Pesnikinja Radmila Lazić: Muškarci bi da ćutanje postane ženin jezik 1foto privatna arhiva

„One zasigurno nisu stvorene od Adamovog rebra, kao nepokorne i neposlušne one pripadaju rodu Lilit. Kritične prema tradiciji, mitovima prošlosti, mitologemama svakodnevice. Prekršiteljice su dogmi, predrasuda, tabua, građanskih normi i književnih normativa.
One više nisu pastorke književnosti, već neposlušne kćeri poezije – Crvenkape koje same sebi kupuju vuka.

Koliko do juče imale su glavnu sporednu ulogu i bile najpoznatije nepoznate u gradu. A onda su se upitale: zašto da živim u boci, tesno je i postale nezavisne žene, one koje menjaju sebe i svet za lepši pogled. Sada su tu pred vama i kažu: moje su želje ženskoga roda i: nije erotično ako nije neurotično, ili tehnoerotično. Jer izbor je: ili biti ili imati falus… Iz njih sad diše tiha brutalnostjer ustale su iz mrtvih…“, ovako u rezimeu Antologije srpskih pesnikinja, i sama jedna od njih, Radmila Lazić „obrazlaže“ i sažima svoj izbor.

U njemu se, po propozicijama španskog izdavača koji je objavio još nekoliko ovakvih antologija – od španske, preko rumunske, poljske, češke do portugalske – nalazi 17 pesnikinja, rođenih između 1957. i 1989, koje su najveći deo svog opusa stvorile u 21. veku.

Iako je srpska književna scena dominantno muška, ženska poezija je vitalniji deo srpske poezije, konstatujete u uvodu u Antologiju srpskih pesnikinja, koju ste priredili za španskog izdavača. Kako izvodite takav zaključak uvodnoj premisi uprkos?

– Vrlo jednostavno. Dominacija muškaraca zasniva se na njihovoj moći u javnom prostoru. Politička, ekonomska, kulturološka, pa i književna moć, jeste u njihovim rukama. Dominacija se ne ostvaruje uvek kvalitetom, već uglavnom kvantitetom i pre svega mehanizmima moći. U tom smislu je poezija koju pišu pesnici dominantnija. Pesnikinje su manje vidljive, mada ima izuzetaka, ali je njihova poezija vitalnija, uzbudljivija i provokativnija. Poezija koju pišu naši pesnici je solidna. NJena mana je oveštalost u predvidljivosti i čistunstvu, bez erosa je, bez stvaralačke energije. Otuda su za mene dve pesničke knjige Dragana Boškovića od pre nekoliko godina bile pravo otkrovenje. Tu sve pršti od erosa, erupcije jezika, žestokog ritma, a u pitanju je desakralizacija i demitoligizacija i svetog i profanog. NJegova poema “Ave Maria” libertanski je libreto za jednu rok operu!
Inače, muškarci su zarobljeni u neslobodi, tradiciji, dogmama i nacionalnom kanonu. Pesnikinje nisu time opterećene. One unose u poeziju nove teme i sadržaje, donose novu energiju, ruše tabue i dekonstruišu muška sveta mesta.

Kako stoji stvar sa antologijama srpskih pesnikinja na srpskom, a kakva je njihova pozicija u pesničkim antologijama uopšte? Menja li se ona ipak vremenom ili…?

– Naša pozicija u antologijama koje naveliko (i megalomanski) priređuju muški autori je epizodna. Verujem da je to zato jer ne pogoduje njihovom zamišljenom nacionalnom kanonu. Većina antologičara umislila je (ili su čipovani) da su upravo oni čuvari nacionalnog kanona. I u to ime ih priređuju, tako da u njima noseću ulogu imaju guslari i bogoslužiteljski pevci. Pa je tako i u poslednjoj priređenoj antologiju u Srbiji. Treba zabeležiti da se u toj antologiji desilo prevrednovanje vojvođanske pesničke scene. Potopljen je čuveni neoavangardni pesnički rasadnik, a uzdignuta na pijedestal jedna nakaradna mitomanska nacional-patriotska poetika nedarovitih a ambicioznih književnih poslenika. Mogle bi se ovde povući i neke političke paralele, ali da dodatno ne zagađujem vazdušni prostor.
Primetila sam još nešto interesantnije, dušebrižničko antologičarevo čuvanje “lika i dela” rušiteljski nastrojenih pesnikinja. Pa umesto naših pesama kojima detabuiziramo “nepoželjne” teme i dekonstruišemo ustaljene stereotipe, za antologiju se biraju benignije pesme ne bi li se sprečilo skrnavljenje svetog nacionalnog kanona. Zato mi priređujemo sopstvene antologije jer bila bi šteta da čitaoci ostanu uskraćeni za drugi pogled na svet.

Možda je upravo pokazatelj te pozicije to što se prave „posebne“, ženske antologije? Sa druge strane, šta kažete na „obrazloženje“ da ne postoji muško i žensko u poeziji, književnosti, umetnosti uopšte?

– O, ja sam mislila sam da smo te lekcije savladali, otkuda stalna potreba da se vraćamo unazad, da regresiramo? Čemu uopšte vodi neutralizacija polova, odnosno rodnih uloga, ili univerzalizacija književnosti – da svi obučemo iste uniforme?! Rodno neutralan oblik je neprihvatljiv, jer neutralno uvek znači muško, muški Zakon, da parafraziram Liotara.
Američka pesnikinja Andrijen Rič u svom čuvenom eseju “Kada se mi mrtvi probudimo” posvedočila je kako to u praksi izgleda: ”Govorili su mi da pišem univerzalno, to je značilo ne-ženski.”
Naravno, ima pesnikinja koje se priklanjaju tom modelu, ne bi li došle do naklonosti književnih kritičara, istoričara književnosti, i u krajnjem cilju da bi bile kanonizovane. To su za mene već prizemne rabote.

Da li se i u umetnosti, poput politike, stvari mogu rešavati uvođenjem kvota? Da li je to nasilje političke korektnosti ili nužnost čije nametanje vremenom vodi do promene paradigme?

– Da li se vi to sa mnom šalite? Gledajte, ja ne razumem potrebu da se bilo koje dostignuće, naročito emancipatorsko, posle izvesnog vremena dezavuiše, milom ili silom. Ako već nešto postoji kao nužnost, onda ne možemo govoriti o “nametanju” nužnosti. Nego o ostvarivanju nužnosti. A nužno je da budemo jednaki kako u ostvarivanju prava na glas, na posao… tako i na jednake kriterijume u tretiranju umetničkih dostignuća. Postavljeni kriterijumi ne treba da daju prednost jednom polu, jednom žanru, jednoj poetici… moraju se svi podjednako tretirati i vrednovati. Jednakost u tretmanu ne znači otklanjanje razlika, kao što razlike ne sprečavaju ostvarivanje jednakosti.

A rodno ravnopravni jezik – treba li se na njega obavezati i da li bi to tačnije imenovanje vodilo i ka boljem tretmanu ili vi kao umetnica čije je umetnosti upravo jezik sredstvo imate neko bolje rešenje?

– Nema boljeg rešenja nego dozvoliti da svako ima pravo na sopstveni pol, rod, ili nešto treće, a time i na njegovo označavanje, odnosno imenovanje.
Mi se jezikom rodno identifikujemo. Imenice koje označavaju zanimanje, zvanja i titule nisu rodno neutralne, one su muškog roda. One time eksplicite odražavaju patrijarhalnu strukturu društva, odnosno diskriminaciju žena. Žena se isteruje iz jezika. Time joj se uzima identitet. Muškarci bi da ćutanje postane ženin jezik. Nadam se da taj princip ne vodi naše jezikoslovce, ali odugovlačenje sa primenom i standardizacijom rodno diferenciranog jezika sprečava neko sa pozicija moći ne slučajno.

Da li su žene „nasele“ kada su umesto mogućnosti izbora – da li će biti supruge, majke i baviti se karijerom prihvatile floskulu da “mogu sve”? Pa se tako na ženu u ovoj sredini gleda kao nepotpunu ako je na primer dobra u svojoj profesiji a nije se ostvarila kao majka, iako je to biološki mogla?

– To nije uvek samo stvar izbora, nego i okolnosti i mogućnosti. Može da bira i odlučuje samo onaj ko je nezavisan, ja sam to sebi “priuštila” uz mnoga odricanja. Nezavisnost je često veliki rizik za svaku individuu. Floskula “mogu sve” zahteva potporu okoline, partnera… ali pre svega materijalnu opskrbljenost. Sa dadiljama i kućnim pomoćnicama zaista je moguće zadovoljiti sve uloge.
Društvo je inače za ženu zainteresovano samo ako računa na njenu reproduktivnu funkciju, odnosno da nam uveća natalitet i, zlu ne trebalo, da “donese” naslednika i vojnika. Takvu ženu poštuje država, crkva i porodica. Ali samo za izvesno vreme. Posle je prepuštena samoj sebi. Država nema dovoljno resursa, crkva ima preča posla – da podiže crkve koje će biti poluprazne, ali samo neka ih je što više. To što pastva nema dovoljno obdaništa, za od svih željenu decu, nije u njihovoj nadležnosti, oni obećavaju život večni. Uostalom, oni opšte s Bogom, gde bi se bavili prizemnim stvarima.

Gde smo to stigli ovog 8. marta 2022. ako su nam teme još uvek iste? #metoo pokreti širom sveta, pa i ovde, pokazali su opšteprihvaćenu prećutno podrazumevanu poziciju žene kao žrtve, objekta seksualnog i svakog drugog nasilja, potlačene i podređene u svakom smislu…

– Civilizacija je u regresiji… čim nacionalističke, desničarske i profašističke snage jačaju, žene su žrtve. To su posledice. Uzroci se nalaze u odnosu društva i zajednice prema ženi kao neravnopravnom članu te zajednice. Naše društvo je mačističko, ginofobno i mizogino. Ovde vlada falusokratija koja iskorišćava žene na sve načine, naravno i u političke svrhe, pa čak i kao bodigardove, koristeći njihova tela da se zaštite od nezadovoljnika i političkih neistomišljenika. Pamtimo kako je Predsednik nekoliko puta koristio državne službenice kao fizički štit u nezavidnim situacijama po njega ispred Predsedništva Srbije. To je naravno podlo i kukavički, ali se lako zaboravlja, kao i mnogo toga drugoga.
U takvoj društvenoj atmosferi zašto žene ne bi kod kuće doživljavale psihičko zlostavljanje ili fizičko nasilje?!

Ta pozicija očituje se i u polju popularne kulture, muzike, kako je to pokazao studentski rad Ane Ninković sa Fakulteta dramskih umetnosti koji je nedavno izazvao pravu buru u ovdašnjoj javnosti. Jesmo li se mi to iskreno sablaznili ili je u pitanju puko licemerje?

– Nisam to doživela na taj način, nisam bila iznenađena jer takav nam je društveni milje. Decenijama estrada diktira etiku i estetiku u ovoj zemlji. Oni su viđeniji članovi društva i kao takvi zaštićeni. Čak i nagrađivani za svoju lojalnost i za omađijavanje narodnih masa, pa dobijaju nacionalne penzije i sahranjuju se u Aleji zaslužnih građana.
Dobro je što je ova studentkinja mapirala tekstualni deo tih pesama te je on postao vidljiviji. Inače ne verujem da oni koji uz te pesme đipaju uopšte obraćaju pažnju na tekst, važno je da se vesele i zaborave ne kućne brige, pa koliko košta da košta.

Ko je tačno zakazao u tom lancu odgovornosti pa devojčice, umesto da čitaju ili čak stvaraju poeziju kojom osvešćuju sopstvenu poziciju u ovom društvu, radije pevuše da „vole ukus njegovog đona“?

– Nisu devojčice krive, njima se uzori serviraju. Sve one žele da postanu zvezde, da sede u vip ložama, da imaju silikonske grudi broj pet-šest, napumpane usne, da letuju na Maldivima, kao njihove miljenice. Društvena klima im to omogućava, mediji promovišu i potpiruju.
Ne znam kontekst pesme iz koje je iščupan ovaj stih, ali u njemu vidim pesnički potencijal. No, kako će se ta devojčica i ka čemu usmeriti, zavisi od mnogo toga.

Kako vam se čini, da li će ovaj svet još jednom, treći put u razmaku od samo sto godina, opet otići dođavola i varamo li se ako imamo utisak da je za to odgovorna muška, patrijarhalna postavka uronjena u tradicionalističke, nacionalističke i tzv. velike istorijske narative?

– Bez sumnje, to je u korenu mačističke paradigme. Hegemonistički nastrojene velike sile ne prezaju od menjanja granica, porobljavanja drugih, uništavanja ili preuzimanja tuđih resursa, ljudske žrtve postale su nebitne zarad ostvarivanja imperijalističkih ciljeva. Nažalost, humanizam je ustuknuo pred varvarizmom. Postali smo taoci monstruoznih psihopata i samo očekujemo kada će zapucati po nama.
Ona Kamijeva sentenca „Mir je danas jedina bitka za koju se vredi boriti“ preobraćena je u svoju suprotnost, sada se bombama želi uspostaviti tobož mir.

Pesnikinje zastupljene u Antologiji

U srpskoj antologiji nalazi se izbor iz poezije: Nene Živančević, Snežane Minić, Jelene Lengold, Danice Vukićević, Marije Midžović, Marije Knežević, Jelene Marinkov, Dragice Stojanović, Dejane Nikolić, Vladislave Vojnović, Ane Ristović, Nataše Žižović, Milene Marković, Ane Seferović, Dragane Mladenović, Maje Solar, Čarne Popović.

Prevod sa srpskog na španski uradila je ugledna prevoditeljka Dubravka Sužnjević.

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.