Naše carstvo

Čak su i stoletne dudove izvadili kako nikoga ne bi podsećali na bogatstvo nekadašnjeg seoskog kulaka, koji je sada živeo u neupadljivoj, dvorišnoj, pomoćnoj kućici od naboja.
Stanovi su izgrađeni bez mokrog čvora, pa su stanari s vremenom, svako za sebe, uvodili vodovodnu i kanalizacionu mrežu.

U dvorištu su izgrađene šupe i garaže, a iza njih poljski klozeti do kojih se stizalo, kroz repuh i kukutu (koje smo mi zvali repuva i guguta), utabanom zemljanom stazom. Svakom stanu je pripadao po jedan nahereni, smrdljivi, drveni nužnik, kojih je bilo ukupno deset i iza kojih je iskopana plitka rupa za bacanje smeća koju niko nikada nije praznio nego se otpad decenijama gomilao do zamašnih visina.

Prostor oko deponije činio je naše carstvo. Pop, Sreten i ostala deca iz zgrade su tu prvo napravili kućicu na bagremovom drvetu, a potom su iskopali i zemunicu. Ulaz je bio dozvoljen samo odabranima. Jednom su nagovorili brata i sestru, koji su se u Mokrin doselili iz Beograda, da se krvnički potuku, uz obećanje da će, onoga ko bude pobedio, primiti u družinu i dozvoliti mu da koristi kućicu i zemunicu. Sestra je pobedila. Njenog brata su, kao i mene i Pavla onomad, primili na Popov nagovor.

U dečačkim igrama bio sam „zlatna buva“. Borili smo se protiv zamišljenih Nemaca. Sreten je rekao da ću u njihovom odredu biti komesar. Nisam želeo da budem mesar kao deda Georgije. Rasplakao sam se. Ništa nisu vredela bratova objašnjenja. Nisam mu poverovao kada mi je rekao da komesar ima veliku moć. Nadurio sam se i krenuo kući. Popu je bilo žao. „Cele, pusti ga, neka bude kurir i borac-bombaš poput Boška Buhe. Điđo, ti si dobar pionir, zar ne?“

Opasao mi je svoj kaiš oko struka i zadenuo za njega, poput bombi, male klipove ukrasnog kukuruza.

Naš partizanski odred je krenuo u oslobađanje okupirane teritorije. Prošli smo neprimetno pored grma ogrozda, provukli se preko ruševina napuštenog svinjca i sakrili se ispod kotarke. Strelci su zategli lukove i trščanim strelama sa zašiljenim žbicama skinutim sa starog točka gađali neprijatelja. Pas je strašno zaskičao. Odjurio je ka kapiji sa strelom zabodenom u leđa. Iz kućice je istrčao starac. Uhvatio se za glavu i počeo glasno da zapomaže. „Mene ubijte, mene!“ vikao je.

Pretrnuli smo od straha kad je pošao pravo k nama, vičući: „Sve ste mi uzeli, šta još hoćete?“ Odred je nakon te nesrećne akcije rasformiran. Rat je bio završen.
Pop i Sreten su odlučili da naprave teren za mali fudbal i košarku.

Sva deca su radila danonoćno. Odrasli su se spontano priključili izgradnji tek u završnoj fazi naše omladinske radne akcije. Jedan agronom je čak, uz pomoć traktorista s poljoprivredne ekonomije, napravio čelične golove, klackalice i ljuljaške. Naše dvorište je dobilo potpuno nov izgled.
Kada se nisu održavali turniri u fudbalu ili u košarci, igrali bismo čilingere.

U toj igri jedan igrač je bacao drveni štap u nameri da sruši konzerve (ili piksle, kako smo ih zvali) poređane jednu na drugu, dok je drugi morao da ih pokupi i ponovo složi pre nego što bacač dotrči do svog štapa i načepi ga nogom. Popu u toj igri nije bilo ravnog. Kad bi udario o zemlju njime ili kada bi zamahnuo tim drvenim štapom, pretvarao bi se u Tora, sina Odina. Nikada nije promašivao. Nasledio sam njegov nepobedivi štap, koji je ukrasio silnim rezbarijama i urezima, ali više nisam imao s kim da igram čilingere. Bio sam jedini dečak u bataljonu devojčica. Naučio sam da igram lastiš i da pevam:

Na vrelom pesku pustinje te,
karavan će proći.
Mladi stražari vodiće nju,
lancima vezanu.

Dum, dare, dare, dare,
dum, dare, dare, dare,
bum, ćiro, ćiro, ćiro…

Autor je pripovedač, romansijer i esejista čija je knjiga Mokrinske hronike nedavno objavljena u izdanju Arhipelaga.
_________________________________________________
© za srpski jezik: „Arhipelag“ www.arhipelag.rs