Kako Rahela Ferari nije dobila ulogu Keve?

U pitanju je film „Majstori, majstori!“, povodom čije je 40-godišnjice u Kulturnom centru Beograda Maja Medić priredila izložbu fotografija sa snimanja, a, osim otvaranja izložbe, te večeri je u Dvorani Kulturnog centra projektovan ovaj legendarni film, nakon čega je održan i razgovor sa autorskom i glumačkom ekipom istog. Interesovanje je bilo toliko da je publika i stajala u sali.

– Nismo dobili te pare u početku, ali ja bih platio samo da prisustvujem – kazao je Bogdan Diklić objašnjavajući da je jedva preživeo jer nije smeo da se smeje tokom snimanja scena i da se često pretvarao u gledaoca jer je uživao u izvođenju svojih kolega. On je i kazao da je to je prvi film u kome Pavle Vuisić plače.

– Niko nije dobio ni dinara honorara, a okupili su se najbolji glumci tog trenutka, i svi su nekako ušli u to da se zabavljaju – rekao je i Goran Marković, podsetivši da film tada nije naišao na neko naročito dopadanje. Kritika ga je ignorisala, ali je film uprkos tome stekao publiku. „Majstori, majstori!“ je, prema njegovim rečima, nastao slučajno jer je grupa mlađih ljudi htela da napravi nešto što nije konvencionalno, kako bi se odlepila od državnih, velikih, producenata.

– Ovo što je Goran rekao da smo došli da se zabavimo nije tačno, ja sam duboko, iz prikrajka, priželjkivala jednog Gorana Markovića. Olivera (Marković) i ja smo dobile uloge, ali očigledno nam to nije bilo dosta. Pa smo mi izmislile priču – prisetila se Mira Banjac i ispričala kako su tu priču izvele pred rediteljem. – Vozimo, vozimo, vozimo… Marković ćuti, pusti nas do kraja i na kraju kaže: „Hvala lepo, moje dame, al’ to u nekom drugom filmu.“ Film se zove „Majstori, majstori“, ali, nažalost, velikih majstora poput Pavla Vuisića i Zorana Radmilovića više nema – rekla je Mira Banjac a publika je to odobrila aplauzom.

– Zamislite 18 noći sa Zoranom Radmilovićem… Nikad više ni u jednom filmu nije bila takva atmosfera. Sa Pajom Vuisićem sam mogla da ćutim, to je takvo dostignuće da ne možete zamisliti. On je bio čovek koji, ako pristane da govori, vrlo prijatno razgovara, ali ćutati sa njim, to je tek najlepše na svetu – evocirala je uspomene Tanja Bošković.

A da nema glumca koji bi Gorana odbio, jer je on mag, smatra Snežana Nikšić, koja se prisetila kolektivnog sastanka koji su pre snimanja filma održali, kako bi između sebe raspodelili honorar.

– Nikada ni pre ni posle tako nešto se nije dogodilo, ali je pravda bila zadovoljena. Napravili smo listu honorara i svi bili zadovoljni, a sad, da li će te pare ikada stići i da li će se uopšte film snimiti, to je druga priča – osvrnula se Nikšić na na komičnu situaciju koja je prethodila snimanju, a njena koleginica Dobrila Ćirković je kazala da su scene između Olivere i Zorana bile studije glume, kao i izvođenje Berčeka. Ovaj film je, prema njenim rečima, „film glumačkih kreacija“.

– Pavle Vuisić nije hteo da igra u početku – kazao je Marković i ispričao anegdotu u kojoj je molio Vuisića da igra, a on je rekao: „nemoj, neću više da igram“. „Zašto?“, upitao ga je Marković, „Pa, sramota me“, odgovorio je on.

– Stvarno je rekao tu rečenicu, „sramota me je da glumim“, čovek od sedamdeset i nešto godina… To nikada neću da zaboravim. Onda sam ga ja skuvao – kazao je Marković, a Nikšić je dodala kako je jedne večeri tokom snimanja sedela sa Vuisićem i setila se kako su razgovarali. „Od sad ću samo da snimam domaće filmove“, kazao je Paja, a ja ga pitam: „A što, Pajo?“ – „Jer sam siguran da neću da sretnem onog Smokija i Batu.“

– Ja igram u svom maturskom odelu. Mama me vodila u Zagreb i to je moje matursko odelo koje sam tada obukao drugi put i više nikad, a ona akten-tašna, sirota moja majka, ona je meni za rođendan nju poklonila. Sad, ja i akten-tašna… eto, poslužila je… Hemijska olovka sa kojom sam pisao, žao mi je što sam je izgubio, olovka je kojom mi je Fabijan Šovagović dao autogram. Ona je za mene bila relikvija – prisetio se Diklić. On je primetio da je bitno istaći čija je podela Keva, čistačica kojoj priređuju ispraćaj u penziju u filmu i kako je dobila ulogu, a Marković je odgovorio da je bio u velikoj dilemi kome da da ulogu. Zvao je veliku glumicu Rahelu Ferari i razgovarao sa njom, ali da ostvarenje ne bi bilo „artificijelno“, ulogu je dobila Smilja Zdravković, čistačica u Narodnom pozorištu.

– Rahela mi do kraja nije oprostila. Mislim da me je do smrti mučila. Kad god bismo se videli, ona bi mi rekla „Gorane, ja bih Vam to bolje odigrala“ – rekao je Marković. On je povodom „mistifikacija“ – komplimenata da dobro radi sa glumcima, podsetio da su njegovi roditelji glumci (Rade i Olivera Marković), da je odrastao sa glumcima i da ih voli.

– Rano sam shvatio da mi je zadatak da budem publika. Film se snima mašinom koja je bezosećajna, glumci nemaju gledalište, a imaju potrebu da imaju nekog iza kamere kome veruju i ko ih voli. Od koga se odbija to što rade. Sebe sam istrenirao da budem dobra publika – kazao je Marković, a Diklić se povodom toga našalio: „Samo se seti kako smo te sklanjali u ‘Nacionalnoj klasi’ jer je tvoj smeh upadao u ton.“ Marković je u Dubrovniku upoznao glumicu Semku Sokolović Bertok tako što ih je ona „odrala“ u remiju, zato što je, prema njegovim rečima, „bila prekriveni profesionalni kockar, velemajstor i beskrajno šarmantna“. Za glumca Miodraga Andrića – LJubu Moljca, kazao je da je bio jedna prefinjena duša. Marković je ispričao anegdotu sa snimanja u kojoj je LJuba Moljac prebledeo od straha od visine i odbio da se penje.

– Morali smo da ukopamo kameru u zemlju da bi izgledalo kao da je on visoko, a bio je možda pola metra od zemlje – kazao je Marković, a Diklić je dodao: „E baš tu smo se Pepi i ja divno zabavili, od LJubinog straha… i kad su one karike u jednom trenutku popustile – kad je mislio da gine, Pepi Laković se doslovno srušio na strunjače i uhvatio se za stomak, i ja zajedno sa njim.“

Citati replika iz ovog filma praćeni su smehom i aplauzom, a Marković je povodom njih ispričao da je prilikom operacije kuka ležao u sobi sam, dok nije došao lekar da ga obavesti da će, na samo jedno popodne, društvo da mu pravi glumac Sergej Trifunović.

– On je došao i ostao ne zna se koliko i nikako nije hteo da ode. Tada mi je glumio celokupne „Majstore“, apsolutno sve uloge iz filma – požalio se u šali reditelj Goran Marković. Film „Majstori, majstori“ biće digitalno rekonstruisan i u septembru prikazan u Jugoslovenskoj kinoteci.

Piće za majstore

– Ovaj film nikada nije video autor pesme „Majstori, majstori“ Aleksandar Sekulić. Upoznao sam ga kao mlad reditelj, jer sam snimao neke pesnike. On je bio jako teatralan, pa sam ga ja pitao: „Aco, da li bi ti hteo da staneš nasred Terazija i recituješ ‘Majstori, majstori’, rekao je „Važi“. Stavili smo ga nasred Terazija, saobraćaj je išao, a on se drao „Majstori, majstori“ i pred kraj rekao – „a piće, gde je piće?“- setio se Goran Marković svog poznanstva sa pesnikom Sekulićem, čiju pesmu u filmu maestralno izvodi glumac Aleksandar Berček i po kojoj film nosi ime.