Foto: FoNet/ Ognjen Stevanović

U jednom izranjavljenom, isparcelisanom svetu, punom raznih prepreka i barijera, kultura „teče“ svojim prirodnim tokom i ništa je ne može zaustaviti ka njenom prirodnom odredištu – običnom čoveku željnom duhovnog mira, ali i katarzičnog nemira.

Televizijski medij je najbrži put kojim kultura može putovati sa kraja na kraj prostora koji govori istim ili sasvim sličnim jezikom, koji ima zajedničku prošlost, navike i ukus. Taj medij predstavlja logičnu vezu među ljudima, koji se razumeju i žele da razmenjuju kulturna dobra, iskustva i saznanja. Ne treba im bolji posrednik od televizije. Tradicionalni mediji nude mogućnosti da se kulturni sadržaj širi ka mnogo široj publici nego što se to postizalo u muzejima, galerijama, operskim kućama, koncertnim dvoranama ili pozorištima.

RTS se javno, odnosno od para građana, finansira i već sama ta činjenica, kao i odrednica „javni servis“, jasno definišu njenu ulogu i funkciju, ali pre svega obavezu – da gledaocima tu vrstu „usluge“ pruži na najvišem mogućem nivou.

Znamo svi koliko televizija, kao medij, može učiniti zla ili bar doprineti njegovom činjenju, kada dospe u ruke onih koji nisu imali u vidu misiju o kojoj upravo govorim. Koliko mržnje i neprijateljstava je sposobna da proizvede, onako moćna i uticajna kakva je. Mi smo sada pred drugim, suprotnim ciljem: da zalečujemo rane i otvaramo prostor za civilizovani, kulturni život. Televizija u tome igra glavnu, odlučujuću ulogu.

Kultura nema teritoriju, vlasnika, ni cenu. Ona je sveopšte dobro koje ne smemo prisvajati i sakrivati od drugih. Ona nije kultura ukoliko služi uskom krugu korisnika, jednom sloju, čak i samo jednom narodu. NJu treba razmenjivati sa drugima i tek onda će ona biti i naša. Uostalom, čak i kada bismo hteli da je zatvorimo u sopstveno dvorište, ona bi našla načina da odatle pobegne. Ako je prava kultura. Svejedno da li je u pitanju prenos postojećih kulturnih događaja, kreiranje specifičnih umetničkih događaja, dokumentarnih i magazinskih programa koji profilišu kulturu ili programa koji zamagljuju liniju između zabave i umetnosti, RTS ima odgovornost i najpozvanija je da predvodi na tom putu.

Televizijski medij i svi mediji koji užurbano stižu, menjaju našu svest o lokalnom i globalnom. Počinjemo da posmatramo sebe poredeći se sa drugima i njihovim kulturnim dostignućima i postajemo deo jednog interkulturalnog sveta, mnogo drugačijeg od onog skučenog, jučerašnjeg. Taj novi svet nam je nadohvat ruke i mi moramo napraviti napor da ga dohvatimo, da se u njega uključimo i postanemo njegov deo. Bez bojazni da ćemo izgubiti nešto od nacionalnog, lokalnog, specifičnog. Ukoliko propustimo ovu šansu, vratićemo se u vremena koja želimo da što pre zaboravimo.

Sa ovim uverenjem radio sam, u protekle četiri godine, kao glavni urednik Kulturno-umetničkog programa Radio-televizije Srbije. U tom periodu, naš program je bio najveći „prenosilac“ umetnosti u zemlji, uz stalnu ambiciju da bude što bolji. Emisije koje su dnevno izveštavale, informisale, kritikovale i polemisale o kulturno-umetničkoj sceni Srbije i regiona postale su dnevna potreba ne samo intelektualaca već i najšire publike.

„Kulturni dnevnik“ prati više od pola miliona gledalaca u toku dana, pri čemu ne računamo one koji ga odgledaju na Youtubu ili, zbog nemogućnosti da ga prate tada kada se emituje, kasnije, na svojim elektronskim uređajima. „Autoportret“ je napravio jedinstvenu galeriju portreta istaknutih stvaralaca sa početka 21. veka, ali i onih koji tek dolaze. Emisije iz oblasti kulturnog nasleđa su osvetlile „Puteve rimskih imperatora“, „Puteve srednjeg veka“, „Moravsku Srbiju“, „Tvrđave na Dunavu“… Serijal „Narodno pozorište u 10 činova“ dao je jedinstveni doprinos proslavi nacionalnog teatra. „Put u budućnost“ je stvarao galeriju savremene umetnosti Srbije. Snimanje, emitovanje i arhiviranje TV teatra je jedinstveni doprinos pozorišnom životu Srbije, a direktan televizijski prenos 24-časovog pozorišnog spektakla „Olimp“ je ušao u istoriju RTS-a. Ako tome dodamo kvalitetan dokumentarni program, inovacije koje su donete u dečijem programu, raznolik, obiman i veoma atraktivan dramski i serijski program, u kojem posebno mesto imaju nagrađeni TV filmovi u produkciji RTS, lako možemo da potvrdimo veliki iskorak ka kvalitetu koji je učinjen u prethodnim godinama.

U tome smo uspevali umnogome zahvaljujući bliskoj saradnji sa našim izvrsnim umetnicima, izvođačima i kulturnim institucijama. Taj posao smo obavljali zahvaljujući ozbiljnom uvidu, kompetenciji i predanosti svih angažovanih, ali i brojnim saradnicima koje smo okupljali. Verujem da će nekoliko hiljada emisija, koje ostaju iza nas, biti sastavni deo audiovizuelnog nasleđa i pamćenja o nama samima.

Zbog toga je od presudne važnosti da izbor glavnog urednika održi postignuti nivo Kulturno-umetničkog programa i na taj način ne ugrozi prominenciju koju ovaj program ima u javnom životu Srbije i u prekograničnoj reprezentaciji naše kulture i umetnosti.

Autor je pozorišni reditelj.

Vladimir Kecmanović umesto Bradića

Odlukom Upravnog odbora RTS od 15. jula Nebojšu Bradića na mestu urednika Kulturno-umetničkog programa RTS zamenio je pisac, scenarista i kolumnista Vladimir Kecmanović. Bradić je jedni urednik iz tima Dragana Bujoševića kome UO nije produžio mandat. Članovi UO RTS su: profesor Vladimir Vuletić (predsednik), advokati Miroslav Minja Mirković i Miroslav Nikolić, akademski slikar Zorica Šujica, politički analitičari Branko Radun i Zoran Panović, pedagog Simona Mitrović Dunjić, politikolog LJiljana Đurđevac, novinar Nenad Janković.

Povezani tekstovi