Datum na koji je umro general Šerman 1

Ipak, u ovaj školski postavljen koncept ušunjala su se dva naslova koja se bave, osećam se poput idiota kad ovako pojednostavljujem, putem postajanja osobom sposobnom za ljubav, bila ona duhovna ili materijalna. Zaista, pojednostavljivanju ne bi trebalo da bude mesta u ljubavi, barem onoj koja je vredna drame. Jednostavno, nije li?

The Bitter Tea of General Yen

Režija Frenk Kapra, 1932.

Poput jedne od svojih tema, ljubavi osuđene na propast, i sam film “Gorki čaj generala Jena” bio je i ostao umetničko delo “non grata”. Naime, snimljen 1932, kad je to još uvek bilo moguće u puritanskoj Americi (dve godine pre nego što je uveden tzv. “produkcioni kod” – samocenzura izazvana strahom od “tihe većine” i željom da se istoj uzme novac na bioskopskim blagajnama) sa osovinom u ljubavnoj vezi kineskog generala, lokalnog feudalnog vladara nacionalističkog političkog usmerenja, i američke misionarke, film je bio previše napredan i kao takav ubrzo zaboravljen. Mnogo decenija kasnije, u eri političke korektnosti, biva izbegavan jer generala Jena tumači švedsko-danski glumac imena Nils Aster pod jakom “yellow face” šminkom. Iz nekog razloga sam osetio potrebu da pomenem čang-kaj-šekovsko ideološko usmerenje naslovnog lika razmišljajući o filmu čiji se autori uopšte ne bave dosadnim političkim detaljima. Ono čime se bave je erotska fantazija od “Lepotica i zver” tipa začinjena strahom od “Drugog” koji se pretvara u privlačnost kojoj glavna junakinja (igra je Barbara Stenvik, inače – zaboravljena a možda najveća) nije u stanju da se odupre. „Da li ste ikada čitali našu poeziju, gospođice Dejvis? Razumete li našu muziku? Da li ste ikada videli naše slike na kojima žene hodaju kroz voćnjake? Gde drveće izgleda kao žene a žene izgledaju kao drveće?“, izgovara general Jen verbalno napastvujući um glavne junakinje koja je došla u Kinu da bi se udala za čestitog belog čoveka i potom služila doživotno gospodu bogu pomažući ubogima. Onda počinje metamorfoza, unutrašnja i spoljašnja dok posebno valja istaći bizaran, uvredljiv i psihološki tačan san u kojem se general prvo pojavljuje kao orijentalno silovateljsko biće iz filmova strave i užasa da bi odjednom postao prihvatljivo “Drugo”, obučeno u zapadnjačku uniformu, “Drugo” kojem je dozvoljeno predati se.

Datum na koji je umro general Šerman 2

84 Charing Cross Road

Režija Dejvid Hju Džons, 1987.

Prvih godina nakon kraja Drugog svetskog rata, Helen Hanf (En Benkroft), žiteljka Njujorka i dramska spisateljica, započinje dopisivanje sa londonskom antikvarnom knjižarom. Čitalački ukus joj je specifičan (uglavnom memoari) te direktor knjižare (Entoni Hopkins) postaje, tokom višedecenijskog odnosa, njen svojevrsni diler droge. Njih dvoje su po skoro svemu potpune suprotnosti. Ona je ekstrovertni usamljenik, osoba koja živi od prijateljstava i dinamičnih razgovora sa ljudima otprilike isto kao što je zadovoljna u intimi svoje garsonjere/ stvaralačkog prostora što miriše na knjige i duvanski dim. Frenk Noel je, pak, povučen, tih porodični čovek u domu i na radnom mestu okružen ljudima. Nemojte se zavarati, radi se o ljubavnoj priči između ljudi koji se pale jedno na drugo odajući posredstvom pisama onoliko malo o sebi koliko je moguće. Vizuelna informacija (do koje im je stalo – sekretarica knjižare posle desetak godina, indiskretno, pošalje Helen Frenkovu fotografiju, dok Helen, srećna što konačno može da ga vidi, odgovori na pitanje prijateljice da li će poslati svoju sliku, „konačno sam postala misteriozna žena, tako će i da ostane“) zapravo kvari magiju odnosa mušterije i prodavca koji oboje imaju fetiš prema određenom tipu predmeta.

Datum na koji je umro general Šerman 3

Sherman’s March

Režija Ros Mekelvi, 1985.

Film počinje učenim spikerskim glasom koji nam, preko mape američkog juga, opisuje krvavi pohod generala Šermana, višemesečni poduhvat nakon koga je usledio kraj građanskog rata. A, onda, naglo, glas biva prekinut i prepušteni smo autoru filma koji nam, opet, samo glasom (tokom dva i po sata trajanja filma zapravo ga nećemo u potpunosti videti – osim iz daljine, ili sakrivenog iza kamere, ili u uniformi konfederacije) saopšti da, nakon što je ga je ostavila devojka, polazi putem Šermanovog pohoda kako bi snimao istorijski dokumentarni film za koji je dobio stipendiju. Zatim počinje da improvizuje. Istorija ostaje po strani, vraćajući se kao spas kad jednu džez numeru valja završiti i započeti novu. Recimo, maćeha, zabrinuta što se momak bliži četrdesetoj a još uvek se nije skućio, upoznaje ga sa Pet, „devojkom iz pristojne porodice“ (imućne, naravno – verovatno su potomci robovlasnika), nakon čega neprirodno dugo pratimo život dve dvadesetpetogodišnje glumice iz Atlante, njihove odlaske na audicije za reklame i pokušaje da uspostave kontakt sa Bertom Rejnoldsom (tj. “njegovim ljudima”) koji će tu za par meseci snimati film. „Razmišljam da bi trebalo da se vratim prvobitnom planu i filmu o Šermanovom maršu ali čini se da ne mogu da prestanem da snimam Pet“, kaže autor. No, Pet otputuje na audiciju za ulogu od tri rečenice i mora se nastaviti dalje, gde nam Šerman dolazi u pomoć vraćajući nas na put na kojem autor upoznaje nove potencijalne partnerke i stare okončane ljubavi. Teško je definisati ovo jedinstveno umetničko delo, instinktivan rad potekao iz mozga ozbiljnog profesionalca. Svakako je jedna od tema paralela između vojnog i ljubavnog osvajanja, sa akterom kojem kao da je odsečen osećaj za posedovanje ljudskih bića što ga u teoriji čini predivnom osobom. U praksi, to od njega stvara serijskog sagovornika, ponekad ljubavnika, konfuznog kao što je i ceo svet i njegova istorija; konfuznog kao što je bio general Šerman, palitelj gradova i ubica nejači koji je, kad je svima bilo svega dosta, ponudio konfederaciji mir pod iznenađujuće povoljnim uslovima i potom bio odbačen i od protivnika i od poslodavaca, na kraju umrevši na “Dan zaljubljenih”.

Datum na koji je umro general Šerman 4

20th Century Women

Režija Majk Mils, 2016.

Dok je “Šermanov marš” napad na privatnost, svoju i drugih ljudi, sačinjen u formi eksperimentalnog dokumentarnog filma, Majk Mils (čiji film “Beginners” ima jednu od najlepših poslednjih scena u 21. veku) umetnički validni egzibicionizam upražnjava kroz igranu strukturu nastanjenu filmskim zvezdama. Petnaestogodišnji glavni junak filma “20th Century Women” (čijeg se lika ne sećam, ne zato što glumac nije dobar već upravo jer – u kontekstu priče kroz koju ima zadatak da nas vodi – jeste) živi sa majkom u Kaliforniji 1979. Majka, imena Dorotea, neka je vrsta feministkinje u praksi, uplašena da gubi kontakt sa duhom vremena te da nije u stanju da sa sinom tumači vrednosti, lične i kolektivne stavove kojima su okruženi. Ili, jednostavnije, da mu pomogne da postane muškarac. Stoga, u pomoć sebi, prvenstveno, zove fotografkinju Ebi kojoj izdaje sobu kao i komšinicu Džuli par godina stariju od sina koja, zbog lošeg odnosa sa svojom majkom, uglavnom visi u i oko Doroteine kuće. Ideja je progresivna i u praksi dovodi do zabavnih situacija poput scene u kojoj majka kaže Ebi: „On ide u srednju školu a ti mu puniš glavu hardkor feminizmom. Veruj mi, previše je“. No, ono što se dešava je da dečak, kad se oljušti sva esejistička teorija i izlaganje kontrakulturi (a kojima je dobro biti izložen tokom sazrevanja – iako to zna da nanese dosta bola kasnije, kada se odraste i na svojoj koži nauči cena pobune) upoznaje izbliza percepciju stvarnosti suprotnog pola. Sve će one nestati, njegove žene 20. veka, Ebi i Džuli u druge prostore, majka u druge dimenzije, i mnogo godina kasnije dobiće sina kome će pokušati da objasni kakva je bila njegova baka, “ali to će biti nemoguće”.

Datum na koji je umro general Šerman 5

Thunderbolt and Lightfoot (Kalibar 20 za specijalistu)

Režija Majkl Ćimino, 1974.

Nazovite to pokvarenom maštom tumača ali za mene je prvi film Majkla Ćimina uvek bio ljubavna priča, i to jedna od najlepših. Glavni junak koga partneri puno puta ostavljaju ili izdaju (dobro, kriminalni, ako posmatrate bukvalno) upoznaje momka koji želi da sa njim pođe u život prepun avantura. „Ti baš ne umeš da prepoznaš dobru stvar kada ti je pred nosem“, izgovara dvadesetpetogodišnji Džef Bridžis dok gleda Klinta Istvuda sa željnim i razočaranim izrazom lica, nakon što ovaj izgovori, „Mali, došao si deset godina prekasno“. Ipak, Istvud ne može da se odupre novoj ljubavi i avanture počnu, u društvu još jednog kriminalnog dvojca čiji je odnos postavljen kontrastno, nalik bračnom paru koji je previše vremena proveo zajedno. Moram dotaći i falusnu simboliku ogromnog topa kojim će probiti vrata sefa, te tompuse što se iznenadno pojave u poslednjoj sceni. I, da, reklo bi se da je film prilično inspirisan opusom Žan-Pjera Melvila što samo doliva ulje na vatru. Radnja je, istina, prošarana scenama usputnog seksa sa ženama, scenama koje ne vode nikuda, kao da reditelj pokušava da publiku, ili same junake, usmeri od grešnih misli, u filmu čija je prva scena smeštena u crkvu.

Podržite nas članstvom u Klubu čitalaca Danasa

U vreme opšte tabloidizacije, senzacionalizma i komercijalizacije medija, duže od dve decenije istrajavamo na principima profesionalnog i etičkog novinarstva. Bili smo zabranjivani i prozivani, nijedna vlast nije bila blagonaklona prema kritici, ali nas ništa nije sprečilo da vas svakodnevno objektivno informišemo. Zato želimo da se oslonimo na vas.

Članstvom u Klubu čitalaca Danasa za 799 dinara mesečno pomažete nam da ostanemo samostalni i dosledni novinarstvu u kakvo verujemo, a vi na mejl svako veče dobijate PDF sutrašnjeg broja Danas.