Nauka u vrtlogu istorije

Čvrsto uveren u ispravnost ovih istina, nametnuo sam sebi kao pravilo da nikad ne prelazim ni koraka dalje od onog što je poznato ka onom što je nepoznato; nikada ne izvodim zaključke osim onih koji neposredno i nužno slede opažanja i oglede.

Jedan od najvećih umova u istoriji nauke, Antoan Loren de Lavoazje (Pariz, 26. avgust 1743–Pariz, 8. maj 1794), ovako je u svom delu „Osnovni traktat o hemiji“ objavljenom u Parizu 1789. godine objasnio na koji način pravi naučnik treba da se odnosi prema sopstvenom radu, i svojim revolucionarnim pronalascima, poništavajući time i ukidajući zauvek dotadašnje naučno šarlatanstvo.

O svemu tome čitamo u knjizi „Lavoazje u godini prvoj. Rađanje nove nauke u doba Revolucije“ američkog pisca Medisona Smarta Bela, koja je upravo ovih dana, u prevodu Aleksandre Dragosavljević, objavljena u sjajnoj biblioteci „Velika otkrića“ izdavačke kuće „Heliks“ iz Smedereva.

Serija knjiga iz ove edicije dobro je poznata srpskim čitaocima, vernim izdavaštvu „Heliksa“ koji, uz beletristiku, dosledno objavljuje visokotiražne knjige iz nauke, posvećene i njenoj povesti i najnovijim spoznajama. Tako je pre Smart Belovog dela „Lavoazje u godini prvoj“, ovaj izdavač već objavio, i ponovio izdanja tri životne priče velikih naučnika.

Prva je „Ajnštajnov kosmos: Kako je vizija Alberta Ajnštajna promenila naše poimanje prostora i vremena“ koju je napisao Mičio Kaku (prevele: Ana i Katarina Ješić, prvo izdanje objavljeno 2005, a ovo je već peto izdanje); druga je „Opsesivni genije: Unutrašnji svet Marije Kiri“ autorke Barbare Goldsmit (prevele: Katarina Ješić i Aleksandra Dragosavljević, prvo izdanje objavljeno 2006, sada je već treće izdanje); i „Čovek koji je suviše znao: Alan Tjuring i otkriće računara“ iz pera Dejvida Livita (prevela Katarina Ješić, prvo izdanje objavljeno 2010, ovo je drugo izdanje).

Zajedno sa „Lavoazjeom u godini prvoj“, sve četiri knjige nisu isključivo biografske jer autori, pored izrazite pripovedačke umešnosti kojom opisuju živote naučnika, istovremeno daju široku sliku vremena i društava u kojima su oni stvarali, pokazujući koliko su skupo plaćali svoju posvećenost nauci.

Tako je Ajnštajnovo vreme bilo vreme ratova, zloupotrebe nauke, vreme nacizma koje je odredilo njegovu sudbinu. Vreme Marije Kiri bilo je vreme, kako izdavač piše, bolnih ustupaka društvu i kompromisa, manipulisanja naučnim vrednostima. Što potvrđuje da je veliko naučno otkriće kakvo je bilo pronalaženje radijuma test na kojem društvo uvek prvo pada, a posle se ispravlja.

Lavoazje je završio na giljotini jer jakobinski Teror Francuske revolucije nije trpeo naučnike, dodatno im smišljajući optužbe, pa je uz Lavoazjea lišio života što u besnilu rulje ili na giljotini još sedmoricu naučnika, između njih i astronoma Žana-Silvena Bajia, hemičara barona de Ditriha u čijem je domu nastala revolucionarna himna „Marseljeza“, astronoma i matematičara Bošara de Sarona…

Predrasude, stereotipi i konzervativizam, duboko uvreženi u duh neobrazovanog ili poluobrazovanog sveta koštale su života i Alana Tjuringa koji je „postavio temelje modernog računarstva, bio pionir veštačke inteligencije, heroj Drugog svetskog rata iz senke čiji je rad na dešifrovanju nemačkih poruka u velikoj meri doprineo pobedi saveznika.“

Upravo o dešifrovanju tih poruka, odnosno mašine Enigma kojom je Vermaht slao šifrovane informacije, Morten Tildum je 2014. snimio film „Igra kodova“ sa Benediktom Kamberbačem koji tumači lik Alana Tjuringa. Sve što je ovaj mladi naučnik uradio nije bilo dovoljno da ga spasi hapšenja zbog homoseksualizma; i faktički natera da izvrši samoubistvo.

Treba li, međutim, reći da ovakve pogubne odluke jednog vremena kasnije bivaju poništene – i Lavoazje i Tjuring su, današnjim rečnikom kazano, rehabilitovani, njihovi briljantni dometi osnov su potonjih novih istraživanja u nauci, a njihovi životi neizbežno poređenje sa današnjim vremenom u kojem se, takođe, i u svetu i kod nas politički establišment razračunava sa naukom, sa obrazovanjem i kritičkom misli.

Ali su i poziv da bi, ako već ne uči iz kardinalnih nepravdi, svet mogao da počne sa samopreispitivanjem sopstvenih krivica koje mu je istorija kao učiteljica života nesmotreno progledala kroz prste.

Godinu dana posle giljotiniranja Lavoazjea, Francuska je objavila da je smaknuće ovog naučnog genija bilo greška! Kakav eufemizam koji bi trebalo da izbriše pogubnost revolucionarnog Terora koji se „pokrio“ optužbom za bogaćenje jer je Lavoazje bio jedan od članova institucije Generalni zakup, koja je u ime kraljevske vlasti prikupljala porez.

Njeni su članovi jemčili da će gubitak ili dobitak pokrivati, odnosno snositi sami. Ta uloga koje se Lavoazje pravovremeno odrekao došla mu je glave, a članstvo u Akademiji nauka mu nije nimalo pomoglo. Jer, bilo je to vreme u kojem je Prosvetiteljstvo prelazilo u Teror a, kako autor knjige kaže, francuski naučni establišment dobrim delom razoren.

Ipak, tragičnom kraju Lavoazjeovog života uprkos, njegove genijalne zasluge za napredak celog sveta nadživele su i pobedile Teror. A te zasluge su, na prvom mestu, prepoznavanje i potpuno definisanje kiseonika, ranije nejasno nazivanog „deflogistikovanim vazduhom“ ili „vatrenim vazduhom“, čime je Lavoazje pre skoro dva i po veka kiseonik „smestio u potpuno novi okvir iz kojeg će se razviti moderna hemija“.

Zbog toga će biti proglašen za oca ove nauke, a njegov „Osnovni traktat o hemiji“ biće prvi udžbenik u njenoj istoriji.

U temeljnoj analizi svojih eksperimentalnih dokaza, Lavoazje je bio, kaže Smart Bel, pedantan kao Šerlok Holms! Imao je pronicljiv i analitički um, a ekstremna preciznost merenja (sam je dizajnirao opremu za eksperimente) imala je presudan značaj za tačnost njegovih otkrića – drugo, izuzetno značajno, bilo je do tada prvo utvrđivanje periodnog sistema elemenata.

Lavoazje ih je, u broju tada njemu dostupnom, klasifikovao skoro vek pre Dmitrija Mendeljejeva. Samo ova dva revolucionarna pronalaska dovoljna su da još jednom potvrde reči izdavača. Da je knjiga „Lavoazje u godini prvoj“ ne samo naučna istorijska studija koja prikazuje poslednje mesece života Antoana de Lavozjea, već je i snažan istorijski portret epohe u kojoj se nauka, moral i lična čestitost pokazuju nemoćnim pred ideološkom zaslepljenošću.

Ona je „istovremeno potresno svedočanstvo o pojedincu uhvaćenom u vrtlog istorije, i duboko promišljanje o krhkoj granici između progresa i destrukcije, razuma i nasilja – tema koje su zastrašujuće aktuelne i danas.“