Knjige, braćo moja, knjige, a ne zvona i praporce

Ostavite komentar Odustani od odgovora

1. Svaka cast Dositeju. Da je on uzor srpskog nacionalizma umesto kojekakvih i ja bih bio okoreli nacionalista. Ali Dositej je odavno umro. U medjuvremenu, na slobodi, a narocito poslednjih tridesetak godina upoznali smo mi sebe bolje nego sto je on nagadjao i mastao kakvi treba da budemo. Umro je, srecnik, u neznanju. Nama i knjige – ako ih se neko zaista ozbiljno dohvati – uglavnom koriste da bi se steklo znanje koje se moze zloupotrebiti. Ako bas mora da se ostane ovde. A sto bi moralo?

2. … a ne zvona i praporcI. Čak i na zidu lepo piše, a kad neko hoće da bude „veći Papa od Pape“, obično ispadne glup u društvu.

   1. Velepoštovani i blagorazumni gospodine Gigatrende! Da ste izvoleli uzeti u ruke i pročitati „Život i priključenija“, Dimitrija Obradovića, u monaštvu Dositeja, uvideli biste da je citat sasvim tačan. Zato nam pre svake iznete tvrdnne valja istu proveriti, da i sami u društvu ne bismo glupi ispali. S najdubljim poštovanjem, Vaš prijatelj ostajem i nemojte mi uzeti za zlo što sam se našao dužnim da Vas ispravim jer to radi Vašeg dobra činim 🙂

3. Hvala za tekst, inspirativno, intelektualno, ali, nažalost, zaboravljeno i zatrpano svakodnevicom….

4. Ovakav tekst je pravo osvezenje u okeanima zapare ustajalih atmosfera na novinskim portalima srpskih novina. Treba mnogo vise i cesce pisati ovakve tekstove i objavljivati.
   Svaka cast !!!