Jugoslavija i dalje postoji, samo su granice drugačije 1

Mnogo tih ljudi je, kao moj tata, ostalo u traumi gubitka jednog sistema i njih u tom sistemu. Nisu dobro odgovorili na promenu, izmaknuto im je tlo pod nogama. Neki su uspeli da to prevaziđu, a neke je to pojelo.

Gledajući njih tako ranjive ili ih se sećajući, poželela sam da im se nekako odužim, da progovorim o njihovim iluzijama svojim jezikom, a tako progovorim i o odnosu roditelja i dece i onom momentu kada shvatimo ko su naši roditelji mimo uloge roditelja – kaže u razgovoru za Danas Ana Vučković, autorka romana „Yugoslav“ (u izdanju Partizanske knjige), koji se našao u najužem izboru za Ninovu nagradu.

Kroz niz ispovesti potaknutih sećanjima na prerano preminulog oca, ova književnica govori i o Jugoslaviji i njenoj smrti. Ali, kako kaže u knjizi, groblja su najživlja mesta, jer da ljudi nisu živeli, ne bi ni umirali. Pa je tako i „Yugoslav“ priča o životu i svemu što život nosi – strahovima, ljubavi, nedostajanju, čežnji.

Ana Vučković je diplomirala dramaturgiju na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu, gde je pohađala i master studije filmologije. O filmskoj i pozorišnoj umetnosti, kao i dešavanjima iz kulture već godinama izveštava za Drugi program Radio Beograda. Autorka je tri romana „Epoha lipsa juče“, „Lost ‘n’ dast“, „Surfing Srbija“ i zbirke priča „Plišani soliter“.

„Yugoslav“ je bio jedini roman ženskog autora koji se ove godine našao u užem i najužem izboru Ninove nagrade. To je bila jedna od onih knjiga koja se na mala vrata ušunjala među kandidate, o kojoj se pre nominacija nije toliko govorilo. A sada konačno dobija zasluženu pažnju.

* Čini mi se da si pre najužeg izbora za Ninovu nagradu dala samo jedan ili dva intervjua o „Yugoslavu“, dok poslednjih dana tvoja knjiga izaziva jako puno pažnje. Čak, ako mogu to da kažem, možda i više od nagrađenog romana. Kako ti, iz te perspektive, izgleda Ninova nagrada?

– LJudi vole nagrade, ljudi vole uspeh. Postoji ona rečenica da ništa ne uspeva kao uspeh. Ne možemo pričati o nekom nezapamćenom uspehu, ali da, o mojoj knjizi se priča i piše i to joj je ponajviše doneo taj najuži izbor. Ona je to verovatno zavredela svojim kvalitetom, temom koja je interesantna, ali mogu da zamislim i sasvim drugi scenario u kome moja knjiga koliko god da je dobra tavori negde i čeka da je pročitaju. Jeste da kad-tad ono što je vredno bude otkriveno, drago mi je što se to ovo mojoj knjizi dogodilo tako brzo, ali verujem da je oko nas mnogo sjajnih dela koje ne primećujemo dok ih neko ne nominuje.

* Kako se tebi, iz pozicije kandidata za nagradu, činila cela ta priča oko ovogodišnje dodele Ninove nagrade sa sve bojkotom, priče o jugoslovenstvu, partizanštini i sl.?

– Svaki žiri je subjektivan. A sasvim slučajno se desilo da u isto vreme izađu i moja knjiga i knjiga „Po šumama i gorama“, pa da izgleda kao da je sve partizanština i jugonostalgija. Ja verujem da su se knjige našle tu gde su jer su dobre, a znam da su veoma različite. O jednoj temi možete pisati na bezbroj načina, a ovde nam čak ni teme nisu iste. Bilo je mnogo polemika, a niko nije zaista pričao o knjigama i nije ih pročitao. Zapravo, mnogo ljudi je pročitalo „Yugoslava“ i javilo mi svoje utiske, kačilo ih na društvene mreže, ali bilo je i ovih drugih koji su ovakvom izboru zalepili etiketu. Da su čitali verovatno bi pronašli i neke druge ideje, a ne samo jugoslovenštinu. Da, svaki žiri je ideološki i u nekoj drugoj konstelaciji žirija, možda baš sastavljenoj od potpisnika proglasa, ja ne bih ušla u izbor, ali se ja ne bih bunila. Prvo, ne shvatam sebe preozbiljno. Drugo, onda je svaki žiri upitan i onda treba da pretresemo sve dosadašnje i da vidimo kakve su lične veze i koristi, ko su prijatelji, ko šta kome duguje. A tako nešto bi nas odvuklo od onoga što je realno bitno i zbog čega smo valjda svi tu – knjiga!

* A kako ti je delovala Ninova nagrada kada si bila u najužem izboru sa svojim prvim romanom „Epoha lipsa juče“ 2003. godine?

– Bilo je toliko davno da se gotovo i ne sećam. Bila sam tinejdžerka, bile su mi važne neke druge stvari. Moji roditelji su bili ponosni, moji prijatelji nisu ni znali koliko Ninova nagrada odjekuje. Najvažnije što se tada zapravo desilo je da su ljudi čuli da postojim i ja sam tad pomislila da možda želim da i u budućnosti pišem. Ne zbog nominacije, nego jer sam shvatila da se ne sviđa samo meni što pišem, nego i nekim drugim ljudima.

* Često se pominje da je Ninovu nagradu do sada dobilo samo pet žena, ali nije toliko često bilo reči o tome da je među svim tim nagrađenim romanima tek jednom ili dva puta u središtu priča bila žena. Kako to komentarišeš?

– Pa da, ponovo se vraćamo na knjige i na to šta je i ko zapravo u njima. Zaboravljamo da je ovo nagrada za roman godine. Roman je taj koji dobija nagradu. Razmišljala sam o tome i smejala se, jer ja možda čak ne bih ni dodeljivala nagradu piscu, nego romanu, on bi stajao na postolju u Jugoslovenskoj kinoteci i ljudi bi tapšali romanu. Šalim se. Ili možda ne. Da, važne su junakinje unutar knjiga, važan je ženski pogled, većina knjiga koje čitam i koje mi se dopadaju u poslednje vreme napisale su žene.

* S tim u vezi, ti u svom romanu govoriš o svom ocu, o Jugoslaviji, ali pre svega govoriš o sebi. O osećanjima jedne devojčice, žene i majke. Počinju li spisateljice u Srbiji sve više da otkrivaju zanimljiv svet za pisanje unutar sebe? Šta je tebe podstaklo da pišeš pre svega o sopstvenom iskustvu?

– Ja sam i do sada pisala uvek nekako o sebi. Jednostavno, nisam tip autorke koju zanima da istražuje neku građu, pa prione na pisanje. Previše sam lenja za to. A i uvek se setim Singerove rečenice, parafraziraću – kako treba da pišeš samo ono što ti možeš da napišeš i niko drugi. Ja zato ne želim da trošim vreme na tuđe priče, osim kada ih čitam naravno. Ali u pisanju taman pomislim da sam iscrpela sve iz sebe i evo opet nečeg novog. I sve to dolazi iznutra i očigledno je neuništivo.

*A kakvo je tvoj iskustvo Jugoslavije, „gde je bilo i posla i zabave“, kako kažeš? I cele generacije koja je u toj zemlji rođena ali koja je više poznaje iz sećanja naših roditelja i njihovih nostalgičnih priča?

– Moje realno iskustvo Jugoslavije je kratko i gotovo da ga se ne sećam. Mnogo važnije za mene je to mitsko i nedoživljeno, iz priča mojih roditelja, sa reklama, iz spotova, sa stare ambalaže, filmova, ikonografije, ali i neki moji zamišljani doživljaji celog tog sveta. Oni su meni jednako važni, ako ne i važniji od onog faktičkog sveta.

* Zašto nam je danas to mitsko važnije od realnog? U ovom slučaju i u odnosu prema otadžbini, i u odnosu prema roditeljima?

– Od postanka ljudima su važni simboli. Od one pećine i unutra nacrtanih bizona u pokretu. Kada ne bismo dodavali magijska svojstva, lepotu i vrednost stvarima oko sebe, kakav bi to bio svet? Možda bi to bio zdraviji svet, zapravo. Onda bi bilo to što je, bez varke. Ako govorimo o Jugoslaviji, ona i dalje postoji, ne samo kao simbol, već zaista i dalje postoje ta jezera i reke i brda, samo su granice drugačije. A granice su konstrukt. Svi mi živimo kroz simbole, samo je pitanje kako ih ljudi čitaju. Mitsko nam je važnije od realnog upravo zbog te dodate vrednosti. Nisam ja to izmislila, postoji odavno ona – jer sve što volimo stvorili smo sami.

* Zanimljivo je da je knjiga još u rukopisu imala javno čitanje. Kako danas za mlade pisce izgleda put do izdavača, pa čak i kada iza sebe imaju nekoliko naslova, od kojih je jedan bio u najužem izboru za Nin?

– Javno čitanje imala sam sasvim slučajno, iako je delovalo kao marketinški potez. Ana Rodić me je zvala, ne znajući da imam ovaj rukopis, da nešto moje čitamo u Dvorani Kulturnog centra. Javno čitanje u kome su učestvovale i glumica Sonja Kolačarić i kompozitorka Janja Lončar me je uverilo da sam napisala nešto što dotiče ljude, pa sam rukopis poslala na nekoliko strana. Javila su se samo dva izdavača, među njima i Partizanska knjiga. Odgovor je došao posle samo nekoliko sati, pa sam znala da je to to. Inače, nije baš da su se izdavači grabili za moj rukopis. Vraćamo se na početak razgovora, možda će ubuduće biti drugačije, zbog tog najužeg izbora Nina.

Podržite nas članstvom u Klubu čitalaca Danasa

U vreme opšte tabloidizacije, senzacionalizma i komercijalizacije medija, duže od dve decenije istrajavamo na principima profesionalnog i etičkog novinarstva. Bili smo zabranjivani i prozivani, nijedna vlast nije bila blagonaklona prema kritici, ali nas ništa nije sprečilo da vas svakodnevno objektivno informišemo. Zato želimo da se oslonimo na vas.

Članstvom u Klubu čitalaca Danasa za 799 dinara mesečno pomažete nam da ostanemo samostalni i dosledni novinarstvu u kakvo verujemo, a vi na mejl svako veče dobijate PDF sutrašnjeg broja Danas.