„Ljudima van SAD je teško objasniti koliko je Suzan Sontag bila popularna“

Za svoju studiju velike autorke, filozofkinje, rediteljke i političke aktivistkinje, nagrađen je Pulicerovom nagradom. Svoje delo uskoro će predstavi i u Sarajevu, gradu koji ima centralno mesto u biografiji Suzan Sontag, baš kao što i njeno ime nosi centralni trg u tom gradu. Moser će otvoriti peti Međunarodni festival književnosti Bookstan, koji je zakazan za kraj oktobra.

Predlog da radi na ovoj knjizi dobio je od sina američke intelektualke Dejvida Rifa, nakon što je pre toga objavio nagrađivanu biografiju brazilske književnice Klaris Lispektor.

Svom novom delu posvetio je šest godina, a pred sobom je imao dnevničke zapise, koji su do tada samo delimično bili objavljeni, ali i brojne sagovornike – od njene porodice, preko kolega i starih ljubavi do poznanika.

Tako se u knjizi po prvi put mogu naći i sećanja prijatelja Salmana Ruždija ili Eni Libovic, Suzanine dugogodišnje partnerke.

„U Los Anđelesu postoji deo arhive Suzan Sontag koji je zatvoren za javnosti, čini mi se, već 50 godina. Uprava je odlučila da mi omogući pristup jer sam imao želju da napravim celovit portret. Zamišljao sam da je to nešto uzbudljivo, kao tajne sobe u Vatikanu gde pape kriju svoju pornografiju, ali se ispostavilo da je to samo nekoliko sivih kutija. Zatim sam pričao sa 573 osobe širom sveta, od Havaja do Stokholma. Neki od njih su veoma poznati, kao ove koje ste pomenuli. Neki nisu, kao žena koja prodaje povrće na pijaci u Sarajevu“, objašnjava u razgovoru za Danas Bendžamin Moser.

U svom postupku, kako objašnjava, pokušao je da pogleda iza slike koju imamo o poslednjoj velikoj američkoj književnoj zvezdi – autorki čija su dela menjala kulturne i političke tokove poput eseja „O kempu“ ili „Put u Hanoj“, dok je istovremeno bila na naslovnim stranama magazina, sa popularnošću sa kojom su tada mogle da se mere samo rokenrol i pop zvezde.

„Znao sam o njoj sve ono što zna svaki američki student“, priča Moser upitan koliko mu je pomogla slika koju je već imao o Suzan Sontag, a koliko je toga ipak morao da zaboravi kako bi mogao da piše o njoj.

Pročitao je, nastavlja da govori, nekoliko njenih tekstova na studijama.

„Oduvek sam imao želju da pročitam još nešto. Otkrio sam da je to uobičajna stvar: mnogo ljudi je pročitalo mrvicu njenog dela, a njih zaista malo su pročitali sve. Njeno celokupno delo je zaista spektakularno, gotovo veličanstveno. Ali glavna stvar koju sam morao da zaboravim je slika Suzan Sontag. Možda je teško izvan Sjedinjenih Američkih Država objasniti ljudima koliko je ona zaista bila popularna. Mi nismo zemlja koja ima poznate intelektualce. Imamo pisce koje poštujemo, koje slavimo i nagrađujemo. Ali da jedan intelektualac bude na naslovnoj strani Veniti fera (Vanity Fair)? To se nikad nije desilo. Ne pre Suzan Sontag i ne posle nje. Zato sam morao da se oslobodim takve slike i da otkrijem ko je prava osoba koja se krije iza toga“, kaže autor.

Nastavlja ističući da je taj mit o Suzan toliko moćan da je morao da da razdvoji od njenog stvarnog života.

„Niko nije bio kao ona. Fascinantno je videti kako žena koja je napisala sve te veoma zahtevne eseje o francuskom filmu i istoriji metafore, može da postane zvezda. Uzbudljivo je shvatiti kako je ona razumela moć slika, medija – kako su te stvari mogle da stvore nekoga, ali takođe, na neki način, i da ga unište. Nju su stvorile i uništile slike – i toga je bila svesna“, naglašava Moser.

Nije siguran koliko je njeno nasleđe cenjeno u Americi i svetu, ali smatra da njegova knjiga može to da promeni.

„Moja knjiga je ulaz. Nadam se da će podstaći ljude da čitaju njeno delo. To se dešava širom sveta. Pojavljuju se novi prevodi, mlađi ljudi čitaju o njoj. Potrebno je mnogo truda da nečije delo i dalje bude živo. Svet se brzo menja. Ljudi zaboravljaju. Mnogo je lakše prepustiti se klišeima. Ali ona je esencijalan ključ za moderno razmišljanje, a samim tim i o modernom svetu“, dodaje Bendžamin Moser.

Ipak, sve ovo ne znači da se autor ne bavi privatnim životom Suzan Sontag, koji je fascinirao javnost gotovo koliko i njeno pisanje.

Tu je i njen odnos prema homoseksualnosti, o kojoj je ćutala, ali i telesnosti (često se pominje da Suzan Sontag nije volela da se kupa, iako je oduvek važila za neverovatno lepu ženu). Tu su i emotivne veze sa ženama, ali i muškarcima. Od Roberta Kenedija i Vorena Bitija do Josifa Brodskog – svi su oni imali uticaj na njena razmišljanja.

Tako je s Brodskim, koga je pominjala i na samrti, prestala da veruje u ideale komunizma. Moser piše i o njenom odnosu sa Eni Libovic, sa kojom je provela 15 godina, sve do svoje smrti, a koji su obeležili Suzanino grubo ponašanje, omalovažavanje i ponižavanje.

Možda je posebno intrigantan segment o njenoj strasnoj vezi sa kubansko-američkom spisateljicom Marijom Irene Fornes tokom ranih šezdesetih.

Suzan Sontag, koja se udala sa 17, razvela sa 25, prvi je orgazam doživela je tek u lezbijskom odnosu, kad joj je bilo 26. Ovo otkriće, kako piše sama Suzan u svom dnevniku, dalo joj je ego da postane pisac.

„Ali to je veoma važno, posebno u svetu u kome je ženska seksualnost, posebno, ženska homoseksualnost, bila potpuni tabu, nikada se nije pominjala. Toliko starijih žena mi je pričalo da zaista nisu znale šta je orgazam, i da je to bilo važno otkriće u njihovim životima. Sa svojom devojkom Irene Fornes otkrila je mogućnost telesnog zadovoljstva – koje je u njenom pisanju i razmišljanju značilo mogućnost spajanja mentalnog i fizičkog. Nisu bili odvojeni, kao što je verovala do tada: mislila je da je telo lokus bola. U tom jedinstvu videla je mogućnost direktnog, senzualnog iskustva umetnosti. Nije je zanimalo na šta vas umetnost podstiče da razmišljate, već kako da se osećate“, napominje Bendžamin Moser.

Negde na početku svoje biografije, Moser prenosi epizodu u kojoj, tada kalifornijska srednjoškolka Sontag, s prijateljem igra igru u kojoj oboje pristaju da umru ako bi njihova smrt značila da će Igor Stravinski dobiti još koju godinu života, da može duže da stvara. Suzan pristaje da umre istog časa, ako bi Stravinski dobio još četiri godine života.

Moglo bi se reći da je to ključna nit koja nosi celu knjigu, otkivajući kako je Sontag postala žena-brana, kako je Moser opisuje, koja je stajala naspram neizdrživih naleta estetskog i moralnog zagađenja.

Za svoju umetnost bila je spremna da umre, a pisce koji nisu bili radi da odu u Hanoj ili Havanu nije volela.

„Kada je imala 12 godina, videla je sliku iz nacističkog logora koja je stigla do SAD. Rekla je da je to podelilo njen život na dva dela. Otada, bila je ubeđena da je dužnost građana, a posebno pisaca i umetnika, da svedoče i donose vesti o svemu što se događa u svetu. To je kasnije postala njena gotovo religiozna obaveza. Kao i sa Stravinski, bila je spremna da umre da bi ispunila svoju moralnu dužnost“, objašnjava autor.

I tako dolazimo do Sarajeva o kome je pisala – „sada otići u Sarajevo donekle je nalik na odlazak u varšavski geto krajem 1942“. Ona je pod opsadom postavila predstavu „Čekajući Godoa“.

„Suzan je pričala da je Sarajevo španski građanski rat njenog vremena. To je bio trenutak kada su morali da se pobune ljudi koji su se borili za civilizaciju – za religijsku toleranciju, protiv rasizma, ideju kosmopolitskog društva. Ne da ostanu kod kuće i pišu tekstove o tome, nego da zaista učine nešto. Pitanje je bilo šta. Budući da je ona bila devojčica spremna da umre za Stravinskog, bila je spremna da umre za kulturu. Sarajevo je pokazalo koliko je daleko spremna da ode“, priča autor knjige „Sontag – život i djelo“.

Na pitanje šta je to što je Sontag uspela da postigne svojim aktivizmom tokom rata u BiH što nije uspela pre toga, pišući o AIDS-u i drugim važnim temama, Moser odgovara podsećajući na njen citat s početka knjige.

„Na prvoj stranici knjige nalazi se njen citat da uspeti 30 odsto vremena znači da ste uspeli uvek. To je veoma tačno. Nije postigla sve što se nadala – ko uopšte to može? Ali Sarajevo je bilo mesto gde je mogla da pomogne onako kako je ona znala. A to je bila odbrana ideala kulture. Nije gledala na građane Bosne kao na varvare – a morate imati na umu da je veliki broj ljudi na Zapadu smatrao da je Jugoslavija beznadežno mesto prepuno srednjovekovnih plemena. Ona ih je videla kao ljude slične sebi. Ljude koji vole da čitaju knjige, slušaju muziku, idu u pozorište. Mnogo ljudi sa Zapada joj se podsmevalo zbog toga. Istina je da nije imala ono što je Bosni zaista trebalo – američku mornaricu. Ali pokazala je da Bosni takođe treba ideja civilizovanog društva. I zbog toga su je obožavali. Trg ispred Narodnog pozorišta u Sarajevu se zove Pozorišni trg – Suzan Sontag. Ne Bil Klinton ili po imenu nekog drugog političara. Suzan Sontag. Žena koje je došla da režira predstavu“, zaključuje Bendžamin Moser.