
***
Devedesetih godina prošlog veka, pisala sam za časopise Tik-Tak, Veliko Dvorište, Politikin Zabavnik i Huper. Bila sam urednica tinejdžerske emisije „200 iz mesta“ na Radio Pingvinu. Takođe sam učestvovala u različitim projektima širom regiona. Nešto kasnije uređivala sam National Geographic Junior na srpskom jeziku i sve vreme radila u marketingu.
***
Pomenuti poslovi bili su mi priprema za pisanje za decu (to sam tek kasnije shvatila). Naučila sam da je važno dobro istražiti odabranu temu, pažljivo slušati decu kad govore, forsirati iskrenost, probuditi emocije i sve ovo začiniti humorom.
***

Potpisujem preko trideset naslova. „Giga pravi more“ istovremeno je i prva i poslednja knjiga. Da, dobro ste pročitali. Prvo izdanje je objavljeno 1996. godine (SMS Tim Talenata) sa ilustracijama Boba Živkovića, a drugo se pojavilo 2024. (Kreativni centar) sa ilustracijama Ane Petrović.
***
U petak 29. marta održana je promocija „novog Gige“ u Malom pozorištu „Duško Radović“. Okupio se fin, pametan i dobronameran svet, tako da sam mogla mirno da sedim i uživam. Na promociji su govorili, pored Ane Petrović i mene, Ružica Marjanović, profesorka književnosti u Užičkoj gimnaziji i osnivačica književnog festivala „Na pola puta“ i BOOKVALISTI – Miloš Živković (Institut za književnost i umetnost, Beograd) i Ivan Isailović (izdavačka kuća „Kontrast“). Događaj je moderirala Anđelka Ružić, urednica Kreativnog centra.
***
Naravno, najviše se pričalo o Gigi i Cvrčku i njihovom moru. Knjiga govori kako su se ratne devedesete sručile na decu. Dok su roditelji brinuli o svojim brigama, Giga i Cvrčak bili su primorani da sami sebe uzmu u zaštitu. Protiv teških događaja borili su se igrom i maštom. Najveće iznenađenje na promociji bilo je prikazivanje delova filma, snimljenog na prvoj promociji. Ah, kako smo te 1996. svi bili mladi, lepi i naivni. Verovali smo da na planeti više neće biti ratova.
***
Prvo izdanje knjige 1996. otvorilo mi je vrata vrtićima i školama. Sećam se i svog prvog TV gostovanja kod čuvenog Dragana Babića, na Art televiziji (ko se seća ove televizije nek digne dva prsta). I tako sam ja postepeno napuštala marketing i sve se više bavila pisanjem za decu.
***
Mnogo godina kasnije – 2015. pojavio se roman „Leto kada sam naučila da letim“. Namera mi je bila da ukažem kako je rat ostavio posledice na decu. Glavna junakinja Sofija, tek u trinaestoj godini, saznaje da ima rodbinu u Hrvatskoj. Roman je dobio sva značajna priznanja i stekao naklonost čitalaca, međutim, punu popularnost stekao je nakon što se pojavio istoimeni film.
***
Reditelj Raša Andrić i čitava filmska ekipa uhvatili su atmosferu knjige i napravili sjajan, porodični film. Aplauzima i priznanjima dočekan je kako u regionu, tako i na brojnim filmskim festivalima po svetu. Sećam se, na jednoj tribini Raša i ja smo pokrenuli razgovor s publikom – na kojim scenama je ko plakao i zašto? Bilo je nezaboravno. Pričali smo o plakanju i vrištali od smeha. Što ti je čovek!
***
Objavljivanjem „novog Gige“ zatvorio se jedan krug i počeo drugi. Kao da mi je bilo potrebno životno i književno iskustvo od trideset godina da dorastem do Gige i Cvrčka. Nekad pisci utiču na svoje junake, a nekada junaci utiču na svoje pisce – moj slučaj.
***

Davno je čika Duško Radović rekao da je pisati za decu isto kao pisati za odrasle, samo je malo teže. Po meni, glavno pravilo pisanja za decu i mlade glasi: jedinstvo prošlog, sadašnjeg i budućeg vremena. To nimalo nije lako, ali je veoma zabavno. Tako ja neprestano balansiram između svog detinjstva (prošlosti) i detinjstva savremenog deteta (sadašnjosti).
***
U procesu rada, takođe je važan pogled u budućnost. Često se osećam kao kormilar koji prati željeni kurs i upravlja brod ka krajnjoj tački putovanja. Ta luka u koju dovodim svoje putnike ne mora biti velika i blještava, važno je samo da uliva nadu i otvara perspektivu.
***
Kada sam već pomenula reč „budućnost“, volela bih da dodam i sledeće: za pisanje ovog teksta nisam koristila veštačku inteligenciju i to iz vrlo praktičnih razloga. Kako može robot da zna da smo našeg Bila zvali Conja? Kako? I valjda taj robot ima pametnija posla nego da se bavi prodavnicom kineske robe koja nosi naziv „Milano“. Uzgred, te mašine su operisane od humora – bar za sada. Na pitanje: „Siri, da li znaš neku šalu?“ ona odgovara: „Ne znam. Sigurno za to postoji druga aplikacija“.
***
Da se razumemo, nemam ja ništa protiv tehnologije, ali neće mojim unucima pričati priče nekakve mašine. Već čujem kako mirnim glasom završavaju bajku: „I roboti su pobedili. Živeli su bez ljubavi, sve dok im se baterije nisu istrošile“. Lako je njima da budu cool guys, kad imaju čelične živce. Videla bih ja njih da su oni ja.

O sagovornici
Jasminka Petrović rođena je 1960. godine i još je živa. Deca je na promocijama često pitaju: „Mi smo mislili da ste umrli, kao i ostali pisci u našim čitankama.“. Neki naslovi njenih knjiga za mlađe osnovce su: Od čitanja se raste, O dugmetu i sreći, Hoću kući, Priča o pesmi, Da li ste vi žaba?, Dugina dolina, Riba ribi grize rep… Knjige za tinejdžere su: Ovo je najstrašniji dan u mom životu, Leto kada sam naučila da letim, Sve je u redu, 35 kalorija bez šećera, Seks za početnike, Bonton… Za predškolce je napisala tri slikovnice, kao i scenario za tri sezone dečje TV emisije Kukuriku šou. Po mnogim njenim knjigama urađene su predstave u pozorištima po zemlji i inostranstvu. Takođe su snimljena i dva filma: Zlogonje i Leto kada sam naučila da letim. Jasminka Petrović se ne bavi psihologijom (mada neki tako misle). Nema osećaj za vreme, organizacija joj je loša strana i teško joj je da odgovara na mejlove. Voli jesen, more i čaj od nane.

Bez veštačke inteligencije
Za pisanje ovog teksta nisam koristila veštačku inteligenciju i to iz vrlo praktičnih razloga. Kako može robot da zna da smo našeg Bila zvali Conja? Kako? I valjda taj robot ima pametnija posla nego da se bavi prodavnicom kineske robe koja nosi naziv „Milano“. Uzgred, te mašine su operisane od humora – bar za sada. Na pitanje: „Siri, da li znaš neku šalu?“ ona odgovara: „Ne znam. Sigurno za to postoji druga aplikacija“. Da se razumemo, nemam ja ništa protiv tehnologije, ali neće mojim unucima pričati priče nekakve mašine. Već čujem kako mirnim glasom završavaju bajku: „I roboti su pobedili. Živeli su bez ljubavi, sve dok im se baterije nisu istrošile“.

Moj slučaj
Nekad pisci utiču na svoje junake, a nekada junaci utiču na svoje pisce – moj slučaj.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.