Ljubavna melodrama u doba rata koji ne prestaje: Premijera komada „Sveti Georgije ubiva aždahu“ Dušana Kovačevića u JDP

„Aždaha“ je treći komad našeg najznačajnijeg savremenog dramatičara koji se igra u ovoj kući, kako je na današnjoj konferenciji za novinare kojoj je prisustvovala skoro cela autorske ekipa predstave podsetila Tamara Vučković, direktorka JDP.

Na sceni „Bojan Stupica“ 1979. premijerno je izvedena njegova „Luminacija“ u režiji Dejana Mijača, a 1983. Dušan Jovanović je režirao „Balkanskog špijuna“ koji je ušao u antologije, i velika je čast, kako je istakla Vučković, ponovo sarađivati sa Duškom Kovačevićem.

„Sveti Georgje ubiva aždahu“ objavljen je 1984, a praizvedbu je, kako se osvrnuo Kovačević, imao u Ateljeu 212 u režiji Ljubomira Mucija Draškića, potom i u Srpskom narodnom pozorištu u Novom Sadu, u režiji Egona Savina.

– One su ličile jedna na drugu zbog toga što su se striktno držale vremena i ambijenta, i te klasične priče, dramaturgije i igre tih godina, a nova predstava koju sam juče gledao je približavanje ovom vremenu, generaciji koja nije imala prilike da gleda ovaj komad pre četrdeset godina – naveo je Kovačević.

– „Aždaha“ govori o strašnim događajima 1914. godine u Prvom svetskom ratu, a ono što joj ide na ruku, na nesreću, je to što mi svaki dan gledamo rat, i priča o ratu je toliko aktuelna da je skoro mešavina muzike roka i panka, sa strašnim događajima 1914, koji su sublimacija našeg haosa i života kog živimo. Tako na televiziji gledate direktan prenos smrti iz Gaze i Ukrajine, a onda sledi zabavna muzika, i taj miks je nepodnošljiv.

Na početku svakog rata, kako je istakao, samo se pamti ime prvog poginulog, onda dolaze hiljade stradalih koji ostaju zaboravljeni.

– Ovaj komad je, zahvaljujući Jugoslovenskom dramskom i ovim divnim glumcima opet na sceni, većina je tu mojih prijatelja, a neki su ranije igrali u ovom komadu, kao Vane Siroče otići će i u penziju – izjavio je Kovačević, dodajući da misli da ćemo ovom postavkom „Aždahe“ biti jako iznenađeni.

Reditelj Miloš Nešković zajedno sa dramaturškinjom Jelenom Mijović potpisuje i adaptaciju teksta, a u glumačkoj ekipi su Milan Marić (Gavrilo Vuković), Nikola Rakočević (Đorđe Džandar), Jovana Belović (Katarina Džandarova), Nebojša Ljubišić (Aleksa Vuković), Marko Janketič (Poručnik Tasić), Zoran Cvijanović (Učitelj Mićun), Srđan Timarov (Doktor Konstantin Grk), Anđelika Simić (Tetka Slavka), Aleksandar Đurica (Ninko Belotić).

Kovačevićeve junake oživeće na sceni i Aleksej Bjelogrlić (Krivi Luka), Joakim Tasić (Rajko Pevac).Ognjen Nikola Radulović (Mile Vuković), Teodor Vinčić (Vane Siroče), Miloš Samolov (Reci Vojo), Lazar Đukić (Mikan Besni), Luka Antonijević (Baća), i Lazar Nikolić (Dane Neženja).

Radnja „Aždahe“ događa se u osvit Prvog svetskog rata (od vidovdanskog atentata do početka cerske bitke), na prostranstvima Mačve, od Save do Šapca, a u središtu drame je ljubavni trougao između jednog neobičnog žandara, njegove žene koja potiče iz građanske porodice, i njenog ljubavnika, invalida iz balkanskih ratova.

Prema rečima Neškovića, ne postoji veća odgovornost nego kada se radi domaći klasik kao što je Dušan Kovačević, a to je i velika čast.

– „Sveti Gerogije ubiva aždahu“ je možda najlepše napisana melodrama na srpskom jeziku, u kojoj rat daje kontekst ljubavnoj priči. Najfascinantnije u ovom komadu je činjenica da je obično u melodramskim zapletima među tri lika jedan negativac. Kod Kovačevića sva tri lika razumemo i čak opravdavamo njihove postupke, a ključ trojstva ovde je kao u kultnom „špageti“ vesternu reditelja Serđa Leonea „Dobar, loš, zao“, gde napetost na kraju leži u tome ko će na koga potegnuti. Trougao u ljubavi nikada ne može da funkcioniše, i zato je on jako potentan u dramskom smislu.

Kako je istakao reditelj, predivni Kovačevićev tekst mora da se čuje, jer je osvešćujuć, otrežnjujuć, i govori dosta o aktuelnoj društvenoj situaciji, ne samo kod nas, nego globalno. Predstava se, prema njegovim rečima time i bavi, demistifikacijom srpske istorije.

– Kovačević piše o bogaljima u Šapcu, koje su neki ljudi zaboravili, a komad se završava početkom Cerske bitke, koja je prva saveznička pobeda u Prvom svetskom ratu, ali posle, što je usud ovog naroda, ostaju trudne udovice i siročad jedini živi. Ali, pošto je ovaj komad nemoguće izmestiti iz konteksta Balkanskih i Prvog svetskog rata, morali smo koristiti savremena sredstva u pozorištu 2024. godine, a da opet ostanu u istorijskom kontekstu.

– Napravili smo stilsku nadogradnju tog konteksta kroz magični ili magijski realizam. Pričamo o vremenu koje je svetla prošlost, iako demistifikovana, u bajkovitom ključu i kontekstu magijskog realizma, koji nas uvlači i u arhaičnost – objasnio je reditelj.

Milana Marića videćemo u ulozi Gavrila Vukovića, vojnika koji je u balkanskim ratovima izgubio ruku, a prema njegovim rečima, najveći izazov je bio kako mu prići iz današnje vizure, jer nije isto raditi 1986. godine priču o svim tim događajima, i 2024, posle svega što se dešavalo i šta smo preživeli.

– Čitan na metaforičnom nivou, ovaj tekst je priča o uništenoj mladosti – istakao je Marić.

Za Jovanu Belović, lik Katarine, žene Džandarove u ovom komadu, koja i u braku ostaje zaljubljenu u Gavrila Vukovića, svoju ljubav iz mladosti, kako je istakla, je velika radost.

– To je tako kompleksan, emotivan i potresan lik, junakinja koja je istovremeno žrtva silnih ratova koji su nas dočekivali, i koji će nas verovatno i pratiti sa ovog sveta. To je jedan istorijski ciklus u kojem su žrtve i žene koje ostaju, prate i dočekuju posle tih neminovnih borbi i sukoba. Cela priča je divna i potresna i, zapravo ohrabrujuća-  izjavila je Jovana Belović.

Nikola Rakočević smatra da je ova drama sama za sebe važno umetničko delo, do kojeg nisu došli na lak način.

– Komplikovana je scenografija, muzika, tekstovi. Ali na generalnoj probi se videlo da je velika predstava. I jako inspirativna. Predstava posle koje, kad dođete kući, malo više volite svoju ženu, decu. Malo više volite sebe. To što ćemo svi da umremo jeste inspiracija da živimo bolje – istakao je Rakočević.

Zanimljivo je da su Srđan Timarov i Zoran Cvijanović (Učitelj Mićun) igrali u različitim postavkama igrali više likova iz „Svetog Georgija“ (Timarov čak od svoje šeste godine kada je bio Vane siroče), i kako je izjavio, ova premijera je jedan od najvažnijih trenutaka za njega, jer je taj komad obeležio njegovu umetničku i ličnu sudbinu, i duboko je preživljavao tu priču.

A prema rečima Alekseja Bjelogrlića, cela ekipa predstave, s velikim uzbuđenjem, intenzivno je radila.

– „Sveti Georije ubiva aždahu“ je priča o osakaćenoj mladosti, a sada je mladost rešila da ne bude osakaćena. Mislim da smo mi, između ostalog, iz toga crpili inspiraciju i dodatnu energiju – istakao je Bjelogrlić.

Značaj što je Kovačevićeva melodrama opet na repertoaru, i to u ovom trenutku, izrazili su na današnjoj konfereciji i ostali glumci, a u autorskoj ekipi „Aždahe“ su i Gorčin Stojanović koji potpisuje scenografiju, kostimografkinja Biljana Grgur, kompozitor Vladimir Pejković, autorka tekstova songova je Julija Petković (Duda Buržujka), a tu su i koreograf Andreja Kulešević, i dr Dijana Marojević koja je oblikovala scenski govor.