“Mislim da se svet urušava već decenijama i ako verujemo da niko ne sme da se smeje dok neko pati, tu je smejanju kraj”: Slavni francuski reditelj Mišel Azanavisijus za Danas 1Foto: J. Patarčić/Danas

“Mislim da se svet urušava već decenijama i ako verujemo da niko ne sme da se smeje dok neko pati, tu je smejanju kraj”, kaže za Danas Mišel Azanavisijus, ovogodišnji laureat nagrade “Aleksandar Lifka” Festivala evropskog filma Palić za izuzetan doprinos evropskoj kinematografiji.

Mišel Azanavisijus je francuski filmski reditelj, scenarista i producent, rođen 1967. godine u Parizu. Pohađao je umetničku školu i nastavio da radi kao reditelj reklama i televizijskih projekata, a 1999. godine je napisao i režirao svoj prvi igrani film “Mes amis”.

Njegov sledeći dugometražni igrani film bila je špijunska parodija “OSS 117: Kairo, gnezdo špijuna” (2006), koja je imala uspeha i garantovala nastavak “OSS 117: Izgubljeni u Riju” (2009).

Najznačajnije delo kojim je privukao pažnju međunarodne publike je komedija-drama “Umetnik” iz 2011. godine, crno-beli gotovo nemi film koji je osvojio više od dvadesetak nagrada, među kojima je svakako najzapaženiji Oskar za najbolji film 2012. godine, na 84. dodeli Oskara, kada je osvojio i Oskara za najbolju režiju.

Na Festival evropskog filma Palić dolazi sa poslednjim ostvarenjem “Rez” (2022), zombi-komedijom koja je premijerno prikazana na otvaranju Kanskog festivala, i dobija nagradu “Aleksandar Lifka” za izuzetan doprinos evropskoj kinematografiji, u kategoriji inostranih stvaralaca.

Šta za Vas predstavlja ova nagrada i koliko Vam znači to što će publika u Srbiji moći da pogleda “Rez” na Festivalu evropskog filma Palić?

– Veoma sam dirnut i počastvovan. Dobijao sam, s vremena na vreme, neke nagrade i na jedan način to i nije toliko važno, jer vam to ne daje talenat, ali je i dalje lepo i dirnut sam kada neko odluči da mi dodeli nagradu, odnosno kada skupina ljudi misli da je to dobra ideja. Nikada nisam bio u Srbiji i ovo je bila prilika da dođem, a pošto dosta dugo poznajem Nikolaja Nikitina, selektora glavnog takmičarskog programa, kada me je pozvao da dođem i primim nagradu, bio sam veoma dirnut i ovo je statua koja ljudima iz sveta filma mnogo znači i zaista je sjajno primiti takvu nagradu.

Pre nego što će biti premijerno prikazan na Kanskom festivalu, Vaše poslednje ostvarenje je zbog kontroverznog naslova “Z” i aktuelne simbolike ovog slova, dobilo nov naziv. Kako je promena originalnog naziva filma uticala na Vas i da li bi umetnost trebalo da trpi pritiske društveno-političkog konteksta u kojem živimo?

– Bio sam jako srećan da promenim naziv filma i ponosan da to uradim, jer sam znao da je to bilo značajno za mnoge ljude i znam da je veoma značajno za mnoge ljude u Ukrajini, tako da sam zaista bio srećan i ponosan da to učinim. Ne učiniti to, bio bi dokaz indiferentnosti, što za mene nije bila opcija. Između umetnosti i politike nije uvek pitanje pritiska, već je i pitanje pozornosti. Niste slepi i gluvi čak i kada pravite komediju. Vi slušate i gledate svet oko sebe i, na jedan ili drugi način, svet se pojavljuje u vašem radu. Ovaj naslov je bio veoma kontekstualan, i još jednom da ponovim, bio sam veoma ponosan da ga promenim, ali u samom filmu nema očigledne konekcije sa situacijom. Ali ipak, kada pričate priču, vi stavljate neke karaktere zajedno, oni imaju interakciju, neki odnos i reaguju na određene situacije, čak i vrsta smeha koji izazivate i po mom mišljenju, sve je politika. Pogotovo kad neko kaže da se ne bavi politikom, mislim da se bavi politikom. Politika je svuda, tako da se tu ne radi o pritisku, nego o svesti.

Film “Rez” donosi priču o maloj filmskoj ekipi koja snima niskobudžetni film o zombijima, a koju napadnu pravi zombiji. Film je sniman u vreme pandemije korona virusa, a prikazuje se sada, u vreme kada se u Evropi odvija rat u Ukrajini. Da li je ovo pravo vreme da ovaj film ugleda svetlost dana i da li je smeh zapravo ono što nam trenutno najviše nedostaje?

– Mislim da se svet urušava već decenijama i ako verujemo da niko ne sme da se smeje dok neko pati, tu je smejanju kraj. Tako da mislim da treba da se smejemo i da je to privilegija koju treba da koristimo što više možemo, a takođe možete imati mnogo različitih osećanja istovremeno. Možete da želite da se smejete i da budete svesni onoga što se dešava u svetu, jer ako se smejete, ne znači da zaboravljate na sve. Mislim da je pravo vreme da se smejemo, kao i obično, i istina je da sam nakon pandemije, kada sam izašao sa ovim filmom, osetio da su ljudi bili žedni smeha i da su jako želeli da se smeju. Mogao sam da ih čujem u bioskopima koliko su bili srećni da se nahrane osmehom.

Šta je potrebno da bi se napravila dobra komedija i da li je dovoljno samo da nas nasmeje ili je potrebno da se u njoj pronađemo i identifikujemo sa karakterima?

– Svaka osoba će vam reči nešto drugo i to što zovete dobrom komedijom je drugačije za sve nas. Za mene, dobra komedija mora da nasmeje, jer već u sebi sadrži reč komedija, ali postoje i mnogi načini da se smejemo. Ponekad je to veliki i debeo smeh, a ponekad je to samo osmehivanje. Na primer, engleska serija “Kancelarija” (The Office), neke epizode vas neće čak ni nasmejati, ali u sebi mislite da je to najsmešnija stvar koju ste pogledali. To je intelektualni, cerebralni smeh, iako nije fizički. Za mene je dobra komedija, ili bar ono što se trudim da uradim, da izazovem više različitih vrsta smeha i to je prvi nivo komedije, odnosno prva premisa komedije je da vas nasmeje. Ako imate različite osmehe, za mene je to bolje i onda možete da dodajete druge nivoe. Možete biti dirljivi, možete imati kinematografski pristup filmu, možete imati poruku iza toga, možete reći neke duboke stvari. Tako da postoji jako mnogo nivoa koje možete da dodate, ali morate ljude da nasmejete.

Film “Umetnik” Vas je proslavio, a bio je dosta neuobičajen za ovo doba, jer je snimam gotovo bez dijaloga, kao crno-beli film. Da li je on označio povratak ovakve vrste filma i da li planirate svetu da podarite još ovakvih ili sličnih ostvarenja u budućnosti?

– Možda, jer to je film koji jako volim da radim, ali ne znam da li ću moći da ga uradim. Uvek pokušavam da budem veoma iskren prilikom izbora filma i potrebno je dve ili tri godine, ponekad i više, da snimite film. To je jako dug period koji vi živite sa tom idejom, živite sa filmom, karakterima, pričom i jako se trudim da u tome budem iskren. Trenutno radim na jednom animiranom filmu koji se očekuje 2024. godine, tako da ne znam šta ću tada želeti da radim.

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.