Narode moj, kulturo moja, i kako je Majka Ibi očarala Veneciju

Jedina smo zemlja koja je za predstavljanje na najvažnijoj svetskoj izložbi umetnosti, za koje se biraju najbolji i najsavremeniji radovi i najrepezentativniji umetnici, povela Predraga Đakovića, anonimnog slikara o čijoj višedecenijskoj karijeri ni u Češkoj, gde živi, a ni kod nas nema čak ni relevantnih kritičkih i analitičkih tekstova, o umetničkim nagradama da i ne govorimo, čije je učešće na 61. Bijenalu, i njegova izložba „Od golgote do vaskrsa”, izazvalo vrlo negativne reakcije naše stručne javnosti.

Jedina smo zemlja koja je u svoju delegaciju povela suprugu predsednika, i ceo događaj, koji je zbog umetničke važnosti i ugleda u svetu Srbiju trebalo da predstavi u što boljem svetlu, bio je potpuno ibijevski.

Ministar kulture optužen za falsifikovanje dokumentacije o Generalštabu, koji o kulturi i savremenoj umetnostu, pogotovu vizuelnoj ne zna ništa, kako tvrdi struka, otvarajući naš Paviljon, između ostalog, izjavio je i ovo:

„Ako se, u susretu sa ovom izložbom, istorija otključava u nama, kao naša istorija, istorija ljudskog roda koja obavezuje. Da se ne ostane nem na revizionizam, falsifikovanje i skrnavljenje iskustva istorije patnji i uzvišenosti. Ona obavezuje na odbranu kulture i istine od svakog krivotvorenja“.

Ali, ministar koji je ukinuo konkurse za savremeno stvaralaštvo i iz budžeta finansira samo projekte članova i javnih agitatora vlasti, ni u Veneciji nije propustio priliku da ne kaže da su negativne kritike naše stučne javnosti, upućene Đakovićevoj izložbi još pre otvaranja, „govor mržnje, što je još jedan dokaz njene važnosti“.

Predrag Đaković, koji u karijeri od priznanja ima samo Zlatnu medalju Kulturno-prosvetne zajednice Srbije i Zlatnu medalje ukazom predsednika Srbije za izuzetne rezultate u oblasti slikarstva, i kustos izložbe Tomaš Koudel (takođe anoniman u kulturnoj javnosti), govorili su o postavci „Preko golgote do vaskrsa“, u čijem je centralnom delu Srbija. Odnosno, tragedija našeg naroda od Balkanskih ratova do kraja Drugog svetskog rata, ali da se ona odnosi i na svetsku i evropsku istoriju 20. veka.

Majka Ibi, žena našeg Kralja Ibija, u svom obraćanju podsetila je na viševekovnu povezanost Venecije i Srbije, i nadahnuto citirala stihove Laze Kostića posvećene crkvi Santa Maria della Salute.

Kako su objavili državni mediji, otvaranje našeg Paviljona izazvalo je „veliko interesovanje brojnih posetilaca Bijenala“ – Milomira Marića, Vesne de Vinči i ostalih iz njihove ekipe, kako smo mogli da vidimo na TV snimcima iz više nego praznog prostora Paviljona.

Dodikovi mediji i portali iz Republike Srpske, ali i neki naši, bili su još detaljniji u izveštajima sa Bijenala – opisali su svaku haljinu i tašnu Majke Ibi koje je menjala tokom šetnje po drugim paviljonima, uz konstataciju da je „svojom elegancijom očarala Veneciju“.

U toj groteksnoj žarijevskoj atmosferi nedostajali su studenti koji žele da uče, policija koja želi da bije, patrijarh koji želi da služi Kralju Ibiju – svevišnjem, sendvičari koji će u Veneciji da viču „Ibi, Srbine!“…

Naravno da nismo iznenađeni, i da ništa drugo nismo ni očekivali od režima koji ne razume, mrzi, prezire i više od godinu i po dana satire celu elitnu kulturu i najznačajnije umetnike ove zemlje.

Režim koji, kao što nelegitimno otvara svoje paralelne univerzitete i fakultete, postavlja tužioce, sudije i direktore najvažnijih institucija isključivo po meri i u službi Ibija, stvara i svoju paralelnu, populističku kulturu, ako se ta tvorevina uopšte može nazvati kulturom.

Ali, pošto o kulturi ne zna ništa, nije u stanju da razume da je elitna kutura žilava, možda i najžilavija u svakom društvu i pod svakim režimom,  da je tokom istorije uspevala da pobedi sve tirane, da su umetnici žilavi, i da su čak i u najstrašnijim tamnicama i konclogorima stvarali neka velelepna umetnička dela koja su ostala čovečanstvu kao simbol borbe za slobodu.

Dok uzvikuje „Narode moj“, pokušavajući da stvori svoj, rezervni narod, rezervnu državu, kulturu, crkvu, naš Ibi bi konačno morao da shvati ono što mu je najteže i što njegov um očigledno nikako ne može da prihvati – da su svi kraljevi i tirani, u svim istorijama, ipak otišli i odlaze sa vlasti.