Jugonostalgija i put Crne Gore

Taj osećaj se gotovo nikada ne odnosi na nostalgiju za jedinstvenim Titovim komunizmom, već za samom Jugoslavijom, velikom multikulturalnom, multietničkom, multireligijskom zemljom koja je, nasuprot prosto beznačajnim delovima na koje se raspala zbog rata, bila veoma važna iz svakog ugla posmatrano: od političkog i ekonomskog do kulturnog i sportskog.

Ima jedan zastrašujući paradoks: jugoslovenski ratovi proizveli su, osim gotovo 225.000 mrtvih, niz državica koje su skoro potpuno zavisne od velikih sila, čija se maksimalna ambicija sastoji u tome da se maksimalno integrišu u EU, gde će ponovo živeti sa svojim jugoslovenskim susedima u konfederaciji koja će se pre ili kasnije pretvoriti u federaciju kakvu su svojim ludilom i fanatizmom razrušili.

Teško je zamisliti veću glupost.

Ali može da se pokuša.

Dokaz je to što je ERC odbacio ne znam koliko puteva postizanja secesije Katalonije, a sada predlaže „crnogorski put“, nazvan po referendumu iz 2006. na kome se Crna Gora odvojila od Srbije (očigledan razlog tog izbora jeste manji procenat od šest procentnih poena koje je zahtevala međunarodna zajednica od organizatora izjašnjavanja, poredeći i izjašnjavanja koja su se održala u drugim jugoslovenskim republikama: 55 odsto, „da“ je dobilo 55,5 odsto).

Nisam poznavao Crnu Goru, ali prošlog decembra su mi tamo velikodušno uručili nagradu „Književni plamen“.

Proveo sam tri dana obilazeći ovu prelepu malu zemlju s nešto više od 600.000 stanovnika.

Poslednje večeri, na velikoj večeri s crnogorskim prijateljima, pitao sam da li je 2006. neko glasao za odvajanje.

Odgovor: niko.

Pitao sam ko je onda glasao za odvajanje.

„Lopovi“, kroz smeh kaza jedan čovek.

„Političari“, nasmeja se drugi.

„Političari i lopovi“, zasmeja se treći.

Svi su označili Mila Đukanovića koji je već 30 godina na vlasti, svi su se složili u tome da Crna Gora nije demokratija, nego autokratija.

Onda sam pitao da li je na referendumu 2006. sve bilo čisto; odgovor, takođe jednoglasan, bila je Bijela knjiga, tu se navode mnogobrojne nepravilnosti izjašnjavanja (glasali su mrtvi, glasali su stranci, bilo je ljudi koji su glasali nekoliko puta), nepravilnosti koje je cinizam međunarodne zajednice ignorisao zato što joj je trebalo da što pre nestane poslednji ostatak Jugoslavije – Državna zajednica Srbije i Crne Gore – kao korak koji je prethodio odvajanju Kosova od Srbije.

Posle nekoliko dana su mi poslali primerak razorne Bijele knjige.

Pitao sam da li je referendum rešio neki problem.

„Samo je rešio probleme oligarsima“, glasio je odgovor.

„Nama ostalima ih je napravio još više.“

Opet su spomenuli Đukanovića, prisetili su se okeanske korupcije, mafijaških mreža, famoznih kriminalnih poslova.

Vratio sam se na referendum.

„Nije čak ni smirio stanje u državi?“ upitah.

„Naprotiv“, odgovoriše mi.

„Prošlo je više od petnaest godina, zemlja je podeljena više nego ikad.“

Pričali su mi o permanentnoj tenziji separatista i onih koji to nisu, o Srbima koje prozivaju ili napadaju na ulicama, o pretvaranju Srba u građane drugog reda pred čime je međunarodna zajednica ravnodušna, o manastiru na Cetinju koji je simbol srpskih korena u Crnoj Gori, gde sam u predveče video kako policija čuva monahe koji tamo žive od pretnji crnogorskih nacionalista.

„A najgore je“, zaključili su, „što je referendum neopoziv: nema povratka nazad.“

Nisam ih pitao jesu li i oni jugonostalgičari, zato što nije bilo potrebe.

Vrativši se u Barselonu, bilo je nemoguće ne zaključiti: ako ERC zaista veruje da način na koji su od Srbije odvojili malu Crnu Goru može da, posle 10 godina rata i 50 godina diktature, pomogne u odvajanju Katalonije od Španije, koja je posle gotovo 40 godine demokratije integrisana u Evropu, onda mu potpuno nedostaje smisao za stvarnost.

Prevod sa španskog: Vladimir Matković

Autor je jedan od najznačajnijih savremenih španskih i evropskih pisaca čije romane na srpskom jeziku objavljuje Arhipelag. Ova kolumna objavljena je nedavno na španskom u El Paisu.